Guvernersko glasanje

Može se reći da je počela primopredaja vlasti u Srbiji, uz očekivane kontroverze, replike, demarše i licitacije tipa čija je krađa veća – vaša ili naša. Počelo je raspravom o tome da li je jedno javno glasanje ostalo državna tajna.

Predsednik Skupštine Srbije Dragan Maršićanin, na zahtev 103 narodna poslanika, sazvao je za 17. februar treće vanredno zasedanje republičkog parlamenta. Na dnevni red stavljen je predlog o stavljanju van snage odluka o izboru guvernera Narodne banke Srbije i o izboru predsednika i članova Saveta NBS – koji su podnela 72 poslanika; i predloge odluka o izboru guvernera NBS i predsednika i članova Saveta NBS.

TESNI SEF: Spor oko izbora guvernera počeo je 10. jula 2003. povodom priprema novog zakona o Narodnoj banci. Sukob između vlade i tadašnjeg guvernera odvijao se u periodu u kome je Srbija preuzimala bivšu Narodnu banku Jugoslavije pod svoju kontrolu, a G17 postajao politička stranka. U toku sporenja oko izrade tog zakona buknuo je i spor oko izbora novih članova Saveta Agencije za sanaciju banaka. Ministar finansija Đelić tada je insistirao da predsednik tog saveta bude predsednik G17 plus Miroljub Labus, što je posle izvesnog vremena i prihvaćeno, ali je za direktora te agencije izabran Nemanja Kolesar, čovek bez referenci za visokokvalifikovani posao kakav je sanacija banaka. Kolesar će ubrzo podneti ostavku pošto je u javnosti buknuo skandal sa isplatama sa sejšelskih računa (Janjušević–Kolesar).

U toku operacije smenjivanja Dinkića, Miroljub Labus podnosi ostavku na funkciju predsednika Saveta te agencije, a uz Dinkića povlače se Radovan Jelašić i još nekoliko funkcionera Narodne banke.

Na sednici Skupštine Srbije 22. jula 2003, dotadašnja ministarka industrije i energetike Kori Udovički izabrana je za novog guvernera Narodne banke Srbije. Pred to glasanje o guverneru neki poslanici iz Vojvodine su iznenada uskratili podršku, opozicija je pribegla opstrukciji kako bi pokazala da vlada nema većinu, a tadašnja vladina većina je preduzela jednu sumnjivu operaciju koja će joj se olupati o glavu.

Neko u raspravi o tom pitanju u utorak pomenu poslovicu: „Ko se na brzinu ženi, pati na rate…“ Na to mu i izlazi.

Da je opozicija u sali tada ostavila jednog svog poslanika i da je on tražio proveru kvoruma, problem bi sada bio lakše rešiv. Pošto je naknadno osporavanje izbora guvernera moglo da blokira rad nacionalne monetarne institucije, guvernerka je tražila da se stvar s njenim izborom raščisti. Predsednica Skupštine obratila se za savetodavno mišljenje Ustavnom sudu, a ovaj je konstatovao da Skupština sama treba da reši taj problem. Tu aferu je pratilo niz zabašurivanja, obmanjivanja javnosti od strane partijskih portparola, uskraćivanja evidencije, krivičnih prijava, saslušanja, javnih priznanja itd.

Stari sastav Skupštine 16. oktobra nije usvojio zapisnike sa prethodne vanredne „guvernerske“ sednice. Tada se već znalo da je Neda Arnerić bila na letovanju u Bodrumu u Turskoj u isto vreme kada je u skupštinskom elektronskom listingu zabeleženo da je njena kartica činila kvorum u Skupštini, a da je istog dana predsednica konstatovala da je sporna poslanica odsutna.

U Narodnoj banci su potom prikupljali mišljenja pravnika iz kojih je proizlazilo da kvorum možda i nije tako važan, a da ako tadašnja opozicija nije u propisanom roku osporila valjanost glasanja, ono je formalno-pravno validno, po onom principu koji se primenjuje na venčanjima: „Ko ima da kaže nešto protiv ovog braka neka kaže sada ili neka ćuti zauvek“.

