I spomenik bez glave

Tačno 4. februara, po novom kalendaru, a pre dvesta godina, u Valjevu su posečeni knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, što je ubrzalo odluku o ustanku, koja je donesena deset dana kasnije u Marićevića jaruzi u Orašcu. Knjige kažu da su Turci, na prevaru, pozvavši ih u lov, uhvatili Aleksu i Iliju, sproveli u zatvor i posekli na Kolubari. Posle ove seče, Turci još sekli, ali ishod je poznat, žrtve su dovele do oslobođenja, stvaranja države…

USTANIČKI ŠEŠIRI: Kao što je red, Valjevo se prihvatilo obeležavanja ovog važnog datuma, formiran je odbor, određen autor spomen-obeležja, prišlo se pripremama, radovima, režiji i scenariju. Iako je sve bilo, ko što biva, na brzaka, došao i taj dan, sreda 4. februar 2004. godine.

Vreme podnošljivo, ima i sunca, na prostoru do Muzeja, oslobođenom od kioskâ, crveni itisoni okružuju piramidu sa ženskom glavom na njoj. Treba li reći da je piramida u specijalnom materijalu na cigla boje, da je glava žene na braon, da sve ima svoju simboliku i značenje, koje je potpisao vajar Milomir Jevtić, koji je pre 14 godina otišao u Ameriku, i koji je, naravno između ostalog, poznat kao autor spomenika proti Mateji Nenadoviću.

Dakle, sreda pre podne, spomen-obeležje, visine 1,2 metra, na mestu, dve zastave, hor, sveštenstvo s vladikom Lavrentijom na čelu. Sveštenici u tri reda, nameštaju se, začešljavaju, kad eto, od hotela, najvišeg opštinskog rukovodstva, koje se pravoslavno upita s vladikom, eto i dva Mihajlovićeva liberala, s novim ustaničkim šeširima. Zamirisa tamjan, poče služba, vladika osvešta spomen-obeležje, u vekove vekova amin. Pa vladika i probesedi, Hvala Aleksi i Birčaninu, prvim i najdragocenijim žrtvama Prvog srpskog ustanka, koji na ovom mestu položiše živote za oslobođenje svoga roda… Služba bi završena, kad eto ti, preko itisona, još i ministra policije, Valjevca Dušana Mihajlovića, u civilu i bez pratnje, priđe spomen-obeležju, obiđe ga, odmeri. Šta je mogao zaključiti nego da je sve to skromno i nikako, e kako je bilo za njegovg vakta, koliki su to bili spomenici, koje su to bile ceremonije, eno spomenika Vuku, visina mu se ne može izmeriti, eno vojvode Mišića, eno Desanke, kojoj je u odboru za podizanje spomenika, još za života, bio 101 akademik… Ode Dušan, posle inspekcije, vidimo pristig’o akademik Matija Bećković, sa svojom tradicionalnom ustaničkom šerlokholms kapicom, i to u društvu predsednika SANU-a Nikole Hajdina. I oni odoše.

ŠAJKAČICA NA ŠAJKAČI: Po protokolu, do otkrivanja spomen-obeležja, koktel u hotelu Grand. Nekog sveta vazdan, najviše liberala, koji su poziv prihvatili kolektivno, ima i novinara, i to i stranih, i oni došli kolektivno, načelnik službe u Saveznom sekretarijatu za informisanje informiše da imaju i Kineze i Japance, i jednu Korejku, posetu shvatili šire, bili u Istraživačkoj stanici Petnica, tamo obišli i fabriku vode „Vujić“, lično ih primio vlasnik, bilo i pitanja, što taj čovek zna s novinarima. Vazdan sveta, vazdan pića, predsednik Mionice, Miroslav Trifunović ‘oće da se kaže, pa za novine, Kolubarski knezovi, koji su posečeni, uhvaćeni su u Lublinu kod Mionice, bili pozvani u lov s mioničkim knezovima, ali se Mioničani nisu pojavili. Sad predsednik Trifunović u dilemi, kako da obeleži Ustanak, ne znaju da li su im knezovi bili lukavi ili, ne daj bože, kooperativni.

