Hoće li hapsiti Đelića?

„Uhapšen Božidar Đelić“. Da li danas neko veruje da je moguće da se za nekoliko meseci pojavi ovakav naslov na prvoj strani beogradskih dnevnih novina? Većina građana Srbije, zahvaljujući čijim je glasovima ministar Đelić postao najpopularniji političar u gotovo svim ispitivanjima javnog mnjenja, rekla bi da je tako nešto nemoguće. Kako bi onda jedan ministar, uspešan stručnjak koji je u belom svetu ostavio karijeru i novac i došao da pomogne i ekspert zaslužan za ključne reformske poteze, mogao biti – uhapšen? Đelić nije, i to je do sada dokazao, čovek sklon korupciji, pljački ili „konzumiranju“ privilegija koje nosi ministarski položaj u državi koja prolazi kroz najteže godine tranzicije. S te strane teško da bi mu neki policijski ili sudski istražitelji mogli „napakovati“ kakvu finansijsku nepodopštinu ili krivično delo.

Ali, izgleda da Božidar Đelić, srpski ministar finansija, nekome već smeta. I mnogo je verovatnije da će on zaraditi krivičnu prijavu i biti uhapšen nego bilo ko drugi iz izvršne vlasti. Šta bi mogao biti povod? Po ustaljenoj praksi u ovoj zemlji može se pretpostaviti da će se već nešto iskopati, jer neko negde sedi i kaže „neka se nađe afera u koju će biti umešan onaj Đelić“.

Ime Božidar Đelić u takvim kombinacijama biće samo metafora, a cilj je da se njegovim „prljanjem“ baci u blato svaka ideja daljeg sprovođenja ekonomskih reformi.

BUGARSKI VIRUS: Nekoliko kritičkih opaski koje je Đelić izrekao u poslednje vreme na račun pravosudnog sistema u Srbiji moglo bi da otkrije odakle sada „vetar duva“ s tendencijom i da oduva ministra finansija. Izvori bliski Vladi Srbije, ali i ekspertskim krugovima u Beogradu ocenjuju da republičko ministarstvo finansija (kao reformski timski lider) sada ima samo jednog pravog organizovanog institucionalnog protivnika koji pokušava da ga na svaki način diskvalifikuje, a to je – Tužilaštvo. I neki strani eksperti (Svetska banka) locirani u Beogradu još su krajem prošle godine javno upozorili da će srpski pravosudni sistem posle dve godine tranzicije biti najžešći neprijatelj ekonomskih reformi. A stvar je postala kristalno jasna obelodanjivanjem izveštaja Evropske unije u kojem se pravosuđe, a naročito Tužilaštvo, optužuje za odsustvo svakog reformskog sluha, zapravo se nominuje kao glavni kočničar ukupnih društveno-ekonomskih reformi. Drugo je pitanje, ali ne i manje važno, zašto je taj izveštaj skoro mesec dana sklanjan od kritičkog procenjivanja javnosti.

Pojava da pravosudni sistem postaje kočničar ekonomskih reformi nije, međutim, samo srpski specifikum. Ministri finansija, recimo, Bugarske, Hrvatske ili Makedonije takođe će pravosudni sistem u svojoj zemlji označiti kao najveću prepreku za ekonomske promene. Kao ilustracija za takvu tezu često se koristi primer poništene prodaje Bulgartobaka. Tu kompaniju kupila je prošle jeseni investiciona grupa Dojče banke, ali je jedan lokalni (za takve je u Srbiji odomaćen izraz „kontroverzni“) biznismen uspeo preko suda da poništi tu privatizaciju. Bio je to vruć šamar za bugarsku vladu, koja je dolazeći na vlast jasno rekla šta su joj prioriteti i šta će privatizovati. Suočena sa „kreativnom“ spregom sudstva i biznisa, bugarska vlada morala je kroz parlament da provuče novi zakon u kome se striktno nabraja kojih će se 14 strateških preduzeća prodati a da se njihova prodaja ne može zaustaviti nikakvom sudskom odlukom.