Međutim, uvećavale su se sumnje da je to glasanje u Skupštini pratilo kršenje zakona i člana 80. Ustava Srbije koji propisuje da Narodna skupština odlučuje većinom glasova na sednici kojoj prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Ta sumnja je verovatno presudno uticala na pad bivše vlade. Tokom izborne kampanje potpredsednik DS-a Boris Tadić javno je priznao da je pomenuta poslanica zaista bila na letovanju dok se glasalo njenom karticom. Po okončanju izbora o tom slučaju počela je istraga, čiji rezultati nisu poznati.

DSS, G17 plus, SPO–NS su u tački 19. Koalicionog sporazuma o manjinskoj vladi krajem januara 2004. objavili nameru da u najkraćem roku od konstituisanja Narodne skupštine (mesec dana) ponište odluku o izboru guvernera i Saveta Narodne banke Srbije i izaberu novog guvernera i novi savet Narodne banke Srbije.

PILE U KUČINAMA: Predlog je podneo poslanik G17 plus Paunović koji je, pozivajući se na član 157. poslovnika, tražio hitan postupak. On je pomenuo odredbu iz tačke 116. stav 2. poslovnika, po kome se poništava glasanje prilikom koga je bilo nepravilnosti. Pošto odluka nije poništena blagovremeno, oslonio se na član 80. Ustava po kome je za punovažno odlučivanje neophodno da bude najmanje 126 poslanika. Konstatovao je da je prilikom glasanja zloupotrebljen elektronski sistem, da, dakle, nije postojao Ustavom propisan kvorum i tražio je da Skupština donese odluku o stavljanju van snage nezakonite Odluke o izboru guvernera objavljene u Službenom glasniku 174/03.

Precizirano je da akta koja je donela osporavana guvernerka treba da ostanu na snazi, a da novoizabrani guverner ima pravo da preispita odluke vrha centralne banke donete posle 22. jula 2003, ali da njegove nove odluke ne treba da imaju retroaktivno dejstvo.

Zakonodavni odbor je pre početka rasprave stao na stanovište da je pomenuti predlog zasnovan na Ustavu. Novog guvernera po zakonu o Narodnoj Banci predlaže skupštinski Odbor za ekonomska pitanja, kojim predsedava demokrata Nenad Bogdanović. On se pre skupštinskog zasedanja žalio da nije blagovremeno upoznat s predlogom ali, i pored toga, Odbor je 17. februara 2004. raspravljao o predlogu da se za novog guvernera izabere Radovan Jelašić. Za taj predlog glasali su članovi odbora iz DSS-a, G17 plus, SPO-NS i iz SPS-a, a protiv tog predloga glasali su DS i SRS. Podrazumeva se da je Odbor takođe podržao predlog o stavljanju van snage pomenutog glasanja.

Nenad Bogdanović kao predsednik Odbora za ekonomska pitanja nije obrazlagao mišljenje odbora koje je podeljeno poslanicima, već je izdvojio mišljenje. On je rekao da nema spora da se prilikom glasanja o guverneru „desilo ono što se desilo“, i da je to, na kraju krajeva, priznato, ali je naglašavao da najnoviji predlog prevazilazi ono što se tog dana (22. jul) desilo. Upozorio je na to da će usvajanje nove odluke predstavljati pravno nasilje, da će biti ugroženo načelo pravne sigurnosti, te je tražio da se – u cilju zaštite trećih savesnih lica – ne pravi opasan presedan narušavanja načela pravne sigurnosti. Upozorio je na mogućnost da svaka parlamentarna grupa postavi pitanje kvoruma za neki raniji akt. Tvrdio je da su u beogradskoj gradskoj skupštini pokušali da ponište odluku ranijeg sastava Gradske skupštine o dodeli stanova, ali da su svi nadležni sudovi poništili takvu odluku. Tvrdio je da je Ustavni sud odbio da raspravlja o ustavnosti akta, da se do sada nijedan sud nije izjasnio o spornim činjenicama.

