“Nije problem u odnosu kazanog i prećutanog u izveštaju ODIHR-a. Ne treba da krivimo autore izveštaja misleći da su ostavili prostor za međusobno isključujuća tumačenja. Jer nisu. Problem je u našem dvorištu, u tome što se ustalila praksa da se domaća javnost ubeđuje da ne vidi ono što joj je sasvim očigledno (…) Najkraće i koliko je moguće pojednostavljeno, to brisanje granice između države i partije koje ODIHR ističe, znači da izbori dolaze do tačke u kojoj može da ih dobije samo vlast koja ih i raspisuje”
Iako deluje da je bilo ranije, prošle nedelje je objavljen izveštaj posmatračke misije ODIHR o izborima u Srbiji. Imajući u vidu reakcije vlasti i opozicije, te napisa prodržavnih medija, neophodno je da neko “prevede” napisano, kao i ton kojim je tekst sročen. Sa Vukosavom Crnjanski, osnivačicom i direktorkom nevladine organizacije CRTA, razgovaramo o izveštaju – šta sve sadrži, kakav je zaista njegov ton i koje su moguće posledice.
“VREME”: Pošto ste odlično upoznati s tokom prethodnih izbora, da li ste bili nečim iznenađeni kada je do vas došao izveštaj?
VUKOSAVA CRNJANSKI: Nije bilo iznenađenja. Već dugo godina ODIHR dosledno ukazuje na suštinske nedostatke izbora u Srbiji i ispisuje svojevrsnu hroniku propadanja tog fundamentalnog demokratskog procesa. Izveštaj je ozbiljan, objektivan, sadržajan i, rekla bih, dobronameran, pre svega prema građanima Srbije, koji su, zapravo, najteže oštećena strana u ovom izbornom sporu jer je došlo do još drastičnijeg ugrožavanja njihove suverenosti, odnosno njihovog prava da slobodno izraženom voljom biraju vlast. Možda je direktniji način na koji su određene primedbe i ocene u poslednjem izveštaju izrečene pomalo neočekivan, ali i to govori o težini problema koji su obeležili ove izbore.
Koje su njegove najvažnije tačke?
Najvažnije je to što je, u celini gledano, ODIHR dao lošu ocenu decembarskim izborima. Podsećam da ODIHR nije posmatrao i beogradske, nego samo parlamentarne izbore, a naša javnost je s razlogom najviše uznemirena beskrupuloznim prekrajanjem izborne volje građana na izborima za Skupštinu grada Beograda. Misli se, naravno, na građane koji faktički žive u prestonici i koji će zaista morati da se nose s posledicama rada lokalne vlasti. Operacija prekrajanja volje je bila da se vlast izabere nelegalnim i nelegitimnim izbornim inženjeringom koji smo videli na delu, odnosno i glasovima ljudi koji su u Beograd dovedeni na nekakav bizarni izborni izlet i koji neće ostati tu da gube sate u saobraćajnim gužvama, voze se pretrpanim vozilima javnog prevoza, hodaju neočišćenim ulicama, greju se mlakim radijatorima itd.
Dakle, ocene ODIHR-a se odnose na parlamentarne izbore, na kojima se pokazalo dodatno pogoršanje nečega što bismo mogli nazvati hroničnim bolestima izbora u Srbiji, a koje smo mi, kao slabo političko društvo, već u zabrinjavajućoj meri prihvatili kao “normalnost”, kao nešto izvan našeg uticaja, s čim jednostavno moramo da živimo. Znači, ODIHR je primetio još drastičniju medijsku neravnopravnost učesnika u izborima, onemogućenost građana da odlučuju na temelju dobre informisanosti, pritiske na birače i nekontrolisanu zloupotrebu javnih resursa i javnih funkcija.
U izveštaju je sve to ispravno označeno kao brisanje granice između države i partije, te objašnjeno sistemskim prednostima koje je prisvojila vladajuća stranka i povezano s dominantnom ulogom koju je u predizbornoj kampanji imao predsednik države. U prilog oceni ODIHR-a govori i podatak iz Crtinog istraživanja javnog mnjenja da je skoro četvrtina građana mislila da su u toku predsednički izbori. Kako i da ne pomisle, kada je u programima televizija s nacionalnim dometom predsednik Vučić dobio vremena koliko i cela opozicija zajedno. Ukazano je i na ozbiljnost sumnji u tačnost biračkog spiska i na nepoverenje u integritet izbora koje prirodno iz toga raste.
Iako, kao što sam rekla, ODIHR nije posmatrao beogradske izbore, u izveštaju se jasno kaže da postoje osnovane tvrdnje o manipulacijama biračkim spiskom i s njima povezanim organizovanim migracijama birača, što smatram i znakom poverenja u pouzdanost nalaza Posmatračke misije Crte.
