Hronologija državne otimačine

Život kompanije Novosti i lista „Večernje novosti“ vlast privodi kraju sinhronizovano s dve strane. Profesionalno, Novostima je pritiscima i kadrovskim rešenjima apsolutno otupela oštricu, uništila im ugled, autoritet, a time i tiraž i prihod. Ekonomski – tako što im je, dirigovano sa najvišeg inokosnog političkog nivoa (donedavno iz premijerske, sada iz predsedničke fotelje), uz pomoć pravosuđa, otela nepokretnu imovinu vrednu više do 20 miliona evra, koju su, nesumnjivo, godinama stvarale.

„Večernje novosti“ su bile najtiražniji dnevni list u bivšoj Jugoslaviji sa danas nezamislivih 300.000–350.000 štampanih primeraka prosečno dnevno, sa rekordima na dnevnom i mesečnom nivou od po 400.000 do čak oko 800.000 primeraka, uz zanemarljivu remitentu. Najtiražniji su bile i u Srbiji početkom dvehiljaditih. Zbog tiraža i uticaja, ali i zbog pozamašne imovine ovaj list bio je interesantan svim režimima.

Nijedan režim pre ovog, aktuelnog, uključujući i komunistički, nije, međutim, tvrdio da Novosti ništa nisu stvorile i nemaju ništa! Štaviše, današnja vlast je tu tvrdnju zapečatila i sudskom presudom kojom je Novostima oduzela sve i, kao posrednik, oteto dodelila virtuelnim firmama iza kojih su ili ljudi iz vlasti ili odani vlasti. To je, praktično, druga nacionalizacija Novosti.

Prvu, koja je trajala samo oko godinu dana, organizovali su, u martu 2000. godine, Socijalistička partija Srbije (SPS), Jugoslovenska levica (JUL) i Srpska radikalna stranka (SRS). Ova, takozvana crveno-crna koalicija na vlasti je i danas, samo sa promenjenim imenima.

OD BOGATAŠA DO BESKUĆNIKA: Novosti su put od uvaženog bogataša do danas poniženog beskućnika i prosjaka počele privatizacijom, 1991. godine, onako kako dolikuje: nesporno, legalno, javno, po zakonu Ante Markovića, dokapitalizacijom tada samostalnog privrednog subjekta – osnovne organizacije udruženog rada (OOUR) „Večernje novosti“, odnosno kupovinom internih deonica. Ova firma postala je jedno od prvih preduzeća u mešovitoj svojini sa 73,36 odsto društvenog i 22,64 odsto deoničarskog kapitala. Privatizacija Kompanije Novosti AD nastavljena je 1998. godine, sada već kao deoničarskog društva, na osnovu Zakona o svojinskoj transformaciji, raspisivanje javnog poziva za upis besplatnih akcija prema ostvarenom stažu.

Republička agencija za procenu vrednosti kapitala konstatovala je u rešenju, te ‘98, da „prilikom utvrđivanja vrednosti kapitala i međusobnih odnosa društvenog i deoničarskog kapitala nije uzeta u obzir vrednost poslovne zgrade u Beogradu, Trg Nikole Pašića 7 i 7a, poslovne zgrade u ulici Kosovska br. 20-26, kao i ulaganja Novosti u Štampariju Borba, iz razloga nerešenih pravno imovinskih pitanja“.

Ne govori se o odnosu državnog i deoničarskog kapitala, već o odnosu društvenog i deoničarskog kapitala. Dakle, u vreme utvrđivanja strukture kapitala, Kompanija Novosti trebalo je u svoje knjige da unese i društveni kapital u vrednosti dela poslovnog prostora koji joj pripada, kao i kapital investiran u Štampariju Borba.

U martu 2000. godine, u političkoj režiji SPS–JUL–SRS Kompanija Novosti AD nasilno je pripojena nelegalno registrovanoj (bez ikakve dokumentacije) Saveznoj javnoj ustanovi (SJU) Borba. To je bila prva nacionalizacija. Podržavljen je društveni kapital, pre svega poslovni prostor, koji je trebalo da pripadne Novostima, odnosno akcionarima „Večernjih novosti“, a u skladu sa Zakonom, kroz proces transformacije. 

Ova otimačina ostaće upamćena i po tome što je vladajuća koalicija SPS–JUL–SRS za glavnog urednika „Večernjih novosti“ postavila, mimo volje zaposlenih, novinara i urednika, politički i profesionalno kompromitovanog Dušana Čukića.

