Igra plakanja i praznog junačenja

U sedam dana, sve se naizgled okrenulo naglavačke.

Ako je prošle nedelje glavna tema bila poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Francuskoj i razgovori sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom, začinjeni pričama o nabavci francuskih aviona “rafal”, te dolasku kompanije Luj Viton u Beograd na vodi, ova nedelja je prekrivena temom srpskog sukoba sa Zapadom i, posledično, zvaničnim Parizom. Naime, Francuska je jedna od 17 država koje su inicirale izglasavanje rezolucije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o uspostavljanju Međunarodnog dana sećanja na genocid počinjen u Srebrenici u julu 1995. godine.

Tako je za samo sedam dana ovdašnje javno mnjenje prešlo dugačak put od priče o jedinoj moćnoj i velikoj državi koja uvažava stavove i interese Srbije i ukazuje joj “najviše državne počasti” prilikom dolaska Vučića u Jelisejsku palatu, do države koja kao deo međunarodne koalicije želi da Srbiju “baci na kolena”, a “Srbe da proglasi genocidnim narodom” i “uništi Republiku Srpsku”.

Ko god ima trunku razuma i uspeva da prati šta sve vlasti govore i rade, nužno će se zapitati kako je moguće da do takvog preokreta dođe? I da li to znači da je Srbija žrtva neke velike međunarodne urote ili je, možda, sve ovo samo posledica loše politike ove vlasti od 2012. sa značajnim pogoršanjem u poslednje dve godine?

KAD JE TEŠKO – VUK JEREMIĆ

Kad ovaj broj “Vremena” bude u vašim rukama, neke stvari će već biti završene: Parlamentarna skupština Saveta Evrope će 16. aprila doneti odluku da li će Kosovo ući u ovu instituciju, a dan kasnije biće podneta rezolucija državama članica UN-a kojom se ustanovljava Dan sećanja na genocid u Srebrenici.

Kontradiktornosti spoljne politike Srbije i njenog položaja u svetu ilustruje i činjenica da je Aleksandar Vučić za svog specijalnog izaslanika u Ujedinjenim nacijama odredio Vuka Jeremića, doskora lidera opozicione Narodne stranke i nekadašnjeg ministra inostranih poslova Republike Srbije, te predsedavajućeg Skupštine UN-a od 2012. do 2016. godine.

Dakle, u odsudnu bitku – kako se to kaže u medijima pod njegovom kontrolom – Vučić šalje osobu sa kojom je do skoro bio “na krv i nož”. Prethodno ga je “častio” najpogrdnijim uvredama, režimski tabloidi nazvali su njegovu suprugu “narko bosicom”, a od Jeremića pravili internacionalnu varalicu i kriminalca koji je kao albanski špijun najviše pomogao kosovsku nezavisnost.

Razume se, neveliki broj ljudi u Srbiji uspeva da i dalje svakodnevno prati i proba da razume ove političke kalambure. To je više puta pokazano, što u medijskim akademskim analizama kao deo jedinstvene unutrašnje propagande Vučićeve politike sluđivanja i dovođenje javnosti u stanje potpunog nerazumevanja stvarnosti. A sve ovo da bi se u odsudnom trenutku pojavio Vučić, “obratio narodu da razume” i da bi njegova verzija postala “zvanična” i jedina moguća.

Ako se pre samo sedam dana javno hvalio svojim neverovatno dobrim odnosima sa francuskim predsednikom, danas servira priču da smo mali i nemoćni, da su bukvalno svi protiv nas i da nikoga nije briga za međunarodno pravo, istinu i pravdu, ali “da mi od istine i pravde nećemo odustati” (Ana Brnabić, Skupština Srbije 16. april) pa šta nam Bog da. Tako su za sedam dana – kao rukom odneta – nestala obećanja o tome kao Srbija jedina kupuje moćne francuske “rafale”, kako su ugovoreni poslovi od više desetina milijardi evra u oblasti zelene tranzicije, koji će Srbiji obezbediti energetsku sigurnost za naredne vekove uz pomoć francuskih prijatelja….

Ali, kao što je deo javnosti slutio dok je trajao propagandni program iz Pariza, ispostavlja se da od toga nema ništa i da to nije ni bila tema razgovora, već da je to Vučić pričao kako bi sakrio svoju spoljnopolitičku golotinju i činjenicu da ni Francuska više ne želi da se odlaže ulazak Kosova u Savet Evrope. Tu je takođe i činjenica da se Ohridski sporazum uvrštava u pregovaračko poglavlje 35 sa Evropskom unijom, a i te kako stoji zahtev pred Srbijom da procesuira Milana Radoičića i njegovu ekipu iz Banjske, te uskladi svoju spoljnu politiku sa EU.

POLITIČKA ŠOFERŠAJBNA

Sve ovo stiglo je posle Vučićeve “istorijske posete Parizu” koja mu je označila početak nove kampanje za izbore u Srbiji. Oni su za predsednika Srbije uvek odsudni i najvažniji. I to bilo da bira predsednika mesne zajednice Pambukovica ili Rusna Glava jer se na svim tim izborima kandiduje Vučić lično, a on sebi ne sme da priušti poraz. Naime, on je svoju unutrašnju politiku postavio kao šoferšajbnu prema svetu i prema građanima Srbije. Ako bi izgubio neke izbore – kao one u Beogradu 17. decembra, pa ih izbornim inženjeringom preokrenuo – to bi bila pukotina na šoferšajbni: kroz nju bi duvalo, ulazila bi voda i morala bi posle da se menja. Vučić je ranijih godina počinjao kampanje tako što bi otvorio neku fabriku iz Nemačke, išao tamo ili bi mu neko iz nje dolazio… Danas je Berlin hladan i zamenjen Parizom, ali ni to dvodnevno slikanje ne donosi ništa Srbiji u zbiru.

