Sudski poslužitelj dolazi po mene i sprovodi me u sudnicu. Milošević je na svom mestu, deluje nekako manji nego što ga pamtim i prilično namrgođeno. "Prijateljsko" tužiočevo ispitivanje je gotovo i dolazi red na Miloševića. Moram da priznam da imam tremu jer se Miloševiću mora priznati izuzetan talenat za ponižavanje drugih ljudi. Ipak, kako vreme prolazi, trema me sve više napušta jer primećujem da se optuženi, u skladu sa svojim poznatim prezirom prema novinarima, gotovo uopšte nije pripremio
Ponedeljak, 7. oktobar
Jatov avion za Amsterdam poleće odvratno rano, tako da moram da ustanem pre pet i jedva stižem da se pozdravim sa ženom i ćerkom. Na aerodromu Shiphol me, kao što mi je najavljeno, čeka šofer sa natpisom „101“, da se moj dolazak u Holandiju ne bi reklamirao neovlašćenim licima. Meni ta konspiracija deluje pomalo smešno jer putujem pod svojim imenom i nisam tražio nikakvu zaštitu. Sem toga, broj me asocira na famoznu Sobu 101 iz Orvelove „1984“. Međutim, po dolasku u Sheveningen smeštaju me u sasvim solidan hotel i sa terase svoje sobe čak mogu da između betonskih zgrada nazrem mali komad mora, koje deluje sivo uprkos sunčanom danu.
Dočekuje me osoblje iz Službe za brigu o svedocima i žrtvama, koje oko mene nema mnogo posla jer govorim engleski i donekle poznajem grad i okolinu. Prvi susret sa ljudima iz tužilaštva je tek sutra, tako da imam ceo dan samo za sebe. Sheveningen je prijatan turistički gradić na nekoliko kilometara od Haga, mada sada, van sezone, deluje pomalo sumorno. Da sam doputovao drugim povodom, mnogo bih više uživao u boravku u Holandiji, ali mi pomisao na predstojeći susret s Miloševićem donekle kvari raspoloženje. Sem toga, zemlja je u žalosti jer je prethodne noći u sedamdeset šestoj godini preminuo princ Klaus, muž kraljice Beatriks i jedan od najomiljenijih članova kraljevske porodice.
Inače, mnogi kod nas ne znaju da je tokom Drugog svetskog rata ime ovog letovališta služilo kao neka vrsta testa po kome su pripadnici holandskog pokreta otpora prepoznavali nemačke špijune i provokatore. Naime, niko osim rođenog Holanđanina ne ume pravilno da izgovori reč Sheveningen, sa „sh“ umesto „š“ i s karakterističnim grlenim „h“. Do kraja boravka, koji je potrajao znatno duže nego što sam mislio, naučiću da ga izgovaram prilično dobro.
Utorak, 8. oktobar
Prvi dan sa osobljem iz tužilaštva. Šofer dolazi po mene u devet ujutru i vozi me do zgrade Tribunala na Čerčilovom trgu broj 1, gde ostajem sve do uveče. Tokom vožnje prolazimo pored lokalnog zatvora, čiji je jedan deo preuređen za potrebe Tribunala. Zatvor je nekada bio tvrđava, okružen je šumom i spolja bi delovao vrlo lepo da nema bodljikave žice i modernih stražarskih kula koje štrče iznad zidova. Milošević trenutno nije tamo, već u sudnici, gde rešeta Nikolu Samardžića, nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Crne Gore.
