“Idi na Kosovo da tamo budeš beskućnik”

Napolju je 30 stepeni, omorina pred kišu. Očekuje se klasičan majski pljusak. Vreme je teško. U podzemnom prolazu na Zelenom vencu – uobičajena gužva. Ljudi užurbano koračaju, mahom se ne osvrću oko sebe. A ukoliko bi to učinili, videli bi upravo kako izgleda ono strašno siromaštvo. U uglovima prolaza, nekoliko ljudi bez krova nad glavom prostrlo je ćebad, a pored njih su gotovo prazne kartonske kutije za novac. U tom prolazu osobe u situaciji beskućništva nalaze i zaklon od iznenadnog pljuska.

Jedna od njih, starija žena sa kojom razgovaramo, kaže da jedva podnosi te nagle promene vremena i letnje vrućine. Na pitanje da li joj ljudi pomažu da pregura takve dane, kaže: “Ima finih ljudi. Ponekad mi kupe flašu vode ili nešto da se rashladim”. Osim toga, teško da može na bilo šta da računa sa sigurnošću. Objašnjava da problemi nastaju ukoliko joj pozli, pa joj zatreba medicinska pomoć: “Lekari me uglavnom prime, ali prave problem jer nemam dokumenta”.

Ona nije korisnica nijedne humanitarne ustanove u Beogradu, već se snabdeva sama. Zbog toga što sve vreme provodi napolju, spada u rizičnu grupu koja je najugroženija tokom velikih vrućina. Doktorka Elizabeta Paunović, bivša direktorka Evropskog centra za životnu sredinu i zdravlje, jedna je od retkih u našoj zemlji koja se posvetila upravo ovakvim problemima. Više od tri decenije bavi se uticajem radne i životne sredine na zdravlje, sa posebnim fokusom na zdravlje marginalizovanih grupa.

Doktorka Paunović za “Vreme” ističe koliko je važno podići svest o tome da je zdravlje pojedinih ljudi veoma ugroženo zbog neadekvatnih uslova u kojima žive.

“Zdravstveno je ugroženo nekoliko grupa. Ne smemo zaboraviti da tu spadaju ne samo beskućnici, već i oni koji žive u neadekvatnim uslovima, poput stanovnika nehigijenskih naselja. Ti ljudi kao da provode po ceo dan napolju iako zvanično imaju krov nad glavom. U takvim naseljima kuće nemaju izolacije i prave se od lima ili kartona. Problem je i nedostatak vode i kanalizacije”, objašnjava naša sagovornica.

I UBOD KRPELJA MOŽE BITI KOBAN

Nagle oscilacije temperature i preterane vrućine pogubne su i po sasvim zdrave osobe koje mogu u bilo kom momentu naći zaklon u svojim kućama.

Kao jednu od najčešćih tegoba, koje su posledica dugog boravka napolju kada je temperatura visoka, Elizabeta Paunović navodi toplotni udar: “Ovi ljudi su najviše izloženi suncu, samim tim je kod njih rizik od nastanka toplotnog udara najveći. Dodatni rizik za toplotni udar kod njih predstavlja i to što ne unose dovoljno tečnosti tokom dana, pa dolazi do poremećaja termoregulacije u njihovim telima, ali i do toga da dehidriraju.”

Ukoliko su u pitanju ljudi koji pate od nekih hroničnih oboljenja, simptome ovih bolesti znatno pogoršava boravak napolju.

“Ako ovi simptomi predugo traju, može doći i do smrti. Brojna istraživanja ukazuju na to da socijalno ugrožene grupe imaju, zbog svih ovih faktora, ali i neadekvatne zdravstvene nege i nehigijenskih uslova, kraći životni vek”, naglašava.

S obzirom na to da život napolju ne pruža gotovo nikakve mogućnosti za održavanje higijene, značajan rizik predstavljaju i brojne zarazne, kao i polno prenosive bolesti.

“Često dolazi do pojave hepatitisa, pa i tuberkuloze. Kod onih koji borave u parkovima i sličnim mestima, može doći i do lajmske bolesti. Za njih i ubod krpelja u ovim uslovima može biti poguban”, ističe Paunović.