U to vreme ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića bio je generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić, danas predsednik SNS-a i Srbije. Kao što je i danas apsolutno upućen u sve što se događa u srpskim medijima, tako je i pre 17 godina učestvovao u svim događanjima, profesionalnim i ekonomskim u svim srpskim sredstvima informisanja, a posebno u tada najtiražnijem pisanom, „Večernjim novostima“. To mu je, na kraju, kao ministru bio i posao, koji je on predano obavljao.

Posle 5. oktobra 2000. godine, Goran Svilanović u ime Demokratske opozicije Srbije (DOS) dovodi u „Večernje novosti“ Manojla Vukotića, koji pod priličnim političkim pritiskom, posle nekoliko zborova u redakciji, glasanja i preglasavanja postaje glavni i odgovorni urednik lista i direktor.

Privatizacija Novosti ulazi u završnu fazu. Sve dalje od očiju javnosti, sa sve više nepoznanica i apsurda, a pozamašna nepokretna imovina zapada za oko mnogima. Logično, oni koji su godinama stvarali tu imovinu, zaposleni u Novostima, novinari, urednici, mali akcionari želeli su da znaju kolikim kapitalom raspolažu.

Fotografije: RTS i FoNet

POČETAK VESELE VEČERI: Veselo veče koje će trajati 12 godina počelo je 15. jula 2004. godine. Tada je Kompanija Novosti AD podnela Trgovinskom sudu u Beogradu tužbu radi utvrđenja vlasništva. Tuženi su NIP Kompanija Borba AD, kao prvotuženi, i Republika Srbija.

Na talonu je Poslovna zgrada u centru Beograda, u Kosovskoj ulici 22-26 ukupne površine 13.968,45 kvadrata (upisana u ZKUL 1133, KO Beograd 5). Gradnja je počela 31. oktobra 1967. godine, a upotrebna dozvola izdata je 18. aprila 1978. godine.

Kada je suđenje počelo, vlasnici Novosti bili su mali akcionari sa 62,4 odsto, Republika Srbija sa 29,5 odsto i PIO fond sa 8,1 odsto.

Stopostotni interes tužene Republike Srbije zastupao je pred sudom republički javni pravobranilac. Nije, međutim, zastupao i onaj manji deo tog istog državnog interesa od 37,6 odsto (ako se uzme da je i udeo PIO fonda u vlasništvu Novosti državni kapital) tužioca u Novostima. Novosti je zastupao advokat, i male akcionare, i 29,5 odsto Republike Srbije i 8,1 odsto PIO fonda.

Identitet prvotuženog NIP Kompanije Borba AD bio je pod izvesnim znakom pitanja. Kada je rasformirana SJU Borba, stvorene su tri kompanije: Novosti AD, Štamparija Borba AD i NIP Borba AD. SJU Borba je, verovatno zbog neraščišćenih odnosa u deobnom bilansu, koji je urađen, zatim izmenjen, ali ne i potpisan, pripojena NIP Borbi AD. Pripajanjem, po zakonu, prestaje pravni subjektivitet onog koji je pripojen. Činjenica je, međutim, da Borba koristi dva matična broja – 17454447 (računi blokirani) i 7040857 (nepostojeće SJU Borbe), koji je uključen u platni promet.

U pravnoj službi Centralnog registra hartija od vrednosti (HOV) kažu da ako je privredni subjekt registrovan kao akcionarsko društvo, onda mora da bude upisan u Centralni registar HOV. NIP Borba AD nije na zvaničnom portalu Centralnog registra (Statistika vlasništva akcionarskih društava).

Kako bilo, posle četiri godine suđenja, veštačenja veštaka ekonomsko finansijske struke i veštaka građevinske struke, presudom od 18. marta 2008. godine (na 28 stranica) utvrđeno je, u ime naroda, da je Kompanija Novosti AD suvlasnik 7.232,85 kvadrata zgrade, po osnovu učešća u izgradnji i finansiranju celokupnog objekta.

Nezadovoljni, NIP Kompanija Borba AD i Republika Srbija, žalili su se Višem trgovinskom sudu koji je 10. februara 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu, i sa obrazloženjem na nepunih pet stranica predmet vratio na ponovno suđenje.