Ajde na lice mesta, sve na mestu, spomen-obeležje pokriveno, kamere, narod, rukovodstvo opštine, demokratsko, u prvome redu, tu i Šerlok Matija, vladika Lavrentije, baš do njih, i u prvom redu, Srbin sa šajkačom, na ramenima mu, biće njegovo, Srpče sa šajkačicom, takoreći šajkačica na šajkači, Šajkača se razmenjuje sa vladikom… Javi se hor s pesmom Proti Mateji, izađe prvakinja Jugoslovenskog dramskog i Valjevka Jasmina Avramović, reče o povodu, najavi predsednika opštine Tomislava Milanovića. Demokrata Tomislav se reče kratko i prigodno, smisao otkrivanja ovog spomenika nije da se život vraća unazad, već da se poklonimo jednom žrtvovanju, da se prisetimo krivudavih puteva svih onih koji su misao o slobodnoj državi Srbiji pronosili kao zlatnu jabuku u nedrima… Pa pred mikrofon stade istoričar, nije Ljušić, nije Radoš, Miroslav Jovanović, tačno pre dva veka na ovom mestu počela seča knezova tokom koje su Turci posekli preko 70 najviđenijih glava, po austrijskim izveštajima 123, po ruskim 150. Taj događaj ima nesumnjiv istorijski značaj, kao ključni u izbijanju Prvog srpskog ustanka, on je poslužio kao direktan povod da se ustanak ubrza i posle deset dana, pod vođstvom Karađorđa, podigne u Marićevića jaruzi…

Dok je istoričar govorio, pojavi se još i ministar za nauku Domazet, sprovedoše ga u prvi red, baš na vreme, prozvaše direktnog potomka kneza Alekse i prote Mateje, beogradskog arhitektu Mateju Nenadovića, da otkrije spomen-obeležje. Izađe Mateja, reče se, ovo spomen-obeležje nije samo dug naše generacije, uz pomoć autora otkri piramidu s glavom koja je jednom stranom starica, a drugom devojka. Šta onda bi, hor otpeva, prvi put, Kalopero Pero, pesmu koju je narod posvetio Jakovu Nenadoviću, pa za mikrofon stade dramski umetnik, treba li reći Valjevac, Vojislav Brajović, stade da kazuje, čita, odlomke iz Protinih memoara. Trajaše to, jes’ za čuti, ali trajaše. Opet se javi hor, pa opet, i to uze da traje, ko da je i njima honorisan nastup.

SVE KO ZA SEČE: Dođe svečanosti kraj, gosti, i ljudi još, uputiše se ka obnovljenom Muselimovom konaku, u kome su pogubljeni knezovi bili zatočeni, koji imaše da se svečano otvori. Na tremu konaka direktor Valjevskog muzeja, istoričar Vladimir Krivošejev, još malo pa poslanik G17 plus, izlaže istoriju, ekspertski nadahnut, ima bradu, ima kosu, držanje, konak je veoma značajan, jer predstavlja mesto sa koga je, posle jednog tužnog čina, počelo da sviće sunce slobode… To bila samo beseda, čast da otvori obnovljeni objekat dobi čovek iz Ministarstva kulture. Vojislav Šurdić, kako bi predstavljen, zahvali na časti, ličnoj i profesionalnoj… Onda narod uđe da vidi postavku, podrum koji će biti otvoren za mesec i po dana. Dok se to zbivaše, vidimo, akademik Matija zaveo predsednika SANU-a pred spomenik Desanki Maksimović koga je pesnik lično, u prisustvu poetese, otkrio još ’89.

Dođe i početak ručka, u hotelu Grand, u glavnoj sali zvanice, i oni koji su uzeli da se takvim smatraju, u drugoj novinari. Jelovnik isti ko u vreme seče, rakija i vino, kajmak i pršuta, gusta čorba, sitno pečenje od obe sorte, domaća pita… Za glavnim astalom glavni, predsednik Milanović, ministar Domazet, ministar Mihajlović, Matija i predsednik mu, Mateja Nenadović. Za ostalim stolovima najbrojnije demokrate i liberali, uočljiv izostanak Koštuničinih demokrata, raspitamo se, partijski nisu pozvani, funkcionerski, participiraju u vlasti, izbegli da dođu, takav stav, ta piramida je neprimerena kao obeležje, ne žele da komentarišu umetničke slobode, ali, piramida, nema oni tu šta da traže. Dakle, svega bi, i sve trajaše koliko treba da traje, samo muzike jok. Kad je uzelo da se razilazi, uzmemo da pitamo vajara Jevtić Mila, o materijalu, obeležju, materijal je vrsta betona, njegov izum, prednost je što je gladak, trajan i neporozan, poznat kao „Milova linija“, a to što kažu da je obeležje nekako skromnih dimenzija, do pojasa, ideja je da se glava gleda odozgo, s visine, a ne odozdo, lice je okrenuto prema nebu, to je smisao…

Posle svega došla noć, pa jutro, ujutro se videlo da nema glave na piramidi, neko skinuo i odneo. Policija se dala u potragu, javio se umetnik Mile, bio u blizini spomenika, i kad je video neku pijanu dečurliju da se tuda mota, skinuo glavu i odneo, da je ne bi oštetili. Odneo zato što je glava model od gipsa, tek treba da je izlije, treba i da zameni neka slova na piramidi, koja su na brzinu pogrešno otisnuta. Posle nekoliko dana, u ponedeljak, Mile sve doveo u red, zamenio slova, zamenio glavu, ali u toku noći glava opet nestala, policija proverila, nije kod Mila.