Šta se tu zapravo sve kaže – da narod razume?
Najkraće i koliko je moguće pojednostavljeno, to brisanje granice između države i partije koje ODIHR ističe, znači da izbori dolaze do tačke u kojoj može da ih dobije samo vlast koja ih i raspisuje. Iz ruku građana otima se najvažnije sredstvo demokratske kontrole, odnosno oruđe koje im garantuje da je svaka vlast smenjiva – na demokratski način, izborima.
Kakav je u izveštaju odnos kazanog i prećutanog?
Moj utisak je da je sve bitno rečeno, i to, kao što sam već rekla, povremeno i jezikom koji je mnogo manje diplomatski uzdržan nego što je to ODIHR-u svojstveno.
Kako vam u tom duhu deluju reakcije vlasti, odnosno opozicije, koje, ako bismo samo njih pratili, ostavljaju utisak da se radi o dva dokumenta koji jedan s drugim veze nemaju?
Za tu hiperprodukciju konfuzije je najodgovornija vlast, pre svih tehnička premijerka koja je i pre zvaničnog objavljivanja izveštaja uhvatila trenutak da poseje masu manipulativnih tumačenja ocena iz izveštaja, uz prećutkivanje svega što vlasti ne odgovara i prenaglašavanje onoga što bi trebalo da nas ubedi da ODIHR, eto, nije video neke bitne probleme. Nažalost, na tu vrstu neodgovornog ponašanja prema javnosti smo se već previše navikli i zastrašujuće je što ne možemo da joj doskočimo, s obzirom na nivo kontrole koju vlast ima nad medijima, odnosno nad kompletnom javnom sferom, što svakim danom kritičku javnost svodi na sve manju meru.
Nije problem u, kako ste u prethodnom pitanju rekli, odnosu kazanog i prećutanog u izveštaju. Ne treba da krivimo autore izveštaja misleći da su ostavili prostor za međusobno isključujuća tumačenja. Problem je u našem dvorištu, u tome što se ustalila praksa da se domaća javnost ubeđuje da ne vidi ono što joj je sasvim očigledno.
Koje su posledice ovog izveštaja?
U diplomatskom svetu ODIHR ima kredibilitet i ovakav izveštaj predstavlja prepreku za vlast da na međunarodnom planu manipuliše onoliko koliko bi htela činjenicama o kvalitetu izbora i stanju demokratije u Srbiji. S druge strane, iskustvo nam govori da je vlast u Srbiji vrlo uporna u ignorisanju dobronamernih kritika. Činjenica je da se sedam prioritetnih preporuka iz ovog izveštaja praktično ponavlja još od izveštaja iz 2012. godine. Ponavljaju se jer nisu ispunjene. Kroz godine, ODIHR je ukupno dao 49 prioritetnih preporuka, a kako je dosad ocenio, tokom 10 godina ispunjene su u potpunosti samo četiri, i to one koje se odnose na RIK. Važno je istaći i da je u ovom izveštaju ODIHR naglasio kako se preporuke moraju sagledavati sa svim neispunjenim preporukama iz ranijih izveštaja.
Njegov ton je drugačiji nego što je bio ton Rezolucije Evropskog parlamenta. Zašto?
ODIHR je institucija koja funkcioniše pod okriljem OEBS-a. Evropski parlament i OEBS imaju bitno različite karaktere, uloge, političke težine. Dovoljno je podsetiti da je Evropski parlament jedna od temeljnih institucija Evropske unije, jedno od njenih legislativnih tela. OEBS je organizacija u čijem članstvu su, između ostalih, i Rusija i Sjedinjene Američke Države, nastala u hladnoratovskom ambijentu, a aktivna je i danas u svetu koji je polarizovan na drugačiji, ali ne manje zastrašujući način.
Sigurna sam, međutim, da bez preliminarnih ocena ODIHR-a ne bi došlo ni do tako oštre i konkretne Rezolucije Evropskog parlamenta.
Verujete li da će vlasti primeniti – i na koji način – preporuke ODIHR–a već na predstojećim beogradskim i lokalnim izborima?
Da bi vlast zaista temeljno sprovela preporuke, mislim da mora da postoji ozbiljan, kontinuiran i dosledan pritisak javnosti da se izborni uslovi unaprede. Nažalost, iskustvo nas uči da će vlast pre pokušati da izmanipuliše javnost i stvori privid da nešto radi u cilju poboljšanja demokratskih procesa, nego što će zaista zasukati rukave i, u najkraćem mogućem roku, uhvatiti se u koštac s mnogobrojnim izazovima izbornog procesa u Srbiji. Crta će svakako nastaviti da prati u kojoj meri je vlada primenila preporuke ODIHR-a i o tome će redovno izveštavati javnost.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