REČ SVEDOKA: Na ponovljenom suđenju pred Privrednim sudom u Beogradu, koje je trajalo sedam godina, osim što su ponovo razmotreni nalazi i mišljenja veštaka a veštaci saslušani, saslušani su i svedoci. Pa je tako pred sudom govorio i Mirko Stamenković, glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“ od 1969. do 1974. godine.

Zbog sukoba sa Komunističkom partijom povodom uređivanja ovog lista, on je morao da ode sa mesta glavnog urednika. Prešao je u „Sport“, tada najtiražniji dnevni sportski list u SFR Jugoslaviji, gde je osnovao sektor regionalnih izdanja, i bio urednik izdanja, ali mu je, po političkom nalogu, bilo zabranjeno da se potpisuje. Sportski komentari koje je pisao potpisivani su sa JSL (Jugoslovenski sportski list).

„Moja ideja je bila da se osnuje Fond za kapitalnu izgradnju u kući Borba koji je zvanično formiran 1966. godine. Razlikovao se od fondova koje je po zakonu mogla da osniva država. Borba je u to vreme imala 21 radnu jedinicu, a samo su četiri od njih – „Večernje novosti“, Štamparija, „Sport“ i Plasman – osnovale fond. Osnovna ideja bila je da one jedinice koje su imale višak novca od onog koje je predviđen za investiciona ulaganja, taj novac svesno usmere na određenu izgradnju. Konkretno, za izgradnju zgrade u Kosovskoj ulici“, rekao je Stamenković.

Naglasio je da su Novosti, po njegovom računu, uložile 67 odsto od vrednosti zgrade u Kosovskoj ulici i da su Novosti 1969. godine pokrile više od 200 miliona dinara gubitaka lista „Borba“ i to iz Fonda, pri čemu su Novosti te godine učestvovale u ulaganju sa 67 odsto.

Stamenković je bio i generalni sekretar Borbe.

„Borba je zidala zgradu na tadašnjem Trgu Moše Pijade, danas Trgu Nikole Pašića. Država nikad nije ulagala novac u izgradnju te zgrade. Novac za list ‘Borba’ dobijan je od Komunističke partije i Socijalističkog saveza Jugoslavije. To je bilo posle 1965. godine. A do tada Borba, kao i kasnije Novosti, nije znala šta će s parama“, rekao je Mirko Stamenković.

Posle njega, za predsednika Fonda za kapitalnu izgradnju u kući Borba imenovan je Rastko Guzina, koji je u „Večernjim novostima“ počeo kao novinar 1954, godinu dana po osnivanju lista.

„U tom Fondu bili su svi predstavnici organizacionih jedinica kuće Borba. Zadatak Fonda bio je da skupi novac od organizacionih jedinica srazmerno njihovom poslovanju, a plan je bio da veći deo sredstava utroše na izgradnju zgrade u Kosovskoj ulici koja je trebalo da bude povezana sa zgradom koja je već postojala na današnjem Trgu Nikole Pašića. Tačno su određeni procenti koje će jedna organizaciona jedinica davati u Fond. Država nije davala ništa, niti je bila potpisnik ugovora o osnivanju Fonda. Novosti su u to vreme bile u ekspanziji i njihovo učešće u davanju novca bilo je 63 odsto. Kao dobro stojeća kuća, Novosti su posebno potpisivale ugovore sa Štamparijom Borba oko kupovine mašina potrebnih za štampanje novina. Novosti su koristile minimalna sredstva iz tog fonda za svoje potrebe“, rekao je Guzina.

Prema dokumentima predočenim sudu, Novinsko izdavačko preduzeće (NIP) Borba navedeno je kao investitor, ali su u ugovoru o projektovanju, zavedenom u NIP Borba 14. juna 1967. godine, Novosti naručilac kompletne investiciono-tehničke dokumentacije.

PLAĆALI, GRADILI, ALI NISU VLASNICI: Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko finansijske struke, od 3. aprila 2014. godine, Kompanija Novosti AD učestvovala je u finansiranju izgradnje poslovne zgrade u Kosovskoj ulici 20-26, površine 13.968,45 kvadrata, sa 55,98 odsto što predstavlja 7.819,54 m², prvotuženi NIP Kompanija Borba sa 13,83 odsto, odnosno 1.931,84 m² i štamparija Borba sa 30,20 odsto, što je udeo od 4.218,47 m².