NEVAKCINISANA DECA I TRUDNICE

Otvara se pitanje ko je zadužen da brine o zdravlju ovih ljudi i da li im se uopšte pruža adekvatna medicinska pomoć. Život na ulici čini da osnovne lekarske usluge deluju kao nedostižan luksuz, a kako objašnjava naša sagovornica, najveću prepreku predstavlja to što većina ovih ljudi ne poseduje lična dokumenta.

“Da bi neko mogao da dobije knjižicu i zdravstveno osiguranje, on mora imati lična dokumenta. Iz sopstvenog iskustva rada sa ovim grupama ljudi videla sam da veliki broj njih ta dokumenta nema, niti znaju koja sve prava imaju kada je u pitanju zdravstvena zaštita”, kaže doktorka Paunović.

Naš zakon je takav da se zdravstvena pomoć mora ukazati svim hitnim slučajevima i onima koji su životno ugroženi, ali to situaciju ne olakšava mnogo jer ozbiljni zdravstveni problemi koji nisu u domenu hitne pomoći kod ovih ljudi ostaju neizlečeni.

“Najugroženija su deca ulice koja nisu vakcinisana. Do ovoga dolazi ne samo zato što nemaju dokumenta, već i zato što njihovi roditelji često ne znaju koliko su vakcine važne. Posebno su ugrožene i žene koje ne mogu da brinu o svom reproduktivnom zdravlju, kao i trudnice kojima niko ne vodi trudnoću”, dodaje Elizabeta Paunović.

Kao potencijalno rešenje, u Srbiju od 2008. godine postoje zdravstveni medijatori. Ovaj koncept je proistekao iz Rumunije. Medijatore finansira Ministarstvo zdravlja, a njihova uloga je da vode evidenciju o zdravstvenom stanju stanovništva u romskim naseljima. Zdravstveni medijatori nisu zdravstveni radnici, ali pomažu ovim ljudima da dođu do ličnih dokumenata i edukuju ih o tome koja su njihova zdravstvena prava.

Medijatori su do sada pomogli da više od 145.000 Roma dobije pristup zdravstvenim uslugama. Po poslednjem izveštaju, u Srbiji postoji 75 zdravstvenih medijatora.

Ipak, ni ovaj sistem nije dovoljno zaživeo, s obzirom na to da medijatori rade samo sa romskom zajednicom, dok ostali ljudi bez krova nad glavom i stanovnici nehigijenskih naselja nisu korisnici te usluge.

foto: ana trujić

VAN ZVANIČNE STATISTIKE

Iako zvanične zdravstvene ustanove i institucije dugi niz godina zanemaruju potrebe marginalizovanih grupa, dašak nade ovim ljudima pružaju brojne humanitarne organizacije. Jedna od njih je ADRA (Adventistički razvojni i humanitarni rad), humanitarna organizacija čiji je jedan od glavnih programa borba protiv beskućništva. Ova organizacija mesečno pruži oko 550 higijenskih usluga, 350 medicinskih i 550 usluga psihosocijalne podrške i usluga savetovanja, kao i pravnog savetovanja i podrške, a godišnje oko 150 osoba dobije lična dokumenta, pristup zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, kao i zaposlenju.

“Zahvaljujući podršci Evropske unije, od januara nastavljamo sa pružanjem usluga u Beogradu, ali planiramo da ih širimo i izvan glavnog grada. Trenutno tragamo za organizacijama koje ćemo podržati, a koje žele da se prihvate ovog posla izvan Beograda. Jasno je da nijedna organizacija niti treba niti može da pokrije sve potrebe. Ključ je u uvezivanju. Samo u Beogradu, u prva tri meseca, identifikovali smo i podržali 938 osoba”, kaže za “Vreme” direktor ADRA Srbije Igor Mitrović.

U Beogradu, ADRA sarađuje sa lokalnim centrima za socijalni rad koji im se javljaju, obaveštavaju ih gde da reaguju jer sami centri nemaju kapaciteta za to. Takođe, sarađuju i sa državnim institucijama koje ih podržavaju.

“Sekretarijat za socijalnu zaštitu grada Beograda nas trenutno finansijski podržava. Taj doprinos je u ukupnom budžetu i troškovima skroman, ali ga mi prepoznajemo i poštujemo. Potrebno je da se više ministarstava proaktivno uključi, kao što je to učinilo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Pomogli su nam da otvorimo temu beskućništva, da predstavimo zabrinjavajuće brojke koje nijedna zvanična statistika ne prikazuje. Sa pomenutim ministarstvom smo ukazali na pravce delovanja ako želimo da predupredimo novo beskućništvo i adekvatnije odgovorimo na postojeće. Sve ili većina toga je rešivo. Ostaje da se vidi hoće li se uključiti i Ministarstvo za socijalna pitanja, Ministarstvo finansija i druga tela”, kaže Mitrović.

