Sto dve godine otkako je, zahvaljujući Klari Cetkin, u Kopenhagenu ustanovljen Međunarodni dan žena i okruglo sto godina otkad su tekstilne radnice u Lorensu, Masačusets, protestovale tražeći „hleb i ruže“, odnosno, ekonomsku sigurnost i uvažavanje, čini se kao da neke bitke nisu dobijene do kraja. U senci pregovora o postizbornim koalicijama i sastavu buduće vlade, odvija se nešto što bi se moglo opisati kao mali rat, rat protiv žena u politici. Prva, ali ne i jedina meta ovog rata, jeste Nevena Adžemović, poslanica Nove Srbije, izbrana na listi Srpske napredne stranke. Njen ulazak u parlament ovih dana služi za opštu zabavu, intrigiranje i zgražavanje pojedinih medija i javnosti. „Greh“ Nevene Adžemović, ujedno i razlog zašto se o njoj priča, jeste to što je krajem devedesetih bila članica grupe „Models“, petočlanog sastava oskudnih muzičkih, ali raskošnih fizičkih atributa. Bliski susreti svake vrste između politike i estrade nužno intrigiraju javnost, ni zbog čega drugog, nego zbog tabloidnosti koja je uvek u prirodi takvih veza. Naslovi u domaćoj štampi koji senzacionalistički poručuju da je „Modelsica u skupštini“ ili da će „Nevena krasiti parlament“ zato ne treba da čude. Međutim, odnos medija prema Adžemovićki i način na koji se o njoj piše, u najmanju je ruku nepravedan, a u svakom slučaju značajno različit od tretmana koji u medijima imaju druge njene kolege, narodni poslanici.
POSLANIČKO POPRSJE: Otkad su političke partije izašle sa listama svojih kandidata koji će sedeti u poslaničkim klupama, u medijima se nije pojavila nijedna jedina reč o njihovim tobožnjim kvalifikacijama za to mesto. Osim u jednom slučaju, u slučaju Nevene Adžemović. „Kvalifikacije poslanice Nevene Adžemović: ‘Modelsice’ i knjiga ‘Kako sačuvati srpski rod’“, naslov je u dnevnom listu koji se besplatno distribuira u čitavoj Srbiji. Tekst je intoniran kao i većina onih o Adžemovićki koji se pojavljuju ovih dana: posebno se naglašava da je nastupala polugola, te da je pažnju javnosti privukla kao šesnaestogodišnjakinja, zahvaljujući bujnom poprsju. Da iza tekstova o Adžemovićki stoji nekakav javni interes, makar, recimo onaj koji bi, analizom biografija narodnih poslanika pokrenuo pitanje strukture predstavnika građana u parlamentu, čitava larma bi možda i imala nekakvog smisla. Ovako, Adžemovićkino prisustvo u parlamentu služi kao jeftina atrakcija za povećan broj ulazaka na sajtove koji o njoj pišu i izlivanje opštenarodnog gneva u internet-komentarima, počev od onih koji još od drugog kruga predsedničkih izbora pakuju kofere (kao da su u prethodnom skupštinskom sazivu sedeli sve sami doktoranti i vizuelno neupadljive pojave), preko onih koji se majčinski zabrinuto pitaju zna li Adžemovićeva šta je amandman, do degutantnih da neće umeti da glasa dizanjem ruke jer je navikla da diže noge.
Neosporno je da je Adžemovićeva estradnu karijeru (pritom, vrlo skromnih dometa), napravila igrajući na kartu svog fizičkog izgleda, ali je u najmanju ruku neukusno da zbog toga u javnom diskursu bude diskvalifikovana kao narodna poslanica. Tim pre što funkcija narodnog poslanika ne zahteva nikakve posebne stručne kvalifikacije, srećom po demokratiju, koja ne bi imala mnogo smisla da je drugačije. Zakon o izboru narodnih poslanika vrlo jasno kaže: „Pravo da bira poslanika i da bude biran za poslanika ima punoletan poslovno sposoban državljanin Republike Srbije sa prebivalištem u Republici Srbiji.“ I to je sve. Drugim rečima, za narodnog poslanika može da se kandiduje ama baš svako, uključujući i zgodne žene sa iskustvom na estradi. Teško da je baš svako od 249 poslanika koji će sedeti u parlamentu u naredne četiri godine pametniji i sposobniji od Adžemovićke, pa je sad baš ona, zbog manjka nekakvih kvalifikacija problem. Problem je samo u tome što je atraktivna žena koja je prekršila nekakav prećutni društveni sporazum po kom joj pripada samo da pokazuje noge, zadnjicu i grudi. Pokuša li još nešto, biće surovo diskvalifikovana upravo time da je ona žena koja javno pokazuje noge, zadnjicu i grudi.