I sud je, 25. aprila 2016. godine, presudio i obrazložio na 21 stranici: utvrđuje se da je Kompanija Novosti AD vlasnik 7.819,54 m² zgrade u Kosovskoj ulici 20-26 u Beogradu, „što su tuženi NIP Kompanija Borba AD i Republika Srbija dužni da priznaju i trpe“.

Kako nisu želeli ni da priznaju ni da trpe, žalili su se odmah Privrednom apelacionom sudu koji je, u neuobičajeno kratkom roku, sa samo tri meseca, presekao dvanaestogodišnji spor. U ime naroda, u koji spadaju i nekadašnji novinari, urednici i svi zaposleni u „Večernjim novostima“, mali akcionari Novosti, ali i oni koji danas rade u Novostima, preinačena je 3. avgusta 2016. godine druga prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan zahtev Novosti po kojem mu je dosuđeno vlasništvo na 7.819,54 m².

Obrazloženje presude smeštene na 12 stranica je formalno i jednostavno: nekadašnje radne jedinice u okviru Borbe, među kojima su bile i „Večernje novosti“, „nisu bili pravni subjekti koji su mogli samostalno da raspolažu pravima i obavezama. Nosilac prava i obaveza bio je NIP Borba. Kako radne jedinice nisu mogle da istupaju samostalno, nisu mogle ni da stiču prava i obaveze, samim tim ni bilo kakva stvarna prava. Pogrešan je zaključak da je kroz finansiranje, odnosno slivanje sredstava u Fond kapitalne izgradnje, koji je organizovan u okviru jedinstvenog NIP Borba, bilo koja organizaciona celina mogla da stekne bilo kakva svojinska prava po tom osnovu…“

Prema tome, „Večernje novosti“, apsolutno i nesporno ekonomski i finansijski najmoćnije u vreme izgradnje poslovne zgrade u Kosovskoj ulici, čijim je novcem sazidan najveći deo ovog objekta, mogle su da daju novac, da plaćaju, što su i činile desetak godina redovno i mnogo više od drugih iz Borbine kuće, ali im se danas ne računa nijedan dinar i niti jedan kvadrat onoga što su napravile. Vrednost toga što su napravile (7.819,54 m²) je, po gruboj proceni (3000 evra po kvadratu poslovnog prostora na ovoj lokaciji u strogom centru Beograda), 23.458.620 evra.

Sve pripada manjinskom investitoru, Borbi, koji se od 1967. godine restrukturirao toliko i tako da je danas neprepoznatljiv, postoji samo na papiru, koliko da bi kroz njegove račune prošlo, ko zna kome, desetine miliona evra. Nije navedeno kojoj Borbi je Apelacioni privredni sud priznao pravo na ovu imovinu Novosti. Da li Borbi registrovanoj u Agenciji za privredne registre pod matičnim brojem 17454447, Borbi čiji su računi blokirani po osnovu prinudne naplate za više od milijardu i 200 miliona dinara, ili Borbi matičnog broja 7040857 (po evidenciji NBS, Poreske uprave i Republičkog zavoda za statistiku), na osnovu kojeg je ova virtuelna kompanija amnestirana dugova u platnom prometu a koristi ga zajedno sa tzv. Saveznom javnom ustanovom Borba, privrednim rudimentom, odavno nepostojeće Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Presuda je pravosnažna, a Novosti su podnele zahtev za reviziju Vrhovnom kasacionom sudu, kao vanredni pravni lek. Ovaj sud tačno godinu dana nije odlučio, a kad će – nije poznato.

Sa svim ovim upoznata je i Delegacija Evropske unije u Srbiji. Štaviše, upozorena je i da ovaj primer pored mnogo drugih (novinska agencija Tanjug, restitucija imovine u Srbiji…) pokazuje da Republika Srbija u pregovorima sa EU postupa formalno, a ne da bi suštinski i stvarno ispunila zahteve i standarde Evropske unije na dobrobit svojih građana, kao ni standarde uređene moderne pravne države uopšte, bez obzira na EU. Reagujući na ovaj događaj, zamenik šefa Delegacije EU u Srbiji Oskar Benedikt istakao je da su informacije korisne za Evropsku uniju u daljem praćenju prakse i u proceni napretka u oblasti vladavine prava i poštovanja ljudskih prava u Srbiji.