Potpredsednik Skupštine Predrag Marković (G17 plus), koji je prvi put predsedavao, ispravio je Bogdanovića konstatacijom da je Ustavni sud u pismu preporučio da Narodna skupština reši pitanje.

Potpredsednik SRS-a Tomislav Nikolić tvrdio je da su jedni osvetnici ušli u skupštinu 2000, a neki novi 2003, da je na nelegalan način doneseno na desetine retroaktivnih zakona. Pokazivao je nekih 20 stranica teksta o tome kako su radikali od februara 2001. opominjali šta dosovci rade s karticama – tvrdio je da Jožef Kasa, na primer, deset dana nije dolazio u Skupštinu a da se vodilo kao da glasa, da je – kada je na to upozorio – od tadašnjeg predsednika Skupštine Maršićanina dobio odgovor da je trebalo da reaguje odmah čim uoči nepravilnost, i da je to jedina mogućnost da se glasanje ispravi.

Nikolić je zamerio i zbog toga što ispravljanje jednog izbora guvernera krađom glasova traži stranka čiji je član 2000. godine s puškama upao u Narodnu banku, te da se isti taj mesec dana pre sporne odluke neovlašćeno potpisivao kao guverner.

Nikolić je tvrdio i da je predsednik Ustavnog suda vraćen na funkciju poništavanjem jedne odluke Narodne skupštine. Tvrdio je da je – prilikom otkrivanja nezakonitosti oko glasanja o Zakonu o radu – Miroljub Labus insistirao na tome da reformski zakon ne sme da se zaustavlja.

Podsećao je na to da je prilikom glasanja o zakonu o radu, Dejan Mihajlov iz DSS-a tražio da se poništi glasanje i da je tadašnji predsednik Skupštine Maršićanin najpre rekao: „Poništava se glasanje“, a onda se pokajao, pa su se šefovi poslaničkih grupa dogovorili da zaseda Administrativni odbor, na kome su se pojavila dva spiska, itd.

Dejan Mihajlov (DSS) na to je uzvratio da je Maršićanin zapravo i smenjen zato što je ukazao na zloupotrebu kartica prilikom tog glasanja.

Mihajlov je polemisao s obrazloženjem jednog španskog pravnika (iz pomenute zbirke mišljenja koje je prikupio NBS) i sa ukazivanjem pojedinih pravnika da u nekim evropskim parlamentima kvorum nije osnova za legitimitet odluke. Pozvao se na mišljenje Slobodana Jovanovića iz 1926. da skupština nije skupština ako joj ne prisustvuje dovoljno poslanika.

Boris Tadić je konstatovao kako DS želi da se poštuje ustavnost, podsetio je na to da je i sam javno izjavio da tokom spornog glasanja nije postojao kvorum, naglašavao da ne vidi razlog za žurbu – pošto i inače postoji volja većine da se „vratimo u pravo“. Tražio je da taj povratak bude izveden u skladu sa zakonom, uz konstataciju da se ni sportske utakmice ne poništavaju zato što je sudija povredio materijalna pravila igre. Podsetio je na to da je Kori Udovički javno ponudila svoju ostavku, smatrajući da je lakše razrešiti slučaj usvajanjem ostavke. Ukratko, najavio je da DS neće glasati za odluku koja znači povredu zakona, da će biti uzdržana.

Na Tadićevo podsećanje da kvorum nije obavezan u nemačkom ili engleskom parlamentu i da mi treba da pratimo svetske trendove, radikal Nikolić je uzvratio da taj kvorum propisuje srpski i, tendenciozno, upitao da li je možda trebalo da se ovde primenjuje nemački ustav.

Ivica Dačić (SPS) podsetio je na to da socijalisti nisu odustali od krivičnih prijava protiv Nataše Mićić, protiv sekretara Skupštine i protiv činovnica odgovornih za manipulaciju karticama, da je DS vladao pomoću krađe glasova i krađe mandata, da su bez većine doneseni i Zakon o radu i Zakon o lustraciji. Ukazivao je na podatak iz nekog listinga po kome je Bane Ivković prilikom jednog takvog glasanja, sedeo u prvom redu pored Ivana Andrića iz GSS-a, a da je to malo verovatno, pošto – po Dačiću – Bane Ivković nije toliko hrabar.

