Hronika urbanog raspada

Da u Vranju stvari ne stoje dobro i da nešto „strašno smrdi“ u najvećem gradu na jugu Srbije, građanima naše zemlje više je nego jasno već mesecima. Nažalost, Vranje se na novinskim stupcima i u elektronskim medijima poslednjih godina pojavljuje samo onda kada treba objaviti da je zapaljen još jedan automobil nekog lokalnog političara ili biznismena, odnosno kada žandarmerija apsi po čaršiji uzduž i popreko dok petlovi poje rano na sabajle.

Naime, u Vranju se u poslednje dve decenije postepeno formirala jedna grupa ljudi koja se, bez obzira na partijsku pripadnost, navodne ideološke, profesionalne, obrazovne ili bilo koje druge razlike, više nego dobro međusobno razume. Svega tu ima – krupnih i sitnih političara, preprodavca droge, bankara, advokata, „šibicara“, lokalnih biznismena, „secikesa“, građevinskih investitora, direktora i inspektora raznih, gradskih odbornika i ostalih krupnih i sitnih prevaranata. Sve u svemu, ugledna i malo manje ugledna gradska gospoda. Budući da ih spaja isti interes, a da im istovremeno nimalo ne smetaju nepotrebni belosvetski moralni i civilizacijski nazori, oni se kao i svi burazeri, na svakom koraku, tj. tamo gde svako drži svoj zabran, stalno međusobno pokrivaju, ispomažu i podržavaju. No, međutim, nevolja je bila u tome što je nekad slavna vranjska privreda davno „pukla“, pa je „kolač“, tj. ekonomsko dobro koje treba deliti, mali, tj. nema ga uopšte, takoreći ič! Tako se prešlo na zemlju, javno dobro koje su nam prethodne generacije ostavile. Rastrčali se svi – „peglaju se“ katastarske knjige, antidatiraju dokumenti, izgrađeno građevinsko zemljište pretvaraju u neizgrađeno, svi na oruk dižu ruku u gradskoj skupštini, državna zemlja se darežljivo, takoreći džabe, deli u zakup na 99 godina, generalni i posebni urbanistički planovi, tj. spiskovi želja lokalnih investitora „šminkaju i friziraju“, urbanisti Sekretarijata za urbanizam sve to s alal blagosiljaju, svi gore pedantno navedeni sabiraju, oduzimaju, dele, množe, jedan tebi jedan meni, ali nešto ne valja, pa se onda gabariti proširuju i novi spratovi nadograđuju, pa se ponovo sabira, množi – svako si ima neku svoju malu špekulaciju. A, pravobranioci i sudije glave okreću, ćute, čekaju da prođu rokovi, pa onda sve lepo „legalizuju“ tako što lakonski odgovore, „šta da radimo, zastarelo“.

CRNO NA BELO: E, boreći se uporno, sa još nekoliko svojih hrabrih komšija, dole potpisani se u poslednjih nekoliko godina našao u centru jedne kolosalne vranjske pljačke. Cela ta sramota, od koje se svaki pristojni građanin Vranja stidi, započeta je jednim potpuno pravno manjkavim, la finta ugovorom o zakupu građevinskog zemljišta između firme DOO Vigo iz Vranja, vlasnika Vojislava Veličkovića, iz milošta Vojkan, i JP Direkcije za izgradnju grada Vranja. Pomenutim ugovorom, koji je u potpunom nesaglasju sa konkursom, preduzeću Vigo je na 99 godina za smešne pare dato u zakup 2257 kvadratnih metara zemlje u najužem centru grada. Čitava stvar se, naravno, krila od javnosti i naročito stanara četiri stambene zgrade koje na zakupljenom zemljištu postoje više od 50 godina. Iako je rečenim ugovorom bila predviđena izgradnja samo jedne lamele, investitor je izgradio i drugu, a od jeseni 2011. pokušava da izgradi i treću. Potpunom arogancijom prema nama, stanarima pomenutih stambenih objekata, tadašnji direktor Direkcije, Dejan Stanojević, iz milošte Denzi, tada kadar DSS-a, a od pre neki dan naprasno u SNS-u, ugovorom je burazeru Vojkanu prodao celokupnu parcelu, sve đuture sa prostorom oko naših zgrada koji služi za redovnu upotrebu. Tako ja ne mogu da izađem i uđem u svoju zgradu, a da ne prođem kroz Vojkanovo. Ali, to je tek sitnica, rečeni Denzi je burazeru Vojkanu prodao čak i trotoare, koje je ranije Grad Vranje izdavao kafićima za letnje bašte i od toga punio gradski budžet, a sada taj novac broji i trlja ruke Vojislav Veličković, iz milošta Vojkan. Uzgred rečeno, Vojkanov burazer Denzi u prvoizgrađenoj lameli ima ogroman lokal, a njegov rođeni brat stan, koji je nedavno brže bolje prodao, naravno, sve po zakonu, crno na belo. Moje komšije i ja smo za Vojkanovu nameru da gradi treću lamelu saznali tek kad je u jesen 2011. godine došao da ogradi gradilište. Iako je bio dužan da nas oko čitave stvari mnogo puta i pre toga konsultuje i informiše, Sekretarijat za urbanizam, tj. tadašnji njegov načelnik Jovan Stošić, kadar DS-a, na izdatu lokacijsku i građevinsku dozvolu odmah je brže-bolje udario klauzulu o pravosnažnosti, kako bi burazer Vojkan mogao nesmetano da gradi, sve da i moje komšije i ja lipšemo pišući žalbe i tužbe. O lokacijskoj i građevinskoj dozvoli samo kratko – ta nakaza od zgradurine, pred kojom se svaki ozbiljan urbanista i arhitekta krsti i levom i desnom rukom, a koja bez propisnog rastojanja treba da iznikne između naših dvospratnih zgradica, ući će verovatno u antologiju srpskog urbanističko-građevinskog beščašća s početka 21. veka, za koju, zbog svih budućih generacija u ovoj zemlji, verujem da kao svojevrsna istorijska opomena mora biti napisana. Trećom lamelom se u potpunosti urušava kvalitet života stanara naših zgrada, drastično se smanje osvetljenost stanova, redukuje prostor za nesmetano kretanje i normalnu upotrebu, i onemogućuje vatrogasnim vozilima prilaz zgradama, kako to propisi nalažu. Trkajući se međusobno ko će više izaći u susret željama burazera Vojkana, urbanisti Sekretarijata za urbanizam ne samo da su arogantno prezreli naše pravo da živimo dostojanstveno već su na mnogo načina prekršili generalni urbanistički plan, koji su sami doneli, a Skupština grada Vranja izglasala.