KO JE KOGA PREVARIO: U međuvremenu, mali akcionari, njih 437, od kraja avgusta 2006. godine prodali su svoje akcije. Cena je bila naštimovana tako da je njihova maksimalna vrednost prvog dana kupovine mogla da iznosi najviše 289.488 dinara (300 odsto od obračunske vrednosti) odnosno po srednjem kursu nešto više od 3400 evra. Do obračunske vrednosti došlo se tako što je tadašnji generalni direktor i glavni urednik Novosti Manojlo Vukotić izdejstvovao da se iznos od neraspoređene dobiti iz prethodnih godina kojim je trebalo povećati vrednost nove emisije akcija po osnovu povećanja kapitala umanji oko 200 miliona dinara.

To je bila cena samo za brend, za ime i reputaciju. U cenu nije ušla vrednost imovine. Dakle, bez onih 7.819,54 m², ili grubo 23.458.620 evra. Koliko je zaista plaćeno za akcije, znaju, možda, jedino u policiji i Tužilaštvu.

Mali akcionari nisu znali 2006. godine kome prodaju akcije, odnosno ko stoji iza firmi koje su ih kupovale. Četiri godine kasnije, u novembru 2010, Milan Beko je obelodanio da su tri povezane firme, Trimaks investments GmbH, Ardos Holding GmbH i Karamat Holdings LTD, koje su kupile akcije od malih akcionara u njegovom vlasništvu. Bekovim firmama država je, 23. juna 2011. godine, oduzela većinska upravljačka prava i od tada sama vodi i uređivačku politiku „Večernjih novosti“ i ekonomsku politiku Kompanije Novosti.

Nije nepoznato da je nemački VAC bio spreman da Novosti kupi na tenderu, a ne preko posrednika, i plati 24 miliona evra. Beko je rekao da je u kupovinu dnevnog lista „Večernje novosti“ ušao pošto je medijski koncern VAC tražio domaćeg partnera zbog prethodnih negativnih iskustava u Srbiji. Novosti nisu prešle u ruke VACA iako Beko priznaje da su njegove kompanije dobile 24 miliona evra za tu kupovinu. On je demantovao tvrdnje da je akcije kupio novcem koji je pozajmio od Stanka Subotića.

Za same Novosti danas nije toliko bitno ko je sve bio u igri oko kupovine akcija, ko je politički dirigovao ovu igru, da li je bilo prevare i, ako jeste, ko je koga i za koliko prevario, kolika je bila stvarna vrednost akcija, ko je, po kom osnovu, od koga i koliko naplatio proviziju, ko se ogrešio o zakon… Bitno je za državu. Da eventualni krivci budu kažnjeni i da se slično više ne ponovi. To je posao za istražne organe. Zbog toga je, pored ostalog, ova privatizacija sporna. Država, međutim, godinama ne čini ništa da skine oznaku „sporno“.

Republički javni tužilac Zagorka Dolovac izjavila je, pre pet godina, da je „Tužilaštvo Srbije odlučno da sve te privatizacije iz prošlosti ispita do svakog detalja, jer od naših rezultata zavisi evropska perspektiva Srbije“. Umesto toga, Tužilaštvo je obavestilo Savet za borbu protiv korupcije, koji je čekao ishod povodom osam krivičnih prijava podnetih Tužilaštvu, da se sve još nalazi u predistražnom postupku. Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević bio je izričit prošle godine „da će se do kraja te godine znati vlasnička struktura Novosti“.

Kada bi se povukla iz vlasništva u Novostima, kako je obavezuju medijski zakoni u Srbiji, usvojeni 2. avgusta 2014. godine, a na šta je podsetio 20. septembra ove godine na TV Pinku i Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik SNS-a, imovina koju država sada ima – vlasništvo od 29,5 odsto – pripala bi Kompaniji, odnosno sadašnjim zaposlenim. Ali, umesto povlačenja, vlast se još više uvlači u Novosti, makar i kao posrednik u distribuciji nepokretne imovine oduzete sudskom odlukom.

Kad rasproda imovinu i, eventualno, ugasi i list „Večernje novosti“, država će uspeti da reši ovu spornu privatizaciju tako što više neće imati šta da rešava.