ČEKANJE I ODBIJANJE MIMO ZAKONA

Mitrović dalje objašnjava da 65 odsto osoba u situaciji beskućništva nema ličnu kartu zato što nema prebivalište. Ostalima lična karta još nije istekla, ali će se uskoro suočiti sa istim problemom. Za ove prve, kako ističe, jedini način je da se prijave na adresi centra za socijalni rad na čijoj teritoriji obitavaju; a obitavaju na otvorenom, u napuštenim i urušenim kućama, tuđim stanovima, prostorima koji nisu za život.

Mitrović zatim kaže kako Zakon predviđa da svaki čovek mora posedovati prebivalište. “U skladu sa tim, ova lica podnesu zahtev u nadležnoj policijskoj stanici kako bi bili registrovani na adresi centra. Međutim u 90% slučajeva dobiju negativno rešenje. Zašto? To je za ozbiljniju analizu. Uz našu i pomoć sličnih organizacija sva ta rešenja budu preinačena u pozitivna, ali u međuvremenu prođe 18 meseci ili 24 meseca, što je apsolutno neprihvatljivo.” Smatra da bi te slučajeve trebalo rešavati pozitivno i to po hitnom postupku.

“Brzina izdavanja dokumenata je ključna. Nakon dobijanja lične karte, obično se relativno lako dobije i zdravstvena knjižica i lečenje je moguće, kao i primanje novčane ili druge vrste socijalne pomoći. Moguće im je da se zaposle”, zaključuje Mitrović.

“Još 2011. godine Zakonom o prebivalištu i boravištu građana, čija je svrha bila da omogući prijavu prebivališta i osobama bez pravnog osnova stanovanja, uvedena je mogućnost utvrđivanja prebivališta na adresi centra za socijalni rad. Međutim, kada je reč o osobama u situaciji beskućništva, ova zakonska mogućnost neretko ostaje samo ‘mrtvo slovo na papiru’ usled neprimereno dugačke, nedosledne i ponekad diskriminatorne prakse nadležnih organa unutrašnjih poslova i centara za socijalni rad”, smatra i Ratka Tomić iz Inicijative A11.

Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11 je organizacija koja pruža pravnu pomoć pripadnicima ranjivih i diskriminisanih grupa, sa posebnim fokusom na pristup pravu na stanovanje i na socijalnu zaštitu.

Ratka Tomić pojašnjava da centri za socijalni rad imaju obavezu da daju saglasnost za prijavu prebivališta osobama u situaciji beskućništva, ali se u velikom broju slučajeva to ne dešava, već nadležni centar za socijalni rad proizvoljno odbija da da saglasnost navodeći da postoji drugi jači pravni osnov za prijavu prebivališta ovih lica, što nije slučaj. Dodaje zatim da centrima za socijalni rad nije ostavljena zakonska mogućnost da odbiju davanje saglasnosti iako to čine.

Osim administrativnih procedura koje ih čekaju kako bi ostvarili svoje osnovno pravo – na prijavu prebivališta, Tomić naglašava da se osobe u situaciji beskućništva u centrima za socijalni rad i u policijskim stanicama neretko susreću i sa diskriminacijom.

“Na primer, ‘Idi na Kosovo da tamo budeš beskućnik’ ili ‘Svi sada hoće da se prijave na centar, ne može to tako’ samo su neke od zabeleženih diskriminatornih izjava zaposlenih upućenih osobama u situaciji beskućništva prilikom pokušaja da prijave prebivalište”, zaključuje Tomić.

Oktobra 2023. godine tadašnji gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić izjavio je da to što na ulicama Beograda ima oko 5000 beskućnika znači da je grad postao metropola. A metropola bi morala da se bavi tako ozbiljnim problemom kao što je beskućništvo, a ne da institucije i lokalne vlasti mahom tapkaju u mestu, ne vide ljude koji su na mnoge načine ugroženi, te čekaju da se njima bave humanitarne organizacije.