Budući da je bitka pred nadležnim lokalnim institucijama, od Uprave grada Vranja do lokalnih sudova, bila potpuno neravnopravna, bezuspešna i kafkijanski mučna, jer burazer na burazera neće, a dok se naša torba sa dokumentacijom neprestano udebljavala, počeli smo upornu borbu za svoja prava pred Ministarstvom građevinarstva i urbanizam, republičkim sudovima, a obraćali smo se i Savetu za borbu protiv korupcije i Zaštitniku građana Republike Srbije. Doživeli smo da nas kontaktiraju iz kancelarije bivšeg i sadašnjeg predsednika Republike, obećavaju i nude pomoć. Nakon duge borbe, na zahtev republičkog urbanističkog inspektora, a nakon konstatacije mnogih propusta, Ministarstvo građevinarstva i urbanizma je preduzeću Vigo krajem 2011. g. ukinulo lokacijsku i građevinsku dozvolu. Lokalni Vojkanovi burazeri u Sekretarijatu za urbanizam i Građevinskoj inspekciji su dugo odlagali primenu tog rešenja, tako da je Vojkan Veličković, gradeći danonoćno uspeo da udari prvu ploču i počne zidanje drugog sprata. Pokrenuvši upravni postupak kod Upravnog suda u Beogradu, Odeljenje u Nišu, on je za manje od godinu dana, a iako smo pred istim sudom hronološki pre njega pokrenuli dva upravna postupka koja, u međuvremenu, nisu ni razmatrana, uspeo da krajem 2102. god. dobije neko muljavo rešenje. Na temelju njega je Ministarstvo građevinarstva i urbanizma, videvši da u rukama ima „vruć krompir“, donelo novo rešenje kojim poništava ono ranije o ukidanju lokacijske dozvole i upućuje čitav slučaj Sekretarijatu za urbanizam u Vranju na „dopunu dokumentacije i odlučivanje“.

POVRATAK NA POČETAK: Svi zakoni i urbanističko-građevinska pravila nalažu da, uzimajući u obzir izrečene primedbe urbanističkog inspektora Ministarstva građevinarstva i urbanizma, preduzeće Vigo kod Sekretarijata za urbanizam u Vranju sada mora da aplicira sa novim predlogom za lokacijsku i građevinsku dozvolu. Međutim, ovde dolazimo do vrhunca skandala. Bez ikakve dopune dokumentacije, i bez ikakvih promena na delimično izgrađenom objektu, Sekretarijat za urbanizam, tj. načelnica Marina Trajković i urbanista Radica Milić potpisuju rešenje i zaključak kojim sve vraćaju u pređašnje stanje i time omogućavaju burazeru Vojkanu da gradi prema starim dozvolama, koje su davno zakonski poništene i, prosto rečeno, više ne postoje! Sekretarijat se uvlači u još veći kal, te ne zaustavlja gradnju, iako smo ga uredno obavestili da smo se pred istim upravnim sudom žalili, i da ta činjenica po zakonu zaustavlja sve započete radnje do donošenja rešenja.

Neko u Gradskoj upravi grada Vranja bi očigledno želeo da u svom zabranu suspenduje sve zakone ove zemlje. Zbunjen pred ovom neverovatnom bahatošću i iskreno zabrinut za budućnost ovog grada, ovde javno postavljam pitanje gradonačelniku Vranja, gospodinu Zoranu Antiću, te poslanicima u republičkoj skupštini Miroljubu Stojčiću i Draganu Nikoliću – ko je Vojkan Veličković!? Zašto se tom čoveku godinama dozvoljava da baca pod noge sve zakone ove zemlje, zašto se sve institucije u Gradskoj upravi stavljaju njemu u službu, zašto mu se omogućuje da neprestano korumpira službenike u gradskim institucijama, zašto mu se dozvoljava da, uprkos zdravom razumu i zakonskim propisima, on prema svojim željama i željama svojih burazera urbanistički i arhitektonski oblikuje centar grada i potpuno devastira javno dobro, decenijama stvarano? Da li je to možda neko u ime građana Vranja, a da mi to ne znamo, dao Vojkanu i njegovim burazerima centar grada pod koncesiju, pa ga oni tretiraju kao svoj feud!? Krajnje iskreno i dobronamerno postavljam ova pitanja gore pomenutim, sve želeći da verujem da je građansko društvo u Vranju ipak moguće. Ali, ako Vojkan i njegovi burazeri nastave da grade, podele pare i svako realizuje svoju špekulaciju, biće to siguran znak za svakog od nas ko veruje da Vranje ima budućnost, da što pre kupimo prnje u mali zavežanj i bežimo iz Vranja glavom bez obzira.