Uvode me u zgradu Tribunala kroz teško obezbeđen zadnji ulaz, a zatim kroz lavirint hodnika i vrata sa elektronskom zaštitom do jedne od kancelarija. Tamo srećem neke od ljudi kojima sam pre gotovo dve i po godine, na istom tom mestu, dao izjavu koju sad treba da odbranim na sudu. Tada, u junu dvehiljadite, Milošević je izgledao čvrsto usidren na vlasti i nisam verovao da su izgledi da mu se sudi naročito veliki, mada sam se bez oklevanja odazvao pozivu Tribunala. Sem toga, bio sam svestan da je veliki deo onoga što sam imao da kažem bio informacija iz druge ruke i mislio sam da će poslužiti prvenstveno kao putokaz prema drugim svedocima i čvršćim dokazima. U stvari, nisam verovao da će me stvarno zvati da svedočim, i moram da priznam da se donekle slažem s Miloševićem da nisam naročito kvalitetan svedok. S druge strane, činilo mi se da bi moje! odbijanje da se pojavim pred sudom i javno potvrdim svoje reči bilo neprincipijelno i kukavički.
Tadašnja moja izjava imala je oko četrdeset kucanih stranica i obuhvatala je veliki raspon tema o kojima su me istražitelji ispitivali. Međutim, tužilac je u stvari bio zainteresovan samo za neke delove i sada je trebalo napraviti znatno sažetiju verziju, uz izostavljanje nekih ljudi i događaja i učvršćivanje onoga što je ostalo. Na tome radimo ceo dan, i nakon izlaska iz zgrade sa iznenađenjem primećujem da je sunce već zašlo. Obaveštavaju me da bi moglo da se desi da se pred sudom pojavim već sutradan, što znači da ću u Beogradu biti već do kraja radne nedelje. Obodren tom mišlju, idem na večeru, pa u krevet.
Sreda, 9. oktobar
Ujutru u devet ponovo šofer i vožnja do Tribunala. Nastavljamo sa poslom koji smo počeli juče, mada nešto manje furioznim tempom, i do podne uspevamo da ga završimo. Ostaje još da jedan manji problem razjasnim sa Džefrijem Najsom, tužiocem u procesu protiv Miloševića. Najs me dočekuje u svojoj kancelariji tokom pauze za ručak, sa nogama na stolu, sendvičem u jednoj i čašom crnog vina u drugoj ruci. Ispostavlja se, zatim, da ispod stroge toge Najs nosi košulju boje lavande, tregere sa cvetnim dezenom i raznobojne šarene čarape. Posle kratkog razgovora pristaje da se iz moje izjave izbaci jedna formulacija koja mi se nije svidela i time bi trebalo da je stvar završena.
Stvar, međutim, ni izdaleka nije završena pošto postoji teoretska mogućnost da Milošević ranije završi sa Samardžićem, u kom slučaju bi trebalo da nastupim odmah posle njega, tako da moram da dežuram u zgradi do kraja dana. To vreme provodim uglavnom na terasi, koja je uz jednu sobicu u podrumu jedino mesto na kome je dozvoljeno pušenje. Tokom čekanja niz iznenadnih susreta: nisam ni sanjao da toliko mojih predratnih prijatelja, s kojima sam u međuvremenu izgubio kontakt, rade u Tribunalu kao prevodioci (svi su, naravno, pušači). Pozdravljam se sa Peđom, Hamdijom, Antom… Ni oni nisu znali da sam ovde, tako da ovi susreti deluju obostrano šokantno.
Zatim, hladan tuš: saznajem da Milošević ne samo što nije završio sa unakrsnim ispitivanjem Samardžića nego je tražio dodatno vreme za ispitivanje istog svedoka u četvrtak. Zatim saznajem da sud ne radi u petak i ponedeljak, kako bi Miloševićevo krhko srce moglo da se oporavi od napora. Sve to znači da će se moj boravak u Hagu neplanirano produžiti do utorka sledeće nedelje. Ovo mi naglo kvari raspoloženje.
Četvrtak, 10. oktobar
Danas je taj dan. Oblačim sako i kravatu, što inače činim samo ako se srećem sa aktivnim šefovima država ili vlada, što se ne dešava naročito često. Milošević, kao bivši predsednik, ne spada u ovu kategoriju, ali odlučujem da se za ovu priliku ipak uparadim. Inače, pokojni princ Klaus, koji je u međuvremenu izložen u kraljevskoj palati u Hagu, nije podnosio kravate, i u znak žalosti Holanđani su odlučili da do njegove sahrane, koja pada u utorak, niko ne nosi kravatu. Čini mi se da me u hotelskom lobiju osoblje mrko gleda.