Nešto slično dogodilo se nedavno i u Srbiji kad je u Leskovcu nastala prava panika pošto jedan sudija Trgovinskog suda nije hteo da izda izvod iz registra akcija Zdravlja, pa je privatizacija te farmaceutske firme neko vreme bila „na ledu“. Nagoveštaj ozbiljnog „kurcšlusa“ između ekonomskih reformatora i pravosudnog sistema bile su odluke iz 2001. godine Saveznog vrhovnog suda o poništavanju rešenja guvernera Narodne banke Jugoslavije Mlađana Dinkića kojima je on zatvorio nekoliko poslovnih banaka jer nisu ispunjavale uslove za rad. Obrazloženja sudija već tada su ukazivala na opasan naum sudske vlasti da arbitrira i u finansijsko-monetarnoj oblasti.

Bugarski virus počeo je da deluje u Srbiji mnogo benignije nego što će kasnije izgledati. Tako je, na primer, Izveštaj budžetske inspekcije o načinu trošenja budžeta stare vlasti u 2000. godini s pravom izazvao šok u javnosti. U tom izveštaju jasno je pokazano kako se novac poreskih obveznika trošio za podmazivanje partijske mašinerije i privatnih džepova socijalista i radikala. Ruku na srce, tada napisane krivične prijave budžetske inspekcije protiv ministara prethodne vlasti nisu bile pravnički savršene i na njima je trebalo da se radi. Ali, one su u svakom slučaju bile dobar putokaz pravosudnim organima kako da postupe sa prekršiocima. Umesto ozbiljne analize, prijave poreske inspekcije poslužile su Tužilaštvu da se, uzimajući one najslabije obrađene, pravnički nadgornjava sa Ministarstvom finansija. Praksa je bila da se obično nađe veštak koji će potvrditi da je sve u redu jer je u papirima pisalo da će novac biti potrošen namenski i da je tako stvarno urađeno. I to je onda za Tužilaštvo bilo u redu. A u odluci je, na primer, pisalo da je neki radikal iz Ministarstva ekologije slao novac TV Palmi. I veštak je tvrdio da u papiru baš tako piše – „da će pare biti poslane TV Palmi“. Ergo, znači to je ispravno, jer su pare poslane TV Palma. Niko, međutim, nije hteo da se upita a kako se ta TV stanica finansira novcem svih poreskih obveznika.

KREATIVNA TUMAČENjA: Kasnije su slučajevi otvorenog podrivanja reformi postali još ozbiljniji. Kao opasan presedan mogla bi se uzeti odluka Tužilaštva da propusti kroz proceduru (umesto da odustane) krivične prijave koje su firma Progres i njen direktor i bivši Miloševićev premijer Mirko Marjanović podneli protiv službenika Poreske uprave. Dakle, protiv ljudi koji su kao državni činovnici direktno i samo primenjujući zakon radili na tom predmetu. Cilj Progresa i Marjanovića i jeste bio da tih 20 činovnika Poreske uprave poimence zaplaši, isto onako kao što je na sednici parlamenta to isto učinio Branislav Ivković preteći ljudima iz budžetske inspekcije: „Znam vaša imena, dobro razmislite šta radite“. Bio je to otvoreni poziv na linč, kao uostalom i odluka Tužilaštva. Šta će sada raditi 20 ljudi u Poreskoj upravi, od običnog finansijskog policajca do bivšeg direktora Aleksandra Radovića, koji su „popili“ krivične prijave? A, inače, te prijave je Tužilaštvo prihvatilo, umesto da ih odbije kako je prvobitno obećalo da će učiniti na sastanku sa predstavnicima Ministarstva finansija.