DUGOVI I REŠENJA: Surova realnost je da Novosti duguju više od 11 miliona evra, a biće im potrebne 102 godine, kako je izračunao jedan ekonomista, da vrate kapital kojim su raspolagale pre prodaje na Berzi 2006. ukoliko bi se zadržao odnos gubitaka i prihoda iskazan na kraju 2016. godine.

U tom svetlu, otimačina koju je „u ime naroda“ sproveo Privredni apelacioni sud dobija na značaju. Najjednostavnije opisano, od nepokretne imovine koju su izgradile (7.819,54 m²), od 23.458.620 evra, Novosti bi mogle da vrate dugove od 11 miliona evra. Od ostatka bi kupile sebi drugi poslovni prostor, i ostao bi im pozamašan kapital da nastave poslovanje, ne od nule, nego od debelog plusa.

Ovako, država je na brod koji svesno potapa postavila novog kapetana, glavnog i odgovornog urednika Milorada Vučelića, osvedočenog satelita koji nepogrešivo kruži oko izvora vlasti i novca. Recept je jednostavan. Država uz pomoć svojih kadrova uruši poslovanje određenih kompanija, pretvori ih u gubitnike (u slučaju Novosti, to samo potvrdi i pojača), potom po osnovu dugovanja za porez ili finansijsku podršku postaje poverilac, i ova dugovanja pre stečaja namiruje tako da dug konvertuje u državno vlasništvo, odnosno postaje vlasnik posrnule kompanije.

Vlast, u slučaju Novosti, ma koliko bila bahata, a jeste, ipak je – zbog pregovora o pristupanju EU – limitirana zakonskim odredbama o povlačenju iz medija. Zbog toga može biti da država neće na ovaj način ući u dodatno vlasništvo u Kompaniji Novosti – preko 29,5 odsto vlasništva koje već ima. Umesto toga, vlast bi mogla posrednički da omogući nekom, ili nekima iz svojih redova, ili iz korpusa lojalnih simpatizera, rođaka… da postane vlasnik njenog dela. Da mu, prosto rečeno, ustupi vlasništvo, a to zakonski uvije onako kako treba i kako odgovara da sve bude pokriveno i svi budu čisti.

Pre toga bi štamparija bila iseljena iz zgrade u Kosovskoj, što je u svakom slučaju izvesno jer takav pogon ne može da bude u centru grada, a Novosti bi bile oslobođene viška zaposlenih. Tu na scenu stupa onaj istaknuti član partije, partijski simpatizer, ili sponzor kojem partija mora da se oduži, ili ona fuzija s nekim od službenih listova SNS-a. Tako bi, s propagandnog aspekta na primer, dodatno bio otvoren medijski prostor predsedniku države ne samo da sa ushićenjem istakne kako se sa američkim predsednikom rukovao četiri puta – ne samo jednom ili dva puta, nego čak četiri – već i da detaljno objasni koliko mu je pogleda predsednik SAD uputio i kakvi su bili: topli, hladni, radosni, čeličnosivi…, pa kako je disao i koliko puta je uzdahnuo tokom razgovora i šta bi ti uzdasi mogli da znače…

Da je teren u pripremi za neku od medijsko-finansijskih operacija moguće je naslutiti i iz činjenica da se fantomska firma Borba održava u životu i čeka, da je Privredni apelacioni sud bio munjevit u odlučivanju „u ime naroda“, da je njegova presuda pravosnažna i da je moguće, s obzirom na dosadašnju praksu u Srbiji, da su karte već podeljene iza kulisa, a da će javnost biti obaveštena kako i kome, kad dođe do zatvaranja firme, iseljavanja, otpuštanja… Preduslov za sve ove pretpostavke je, naravno, da SNS bude na vlasti. A da materijalni ulog samo u ovom slučaju nije zanemarljiv govori činjenica da je u opticaju poslovni prostor zgrade u Kosovskoj ulici od 9.751,38 m² (1.931,84 m² koliko je izgradila Borba plus 7.819,54 m² koliko nije priznato Novostima) ili, prevedeno u evre, po gruboj proceni, oko 30 miliona evra.

U septembru 2012. godine, tada potpredsednik Vlade, danas predsednik Srbije, povodom nerešenog pitanja 24 sporne privatizacije rekao je: „Savršen zločin ne postoji. Pravo i pravdu niko ne može da pobedi.“ Zaboravio je da kaže da postoje i izuzeci, pogotovo ako je saučesnik u zločinu – država. Novosti su jedan od takvih primera.