U zgradi Tribunala smeštaju me u sobu za svedoke, gde sledeća tri i po sata čekam da Milošević završi sa Samardžićem. Soba je tri sa dva, užasno bazdi na ustajali duvanski dim i gleda na sumorni svetlarnik. Ima tanke holandske kafe i sokova, kojima se nalivam dok mi se ne smuči i pušim cigaretu za cigaretom. Za razbibrigu, svedocima su na raspolaganju brojni ženski časopisi, mahom iz Hrvatske, i društvene igre tipa „Ne ljuti se čoveče“ koje nemam s kim da igram. Povremeno me obilaze, valjda da provere da se nisam obesio o kravatu. Tokom čekanja čini mi se da sam zaboravio sve o čemu bi trebalo da svedočim, ali sam zato naučio sve o nanošenju šminke na suvu kožu.
Konačno, sudski poslužitelj dolazi po mene i sprovodi me u sudnicu. Milošević je na svom mestu, deluje nekako manji nego što ga pamtim i prilično namrgođeno. Tek što sam se zakleo da ću govoriti istinu i naveo generalije, sudija objavljuje pauzu za ručak koja traje dva sata. Nazad u sobicu. Udubljujem se u metode anticelulitne automasaže.
Nakon pauze počinje ono pravo. „Prijateljsko“ tužiočevo ispitivanje je gotovo i dolazi red na Miloševića. Moram da priznam da imam tremu jer se Miloševiću mora priznati izuzetan talenat za ponižavanje drugih ljudi. Ipak, kako vreme prolazi, trema me sve više napušta jer primećujem da se optuženi, u skladu sa svojim poznatim prezirom prema novinarima, gotovo uopšte nije pripremio. Gubim pojam o vremenu i čini mi se da je svedočenje tek počelo kada sudija Mej proglašava kraj. „Vidimo se u utorak“, kaže mi uz osmeh. Super. To znači da Milošević ima puna četiri dana da se pripremi za drugo poluvreme, dok meni ostaje da do utorka vrtim palčeve.
Nazad u hotelu, primam pozive od familije i iz redakcije, a zovu me i kolege i prijatelji sa raznih strana sveta da mi prenesu utiske, mahom pozitivne, o mom svedočenju. Tek od njih saznajem za Miloševićevu „malu šalu“ sa Samardžićem, koji je zbog dijabetesa izgubio obe noge. Upozoren od strane Meja da ima pravo na samo još jedno pitanje, Milošević je pitao Samardžića da li mu je poznata izreka da su u laži kratke noge. Eto, to je naš Sloba, to je čovek koji je dvanaest godina vladao Srbijom.
Produženi vikend (11–14. oktobar)
Kao za inat, sunčano vreme koje je trajalo prva četiri dana ustupilo je mesto upornoj kiši, koja nije stala sve do utorka. Koristim priliku da odem do Amsterdama i provedem veče sa jednim starim prijateljem, a pridružuje nam se i Dubravka Ugrešić, koju sam prošle godine upoznao na Harvardu. Dubravka je u stanju blage histerije jer joj majstori već nedeljama preuređuju kuhinju, a to je u Holandiji isto tako frustrirajuće (i mnogo skuplje) nego kod nas.
Nazad u Sheveningen, provodim vreme sa kolegom iz Beograda koji se kao svedok vodi pod šifrom C-4 (što je oznaka za razorni američki eksploziv). Ne smemo da razgovaramo o našim izjavama, ali i pored toga je dobro imati prijatelja na ovom mestu. Dok šetamo duž mora po ledenoj kiši, izgleda kao da smo jedini ljudi u Sheveningenu. „Šta nam je koji k…. ovo trebalo?“, kaže C-4. „Mi smo čuvari plaže u zimskom periodu“, odgovaram.