Žarko Obradović (SPS) dopunio je taj iskaz tvrdnjom da je prilikom glasanja o guverneru u julu 2003. zloupotrebljeno najmanje četiri, a možda i svih 12 poslaničkih kartica, među kojima i kartice dvojice odsutnih poslanika, a da poslanički klub SPS-a dugo nije mogao da potvrdi sumnje pošto dva meseca, od 22. jula do 24. septembra, nije mogao da dobije listing liste, te da su taj dokument dobili tek po podnošenju krivične prijave – ali da, posle, tužilaštvo nije bilo voljno da tu stvar ispita.

Boris Tadić je na lament socijalista odgovorio da je Studio B svojevremeno s balkona snimio kako je SPS pri glasanju ubacivao lažne kartice, da svi treba da se setimo krađe glasova 1997, a i toga da su radikali pokradeni na predsedničkim izborima 1997 – ali da su na to pristali.

Dačić je na to odgovorio da se o ponašanju socijalista u Srbiji glasalo 2000, a o demokratama 2003. Tvrdio je da su dosovci 2000. godine oko 40.000 pripadnika SPS-a oterali s posla i šikanirali ih na osnovu političke pripadnosti.

U raspravi koja je trajala čitav radni dan prvi govor u Skupštini održao je i akademik Nikola Milošević (DSS). On je polemisao sa opsežnim tekstom iz pera pomenutog španskog doktora prava koji konstatuje da naknadno osporavanje odluke donesene u parlamentu nije pravno moguće. Milošević je tvrdio da nema retroaktivnosti ako se kaže da je pri donošenju odluke zakon prekršen jer ustavna odredba o obaveznom kvorumu nije donesena kasnije, već je postojala u vreme spornog glasanja; da, dakle, stavljanje nezakonitog akta van snage ne predstavlja ugrožavanje pravne sigurnosti, već predstavlja osiguranje da se donese na pravu zasnovana odluka. Pitao je još i to ko je platio rad španskog doktora prava (kog je klasifikovao u grupu tzv. pravnika-krojača, koji šiju po narudžbi), prevodioce njegovog teksta na srpski i naših pravnih tekstova na španski.

Rasprava, koja je tako imala karakter retoričkog i pravnog nadgornjavanja, raskrinkavanja, revizije ili preispitivanja bliske istorije i tehnike vladanja, nastaviće se i pošto ovaj tekst ode u štampu.

ULAZ: Sudeći po probnom glasanju u skupštinskim odborima, moglo bi se očekivati da je predlagač obezbedio većinu. Najava Kori Udovički da će se žaliti Ustavnom sudu ako Skupština poništi njen izbor nije ostavila utisak na poslanike.

Da li sve to znači da ova rasprava govori i o šansama za formiranje manjinske vlade?

Glavni odbor G17 plus je u subotu 14. novembra odobrio ulazak ove partije u manjinsku vladu koju bi podržali socijalisti. Glasanje je pokazalo da je raspoloženje za ulazak u vladu preovlađujuće – tri četvrtine glavnog odbora bilo je „za“ a jedna četvrtina „protiv“. U nedelju 15. novembra Glavni odbor SPO-a doneo je takođe odluku o ulasku u vladu sa sličnim, mada malo ubedljivijim rezultatom: 168 „za“ i 30 „protiv“. U ovom slučaju zanimljive su dve stvari, da je sam Vuk Drašković pri glasanju bio uzdržan i da je pre sednice Glavnog odbora SPO-a poslanička grupa te stranke u otvorenom pismu svom predsedniku tražila da se uđe u vladu. To je prva indikacija da se i kod nas „parlamentarne frakcije“ počinju emancipovati od partijskih centrala. Draškoviću je, s obzirom na dva atentata, izgubljene članove porodice i partijske prijatelje, psihološki bilo najteže da uđe u vladu koja na bilo koji način zavisi od socijalista. S druge strane, po nekim signalima se dâ zaključiti da je u pozadini Draškovićevog demarša pred sednicu GO-a (kada je rekao da će prihvatiti podršku socijalista tek kada se ovi odreknu Slobodana Miloševića) bilo sporenja oko toga da li on može dobiti pomoćničko mesto u Ministarstvu policije ili kontrolu nad BIA. U špekulacijama na tu temu govori se da je DSS rešen da dobije mesto ministra policije i da ne želi da se u tom ministarstvu sile uvede neka „dupla komanda“.