MERA LEPOTE: Nevena Adžemović našla se na udaru zato što je atraktivna. Iako još nismo videli ništa od njenih političkih aktivnosti, njen slučaj je više nego ilustrativan za to sa kakvim pritiscima moraju da se suoče žene u politici. Za razliku od načina na koji se u javnosti percipiraju političari, čini se da je za političarke uvek bitno kako izgledaju, te da će javnost, ako im se ne sviđa šta političarka govori ili radi, uvek prvo komentarisati njihov izgled. U prethodnoj deceniji, načitali smo se i naslušali zluradih komentara o odevnim kombinacijama, frizurama i, uopšte, fizičkim pojavama političarki poput Slavice Đukić-Dejanović, Jelene Trivan ili Nade Kolundžije, ili gnusnih opaski na račun Gordane Čomić ili Nataše Jovanović. Pritom, nikakve razlike nema u tome da li takve komentare daju žene ili muškarci. Jednostavno, nekako, a da nismo primetili kako se to dogodilo, dve stvari su postale opšteprihvatljive: podsmevanje fizičkom izgledu i podrazumevajuće očekivanje da žena bude seksualno privlačna. Ako ona to kojim slučajem nije, normalno je da u javnom govoru bude diskvalifikovana, bez obzira na to da li je sudija, profesorka univerziteta, političarka ili nešto drugo. Paradoks je što žena na javnoj sceni teško može da nađe pravu meru. Nagrabusila je ako, po nekakvim nejasnim merilima nije dovoljno privlačna, a slučaj Nevene Adžemović pokazuje da je nagrabusila i ako je „preterano“ privlačna. Činjenica da se ljudi obaziru na tuđ fizički izgled, sama po sebi nije problematična, ali žestina sa kojom se na „previše“ lepe ili „nedovoljno“ lepe izliva komentatorska sila, zapanjujuća je i pomalo zastrašujuća.
GLOBALNA POJAVA: „Faca joj je toliko gadna da bih je smrskao i napravio testo.“ „Odvratna je, okrećem glavu kad je vidim.“ „Čak je i Meduza lepa u poređenju sa njom.“ „Ova je toliko ružna, da mi ne pada na pamet da verujem u nešto što „to“ izgovori.“ Ako je za utehu, a ne bi trebalo da bude, ovi komentari ne odnose se ni na jednu političarku iz Srbije. Upućeni su sa jednog sajta na kom se okupljaju pristalice američke Republikanske partije, na račun Elene Kagan, sudije Vrhovnog suda SAD, kada je prošlog leta izabrana na tu funkciju. Kaganova je, inače, tek četvrta žena u istoriji SAD kojoj je uspelo da postane sudija Vrhovnog suda. O zlobnim komentarima na račun izgleda, imala bi mnogo da kaže i Nensi Pelosi, političarka koja je do januara 2011. bila predsednica Predstavničkog doma SAD, odnosno žena sa najvišom političkom funkcijom u istoriji Amerike. Zbog kontroverznih političkih stavova u vezi sa kontracepcijom, abortusima, ekonomskom politikom i međunarodnim vojnim intervencijama, Pelosijeva se zamerala i republikancima i svojim stranačkim kolegama, demokratama. Od 1987. kada je ušla u Predstavnički dom, do danas, ne prestaje da bude izložena primedbama neistomišljenjika da joj je „mozak nafilovan botoksom“, da je „raspadnuta baba“ (nedavno je prešla 70), a internet obiluje karikaturama i fotomontažama koje ismevaju njene fejs-liftinge i druge estetske intervencije. Komentari na račun izgleda Nensi Pelosi prelili su čašu kada se povukla sa mesta predsednice Predstavničkog doma, pa je najstariji onlajn magazin u svetu Salon.com objavio dugačak tekst u kom su samo pobrojana njena dostignuća i pozitivni rezultati njene politike, uz kratak komentar da je, što se tretmana u javnosti tiče, zaslužila mnogo bolje od onoga što je dobila. Koliko je klizav teren o kom je ovde reč, svedoči vest od prošle nedelje, da se favoritkinja na predsedničkim izborima na Islandu porodila u finišu kampanje. Bivša novinarka Tora Arnorsdotir kandidovala se u sedmom mesecu trudnoće i svakako će poslužiti kao inspirativan primer za mnoge žene u politici, ali objašnjavajući kako je tako brzo postala favorit među šest protivkandidata, njen muž je izjavio: „Mlada je i plava, znali smo da će dobro proći.“
Sa druge strane, iz Francuske stiže ohrabrujuća vest da će polovinu nove vlade činiti žene. Za to vreme, u Srbiji, dosadašnja potpredsednica skupštine, Gordana Čomić i dalje apeluje na one koji o tome budu odlučivali, da podrže inicijativu grupe nevladinih organizacija da u novoj Vladi Srbije bude bar trećina žena. Komentari u javnosti, opet su nepravedni: najčešće se pojavljuje zahtev da u vladi bude 100 procenata stručnih, poštenih i sposobnih. To je lepa želja, ali se retko čuje u načelnim raspravama o sastavu vlade, dok se pojavljuje svaki put kad je na stolu tema o broju žena u vladi. Za to vreme, iz Vojvodine stiže obeshrabrujući podatak da će u pokrajinskom parlamentu biti svega 22 poslanice.
