Igrači iz senke

Pored već obasjanih učesnika afere koja se zaplela oko torbe sa 100.000 evra u stanu (sada već bivšeg) viceguvernera NBS-a Dejana Simića, zasad se još relativno malo zna o „investitorima“ celog ovog događaja. Kako je zasad teško identifikovati političke, da vidimo ko su bukvalni investitori. Reč je o TBI grupi sa sedištem u bugarskoj metropoli Sofiji, koja je osnovala Prvi penzioni fond TBI-Dunav u Beogradu i firmu TBIH lizing, a i istovremeno kupila Kreditno eksportnu banku u Beogradu (KEB), kojoj je prošle godine, odlukom NBS-a, oduzeta dozvola za rad.

U vezi sa ove tri firme registrovane u Beogradu zasad se najviše pominju gospoda Šalamon Špilman, prvi čovek TBI-ja u Sofiji, i Zeev Hadar, član Saveta stranih investitora i predsednik njegovog odbora za reformu penzionog sistema u Beogradu (malo neobična funkcija).

O Špilmanu nismo uspeli ništa da nađemo na internet mreži (na kojoj ima, na primer, toliko podataka o Martinu Šlafu, navodnom kupcu BK Trejda). Neki bolji poznavaoci stranih investicionih fondova koji deluju u Srbiji kažu da je Špilman u TBI-ju okupio i neke značajne finansijere, poput, na primer, Dojče banke – ali nisu u stanju da ponude dokaze za tu tvrdnju. Investicioni fond TBI-ja je inače u Srbiji, na neki način, prisutan još od 2001. godine i pokazao je pre svega interes za finansijski sektor.

Navodno su vodeći ljudi TBI-ja prvo bili zainteresovani za kupovinu licence za obavljanje bankarskih poslova u Srbiji, koju je imala Prva preduzetnička banka, a koja svoj krah navodno duguje pljački banke, kada je, opet navodno, iz nje odneto više od milion nemačkih maraka gotovine. Neslužbeno, od najviših tadašnjih funkcionera NBS-a, moglo se čuti da su ovu banku „poharali“ zapravo njeni osnivači – pa su pljačku banke prijavili policiji tek kada su je ispraznili od mnogo manje novca od količine koju su prijavili da je odneta od „nepoznatih počinilaca“. Čak se moglo čuti da je istragu o pljački ove banke „sabotirao“ sam (tadašnji) ministar policije Dušan Mihajlović, jer je u stvari bio jedan od njenih važnih akcionara (ili su važni akcionari bili važni članovi njegove političke stranke). TBI je još tada, 2001. godine, pokazao interes da kupi ispražnjene razvaline ove banke, ali im NBS nije dao dozvolu i, po rečima guvernera Radovana Jelašića (na Radiju B92, 17. januara), g. Špilmanu je rečeno da centralna banka neće vraćati licencu onima koji su je jednom prokockali, niti će dozvoliti naknadnu dokapitalizaciju, a onima koji su jednom potrošili tuđe depozite neće dozvoliti ni kupovinu neke druge banke (jer uvek postoji sumnja da će se ta kupovina obaviti novcem koji je isisan iz prethodno upropašćene banke).

Kasnije su Špilman i drugovi (u jesen 2004. godine), okolo naokolo, ipak uspeli da kupe Kreditno eksportnu banku za nešto više od 1,5 miliona evra preko ulagača koji su kao firme osnovani „širom sveta“ (Amsterdam, Roterdam, Sofija, Hongkong, itd.) sa malim ulozima do 15.000 evra, neposredno pre relativno daleko skuplje transakcije kupovine pojedinačno malih paketa akcija KEB-a, do 15 odsto, kako bi izbegli proceduru traženja saglasnosti NBS-a. U trenutku preuzimanja akcija kapital KEB-a je iznosio 865.965 dinara, a kupili su ga uglavnom fondovi osnovani u Bugarskoj, Holandiji i Švajcarskoj (i nekoliko firmi sa of šor ostrva) – pa je u tom smislu komično što se u aferu uključila ambasadorka Izraela (jer nijedno od zainteresovanih pravnih lica nema sedište u toj zemlji). Od domaćih ulagača među vlasnicima KEB-a je samo investiciona firma Miodraga Kostića (0,7 odsto) i nekoliko najmanjih ulagača koji su akcije kupili preko LHB banke (među kojima su upadljiva gospoda iz Banjaluke).