Formulacija sa Glavnog odbora SPO-a na indirektan način osnažuje taj utisak. Kaže se da SPO mora da izađe iz vlade ako koalicioni partneri DSS-a i G17 plus bilo čime budu sprečavali da svi zločinci budu privedeni pravdi i da se demontira BIA. Na izvesno „utvrđivanje cene“ ukazuje i činjenica da SPO u utorak 17. februara nije učestvovao u raspravi o guverneru; po nekim izvorima – zbog zahteva da se prvo odluči o raspodeli svih mesta.

Socijalisti su u utorak u odborima glasali za novog guvernera i to je bio test njihove volje. Po nekim najavama Koštunica bi do četvrtka 19. februara trebalo da saopšti kako je obezbedio skupštinsku podršku za formiranje vlade, da bi sve bilo i ozvaničeno u toku naredne nedelje, odnosno posle izborne skupštine Demokratske stranke.

Socijalisti, od čijih glasova zavisi izbor nove vlade, naglašavaju da su zainteresovani da država učini mnogo više na sprovođenju Rezolucije 1244, da se uspostavi socijalni dijalog, da se pokrene proizvodnja i izmeni radno zakonodavstvo, da država ima daleko aktivniju ulogu u pomoći ljudima koji se nalaze u Hagu ili su predmet istrage haškog tužilaštva, te da se u budućim ustavnim promenama kroz regionalizaciju ne izvrši federalizacija Srbije.

U kontekstu potonjeg Nenad Čanak i Jožef Kasa – potencijalni i sadašnji saveznici demokrata u Vojvodini – guraju Demokratsku stranku u novo iskušenje time što stavljaju na dnevni red pokrajinske skupštine izglasavanje himne i simbola Vojvodine.

Demokrate su dobile nešto propagandnih poena u kampanji osujećivanja manjinske vlade koja zavisi od volje socijalista. U toj akciji oni su dobili podršku nekoliko upornih lobija iz nevladinih organizacija, većeg broja komentatora, nekoliko manjih partija i izvesnog broja međunarodnih političara involviranih u domaće prilike.

Političari trojne koalicije imali su živu diplomatsku aktivnost razuveravanja inostranih partnera, a počeli su da rade na relativizaciji sumnji zbog „pakta s đavolom“ i da pomeraju fokus razgovora na program vlade (Ilić, Labus). Labus je, na primer, za „Politiku“ izjavio: „Upali smo u propagandnu zamku protivnika formiranja vlade, iz koje moramo što pre da se izvučemo.“ Oni pokušavaju da zainteresuju javnost za probleme vezane za usvajanje budžeta i za potrebu da on sadrži mere za pokretanje privredne aktivnosti, za politiku smanjenja deficita platnog bilansa, ili za podsticanje izgradnje stanova.

PRETNjA IZBORIMA: U dnevni red skupštinskog zasedanja 17. februara 2004. uvršteni su i predlozi za izmene i dopune Zakona o izboru predsednika republike, predlozi izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika. Bira se i nova republička izborna komisija.

Izborni paket stavljen je tako rano na dnevni red, verovatno iz dva razloga: zbog približavanja trenutka kada moraju biti raspisani predsednički izbori, a možda i radi pojačavanja pretnje novim izborima u trenutku formiranja vlade, pa i kao neka vrsta njenog osiguranja, s obzirom na pretpostavku da SPS, SPO, G17 plus objektivno nemaju interes da se upuštaju u rizik novih vanrednih parlamentarnih izbora. U mnogim kalkulacijama „šta je ko dobio“ u pregovorima o vladi, mnogi su zaboravili da za neke od aktera važan dobitak predstavlja – vreme.