Razlog za ovako malu zastupljenost žena, prema tumačenju Centra modernih veština (CMV), nalazi se u specifičnosti izbornog sistema u Vojvodini. Polovina poslanika (60) je birana po proporcionalnom sistemu sa zatvorenim izbornim listama, a polovina (60) po većinskom sistemu. „Kod proporcionalnog sistema, zahvaljujući aktivizmu civilnog sektora i kampanji ‘Stvarnih 30 odsto’“, stranke su bile obavezne da svako treće mesto na listi povere ženi“, navodi se u saopštenju CMV-a, u kom se ističe da su 19 od 22 poslanice kojima je verifikovan mandat izabrane upravo po proporcionalnom sistemu, dok su po većinskom sistemu izabrane samo tri poslanice. Kada se odvojeno izračunaju procenti po proporcionalnom i većinskom sistemu, po proporcionalnom 31,7 odsto poslanika čine žene, dok je taj procenat po većinskom sistemu svega pet odsto.
Uprkos očiglednoj globalnoj pojavi nečega što bismo mogli nazvati neomizoginijom, ne bi bilo loše zapitati se kako to da neke već dobijene bitke treba voditi ponovo, jer, na primer, nema zabeleženih svedočanstava da je iko ikada komentarisao izgled Milke Planinc na način kako to današnje političarke doživljavaju svakodnevno. Još jedna pojava zbog koje bi trebalo staviti prst na čelo jeste što se kroz svaku temu o rodnoj ravnopravnosti i položaju žena reč „feminizam“ provlači u negativnoj konotaciji i što je nekako, u srpskom jeziku, poprimila prizvuk psovke. Žene u Srbiji imaju onoliko hleba koliko i ostali. Na ružama još mora da se radi, a put je, očigledno, trnovit.
(slike bilborda u foto galeriji)
Da reklamna kampanja može da uspostavi određenu hijerarhiju životnih vrednosti, ovih dana saznajemo sa bilborda koji reklamiraju Argeta paštete sa 30 odsto manje masti. Ironijom sudbine, kampanja 40 nevladinih organizacija iz Srbije, za veći broj poslanica u parlamentu, zvala se „Stvarnih 30 odsto“. Na vrhu piramide vrednosti koju sugeriše Argetina kampanja, nalazi se muškarac, sledi fudbal, ispod kog je rangirana žena, a na samom dnu je – svekrva. Bilbordi koji reklamiraju paštetu bez viška soli i masti prikazuju oblačić u kom se nalazi spisak: „Ja, more, meduze“, gde su meduze precrtane, dok je na drugom spisak drugačiji: „Ja, fudbal, žena“, gde je reč „žena“ precrtana, a potom sledi poruka: „Bez nepotrebnog, užitak je savršen.“ Da su autori kampanje vodili računa o rodnoj ravnopravnosti, svedoči drugi bilbord, koji se, valjda, obraća ženama. Tamo su na spisku nabrojani: „Ja, muž, svekrva“, a svekrvi je zapalo da u ovoj podeli bude višak. Argetina kampanja je regionalna, a bilbordi su polovinom jula postavljeni širom Srbije i Bosne i Hercegovine.