Međutim, i ovoj banci je, kasnije, oduzeta dozvola za rad – pa se i čitava afera o kojoj ovde pričamo, zaplela oko pokušaja TBI-ja da tu licencu povrati na snagu preko vrha NBS-a. Iz ovih operacija nedovoljno jasnih široj čitalačkoj publici može se izvući samo zaključak da je TBI pokušavao da jeftino uđe na bankarsko tržište Srbije, jer se zainteresovao samo za „male banke pod velikom državnom sumnjom“, koje su, ergo, bile jeftine.

Ako je ovaj zaključak blizu nečem istinitom, proizašao bi sledeći – TBI je verovao da će jeftino kupljenu banku legalizovati, to jest uzdao se u nečiju uticajnu intervenciju kod državnih organa, odnosno intervenciju kod vrha Centralne banke Srbije, koja bi, potezom pera, nelogičnu investiciju pretvorila u veoma profitno ulaganje. Jer, vrednost banke bez dozvole i vrednost banke sa dozvolom – drastično se razlikuju (teorijski gledano u toj velikoj razlici se i nalazi „prostor“ za značajnu korupciju).

KEB je, kao što smo već naznačili, ostao bez dozvole početkom februara 2005. godine. U obrazloženju ovog rešenja NBS je saopštio da se ono donosi zbog nedostatka propisanog novčanog dela akcionarskog kapitala, neadekvatne ocene izloženosti banke poslovnom riziku, nepravilno utvrđenom iznosu bilansne aktive i vanbilansnih pozicija i njihove klasifikacije prema stepenu naplativosti, kao i nepravilno iskazane osnovice na kojoj je neadekvatno obrazovana poslovna rezerva za obezbeđenje od potencijalnih gubitaka. U opširnom obrazloženju NBS-a pažnju privlači deo u kome kontrolori, uprošćeno rečeno, osporavaju izjave o potraživanjima prema određenim dužnicima u Bugarskoj, jer ne mogu da nađu trag ovih plasmana u LHB banci, preko koje su oni realizovani – što podseća na neke slučajeve iz Astra banke (gde su, takođe, bile zapažene izjave tipa, „majke mi, ono što fali plasirano je tamo i tamo“).

TBI je dosada bio bolje sreće sa kupovinom poslovne jedinice Dunav osiguranja, koja je osnovana radi obavljanja dobrovoljnog penzionog osiguranja (odnosno životnog osiguranja). Naime, ovaj fond je kupio 51 odsto akcija ove jedinice (izgleda još 2002. godine) i počeo da prikuplja premije, pa je čak sa 60.000 osiguranika dočekao 29. septembar prošle godine, kada je donet Zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima i penzionim planovima (u tom trenutku Delta osiguranje je imalo 26.000 ovakvih osiguranika, a DDOR Novi Sad 20.000). Ovaj osiguravajući fond, na čijem je čelu Mirjana Grbović, tokom protekle godine je bio u snažnom usponu, jer je početkom 2005. godine imao samo 35.000 osiguranika. Naravno, priroda ove delatnosti je takva da se prikupljena sredstva moraju investirati u sigurne i profitabilne poslove – da bi se obećane penzije kasnije mogle uredno isplaćivati. Prema podacima samog fonda TBI-Dunav u njegovom investicionom portfelju je krajem godine evidentirana sledeća struktura: 55,1 odsto su obveznice stare devizne štednje, tri odsto su zapisi Trezora, 27,5 odsto su obveznice preduzeća, 14 odsto akcije, a 0,5 odsto su bankarski depoziti. TBI-Dunav je ovaj kapital do sada uglavnom plasirao u gradnju stanova u Beogradu. Možda bi njegovo angažovanje preko neke banke (na primer, KEB-a) brže donelo profite.

Dakako – i ovu firmu TBI, kao igrača u finansijskom sektoru, kontroliše Narodna banka Srbije. Pri tome čitalac treba da ima na umu da uprkos sverazgranatosti metoda da se preko objektiviziranih kriterijuma što preciznije utvrdi bonitet neke banke ili osiguravajuće kuće, mnogo toga ipak ostaje na ocenu inspektorima NBS-a i organima koji verifikuju njihove ocene preko zvaničnih rešenja NBS-a. Što će reći, oni raspolažu i značajnim stepenom takozvanih diskrecionih prava – na koja su često usmerena korupciona ulaganja.

Reč je, naravno, o vrlo delikatnim odnosima – jer čim klijenti dočuju da inspektori NBS-a nisu zadovoljni nekom finansijskom kućom, ona počinje da pada u krizu, čak i ako je prethodno bila relativno dobrog zdravlja ili bar imala šanse da preživi. Tu se banke razlikuju od lepih žena, za koje interes raste obrnuto proporcionalno njihovom bonitetu.