Utorak, 15. oktobar
Budim se neraspoložen i nervozan. Izgleda da sam uspeo da uhvatim nazeb jer me boli grlo i kašljucam, a povrh toga osećam se pomalo glupavo, kao neko ko izlazi na popravni ispit. Milošević je ovoga puta mnogo bolje pripremljen, pokušava da prezrivim komentarima ospori bilo kakvu važnost mog svedočenja i na kraju me naziva „petorazrednim svedokom“. Što se mene tiče, drago mi je da je gotovo. Jedva čekam da se vratim kući i to je u ovom trenutku (utorak rano popodne) jedino što me zanima.
Ima li prava novinar koji je u stotinu tekstova svedočio o zločinima da odbije poziv Haškog tribunala i naknadno se, radi nekih profesionalnih principa, pravi da nije odavde
U četvrtak 10. oktobra, popodne, kada je u sudnici Haškog tribunala počelo svedočenje novinara „Vremena“ Dejana Anastasijevića u procesu protiv Slobodana Miloševića, telefoni u redakciji su se usijali. Osim dva, tri poziva u kojima su sagovornici čestitali novinaru na hrabrosti, ostali su bili psovački i preteći: „Neka se Taj ne vraća u Beograd.“
Ne bih iz toga izvlačio velike zaključke. I ranije je bilo da se neko telefonski istresa na redakciju i novinare, takav nam je posao uostalom, kao što ne bih na osnovu toga donosio ni zaključke o stanju javnog mnjenja u Srbiji. Ni glasanje gledalaca u emisiji RTS-a s naslovom „Za i protiv“ u kojoj sam učestvovao u utorak uveče i u kome je preovladao s ubedljivom dvotrećinskom većinom stav da novinari ne treba da svedoče u Hagu ne odražava, verujem, pravo stanje narodnog poimanja pravičnosti i pravde. Više vrede dve čestitke nego dvadeset pretnji, jer je dokazano da je bes jači motiv i pokretač ljudskih reakcija.
Uostalom, u Minhenu sam jednom zalutao u pivnicu koja je uređenjem i posebno ponašanjem gostiju i spoljnim obeležjima ostavljala utisak da je Hitler u Nemačkoj još na vlasti, pa kao što jedna pivnica nije, na sreću, Nemačka tako ni oni koji su nam telefonom gonili majku majčinsku izdajničku… nisu baš Srbija danas, niti odnos u glasovima pomenutog tv-foruma odražava bilo šta do beskonačno ponavljanje matrice frustriranog gledališta kome se poziv na 041… čini kao najbolji oblik istresanja sopstvenog gneva.
Dejan Anastasijević je prvi novinar s ovih prostora koji je svedočio protiv Miloševića. Ne vidim u tome nikakav prekršaj dobrih običaja. Ako je u stotinama tekstova radio to isto, onda sada nema ni moralno pravo da ćuti. On je, međutim, samo prvi s liste novinara „Vremena“ koji će se odazvati pozivu tužilaštva. Redakcija je zauzela stav da je dobrodošlo svako svedočenje, pa i naših novinara, koje može doprineti otkrivanju istine.
U svetu, inače, traje spor o tome treba li novinari da svedoče i pred sudom. Postoje različite škole mišljenja o tome i u oba učenja ima zrnca istine. Oni koji misle da ne treba s pravom ukazuju da to u budućnosti može otežati posao novinara na terenu i da ih to može ugroziti.
To je stav o kome valja trezveno razmisliti. I Udruženje novinara Srbije zauzelo je stav da se nikako ne treba pojavljivati u Hagu. Nezavisno udruženje misli suprotno. Duboko verujem da novinari koji svedoče to rade po diktatu moralnog imperativa i posao oba udruženja, kao i matičnih redakcija nije da im nameću obrazac i svoju volju, već im je jedini posao da štite profesionalni integritet novinara i omoguće im maksimalnu bezbednost.
D. Ž.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