Da li to zna Vučić i da li ga to zabrinjava? Naravno da zna, i naravno da ga ne brine jer je on davno razumeo – tako i sa građanima razgovara – da je njegova politička sudbina izjednačena sa političkom sudbinom Srbije.

“Ne napadate vi mene, vi napadate Srbiju”, jedna je od najčešćih rečenica koje ponavlja direktno iz vokabulara Slobodna Miloševića.

Ovim Vučić poručuje da je on lično garancija postojanja države i očuvanja onoga što danas zove nacionalni interes, a prvih dvadeset godina svog političkog delovanja to se zvalo “ideologija Velike Srbije”. Samo sa njim na čelu sve to postoji i to je poruka sa kojom je ušao u novu predizbornu kampanju, fingirajući pred javnosti i posmatračima priču da se on izborima uopšte ne bavi nego da 25 sati na dan radi samo najvažnije državne poslove.

VENTILATORI ODVRNUTI “NA TROJKU”

U realnosti, svi posmatrači i analitičari, kao i Vučić sam, znaju dobro da sve ono što se dešava na spoljnopolitičkom planu nije ništa novo, niti neočekivano. Svi ti prijemi Kosova, rezolucije GS UN-a, sve je to najavljeno ranije, zna se da dolazi na dnevni red. Jasno je i da bi za Srbiju bilo bolje da u tim procesima aktivno učestvuje nego da se duri i govori kako je čitav svet mrzi.

Vučić i njegov tim su ipak i na tom polju napravili razliku u pristupu: kad mu je postalo jasno da ne može da spreči ulazak Kosova u Savet Evrope – što je na mnogo načina kontroverzna odluka članica ove organizacije – on je za taj segment pripremio više poruka. Počeo je sa “Videćete šta će Srbija da uradi”, nastavio sa “Srbija će da istupi iz Saveta Evrope” i zaključio da “Savet Evrope ne postoji ako je u njemu Kosovo”.

Jasno je da je u pitanju politika “naljutio se čobanin na selo”, ali kada se to ponavlja milion puta, i ljudi će valjda razumeti da je to dobro jer to govori predsednik i glasaće opet za njega bez puno razmišljanja.

Kada je reč o onome što se sprema u Ujedinjenim nacijama, Vučićev pristup je ambiciozniji i izgleda da on ide na standardnu aikido opciju: prihvatanje siline udara da bi se na kraju izašlo kao pobednik.

Predsednik Srbije je na spoljnopolitičkoj vetrometini dugo. Banjska iz septembra 2023. i neregularni izbori iz decembra 2023. pojačali su diplomatski vetar i on ozbiljno ljulja njegov brod vlasti. Probao je mesecima da ignoriše i negira problem, da bi se vratio omiljenom pristupu: ne samo da će stati na vetrometinu, nego će da dotera svoje medijsko-propagandne ventilatore sa svih strana i da ih uključi “na trojku”, stane isped njih i kaže: “Gledajte šta nam rade, vidite da se povijamo pred pritiscima koji su nezabeleženi u istoriji, ali glavu da pognem neću”. Ovo je prvi put primenio u Potočarima 2015. na obeležavanju dvadesetogodišnjice masakra u Srebrenici objašnjavajući da su Bošnjaci hteli da ga ubiju, a on ipak nije spustio glavu.

Sada je Vučić aktivirao sve što ima da bi se takva poruka uputila građanima koji po ceo dan gledaju TV i čekaju kada će on da se pojavi između dva rijaliti segmenta ili dve turske serije i reći: “Napadaju nas, strašno je, ali, mi se borimo i nećemo da odustanemo”.

Kada je reč o onome što sledi u Ujedinjenim nacijama, stvar nije tako izvesna kao što je u Savetu Evrope, pa je Vučić angažovao i Vuka Jeremića – čoveka koga je vređao, ismevao i napadao deset godina. Dobro je procenio da sujeta nekadašnjeg predsednika Skupštine UN ima svoju cenu pa ga je pozvao da pomogne da se nešto uradi povodom rezolucije koja se priprema. U isto vreme je bacio Dačića da radi ono što radi već 12 godina – dakle, da zove i lobira kod “malih država” po Africi, Aziji i Južnoj Americi, okrene broj svake ostrvske državice i traži pomoć na glasanju.

Vučić je visoko podigao letvicu. Razlog je prost – ako 2. maja ne prođe Rezolucija o Srebrenici, onda će na svesrpskom saboru 4. i 5. maja biti miropomazan i možda bude zatraženo da mu se izglasa doživotni mandat, a ako rezolucija prođe, to će biti “tesno”, pa će on opet biti pobednik jer je pokazao kako se bori za Srbiju – to neće doneti nove rejting poene, ali će mu sačuvati visoke postojeće.

Vučića, svakako, niko neće pitati šta bi sa onim “rafalima” ili Kosovom, niti će još dugo stanovnik Beograda na vodi stajati u redu ispred prodavnice marke Luj Viton. To su i tako samo instrumenti u komunikacionoj politici čoveka koji iz sebi poznatog razloga – nema pravih argumenata koji bi to pokazali – želi da bude na vlasti koliko god je to moguće i na svakom zamislivom nivou. Razume se, bilo je sličnih primera u istoriji, ali malo ko se u srpskoj istoriji sa toliko posvećenosti i bezobzirnosti tako za to borio kao on. Cilj je pobediti i tu se, kao što se zna, sredstva ne biraju.