Sledeći primer mogao bi biti još šokantniji. Naime, švajcarski ambasador u Beogradu obratio se nedavno Vladi Srbije s pitanjem „zašto vaš Tužilac u pismu koje je napisao na nemačkom jeziku traži da švajcarske vlasti obustave sve istražne radnje vezane za Dragomira Tomića iz Simpa“. Ambasador Švajcarske se, između ostalog, dalje pita da li su zaista nekome u Srbiji potrebne informacije o tajnim računima ili ne. Zar i javnost u Srbiji ne bi mogla da se upita: stvarno, u čije ime Tužilaštvo odustaje?

A kao poslednja skandalozna odluka koja je neskriveno otkrila nameru pravosudnih organa da se sprdaju sa ekonomskim reformama i pravnom državom jeste tumačenje Tužilaštva povodom novog zakona o poreskom postupku koje je poslato na adrese svih lokalnih tužilaca. Prema tom tumačenju, Tužilaštvo generalno traži da lokalni tužioci odustaju od svih krivičnih prijava podnesenih za utaje poreza prošle godine. Navodno uporište za takvo tumačenje Tužilaštvo je pronašlo u izvesnim nepreciznostima pojedinih prelaznih odredbi novog zakona.

Ako je neko ozbiljno hteo da čita Zakon i tumači njegovu suštinu, kristalno je jasno šta je hteo zakonodavac – da pojača kazne za utaju poreza. Otuda je nejasno kakvo je to „kreativno“ tumačenje Tužilaštva po kome se prelaznom odredbom definiše da više ne važi nešto što je suština novog zakona. Pri tom nije pomoglo ni autentično tumačenje Zakona koje je dao nadležni Zakonodavni odbor Skupštine Srbije u kome se kaže da je kažnjavanje utaje poreza važan posao srpske vlasti. Ko bi dakle sada morao u ime države i njenih građana, ako ne pravosudni organi koji to izgleda ne žele, da utvrdi ne kriju li se neke finansijske sprege iza odustajanja od gonjenja utajivača poreza. Niko ne tvrdi da ta sprega postoji, ali uopšte nije mala stvar danas u Srbiji osloboditi nekoga ko je utajio porez.

Ono što u Srbiji trenutno jeste zabrinjavajuće to je činjenica da svako iz izvršne vlasti ko se drzne (poput ministra Đelića) da javno saopšti svoje mišljenje o nekom potezu pravosudnih organa neće iza sebe imati kritičnu masu podrške. Naum ovog tekst nije neprincipijelna odbrana lika i dela jednog srpskog ministra. Umeće on i sam da se brani, a ponešto o njemu svedočiće i ono što je uradio. Ali, ono što se golim okom može videti u pravosuđu jeste neverovatan spoj, neka vrsta neformalne koalicije starih kadrova sa ljudima iz nove vlasti, koji umesto da dele političku filozofiju primerenu nezavisnom sudstvu nastavljaju s podrškom staroj matrici partijskog i finansijskog udvorištva. Tako su se nesrećno „našli“ novi kadrovi koji su manje stručni od starih i stari kadrovi koji novima služe za obradu informacija, ali i za odlučivanje. Otuda i ne čudi izjava jednog „novog“ sudije Ustavnog suda koji je za jednog „starog“ rekao: „Ali, taj Pljakić je dobar specijalista!“

U Srbiji danas ne postoji politička niti socijalna sila koja bi sebe deklarisala kao apsolutnog protivnika reformi. Otuda je teško, ali ipak moguće postaviti pitanje: Pod okriljem čije i kakve vlasti danas u Srbiji nastaju protivnici reformi? Ako se Vlada stalno poziva da sprovodeći reforme poštuje izbornu volju građana od 5. oktobra 2000. godine, onda nikom, pa ni predstavnicima Tužilaštva, neće dati za pravo da na drugom Dnevniku državne Televizije pet minuta objašnjava kako treba da se odustane od gonjenja biznismena koji su utajili porez. To Vlada, ukoliko želi da sačuva imidž reformske, ne sme da oćuti.