Gukeš, novi prvak sveta: Volja za pobedom

Osamnaestogodišnji Indijac Gukeš Domaraju postao je novi prvak sveta u šahu, najmlađi u istoriji ove igre. U meču za titulu 12. decembra porazio je dosadašnjeg prvaka, Kineza Dingla Lirena, rezultatom 7,5 prema 6,5. Gukeš je drugi Indijac u istoriji – posle Višvanatana Ananda – koji se domogao ove titule, a kako stvari trenutno stoje na šahovskoj sceni, veoma je izgledno da neće biti i poslednji. U prvih tridesetak šahista na svetu nekoliko je Indijaca, od kojih se ne zna ko je bolji i zanimljiviji. Ipak, u ovom trenutku Gukeš je u centu pažnje. U Indiji on je toliko popularan da pre nekoliko dana nije uspeo da izađe iz hotela od mase ljudi koji su čekali da ga pozdrave.

Gukeš potiče iz porodice lekara koja se, kada je shvatila s kakvim čudom ima posla, usredsredila na karijeru svoga sina. Jasno je da se napor isplatio. Gukeš je izrastao u stabilnog, pristojnog i, valja reći, samouverenog momka. Virtuoz je pozicione igre – nije, dakle, sklon preteranom divljanju na tabli, ne ulazi, ako ne mora, u pozicije u kojima uživaju, recimo, naturalizovani Francuz Alireza Firuzja ili spektakularni Rus Danil Dubov (nekada i Gari Kasparov), kada sve pršti i kada pola table “visi” – i utoliko je stilom sličan Anatoliju Karpovu. Ipak, u meču za titulu namerio se na jednako tananog pozicionog igrača: pre nego što je postao prvak sveta i upao u duboku igračku i psihičku krizu, Ding Liren je mrvio svoje protivnike mirnom i čvrstom igrom. Pred početak meča malo je ko davao Dingu šanse protiv mladog Indijca upravo zbog toga što dve godine, kao prvak sveta, nije uspeo da se sabere, retko je igrao, dva puta je na turnirima završio na dnu tabele, dok je, s druge strane, Gukeš “razbijao” sve pred sobom. Uljudan i tih, Kinez nije krio kako i on smatra da je Gukeš favorit u njihovom meču, a jednom je, čak, prostodušno izjavio kako bi priličan uspeh za njega bio kada ga Gukeš ne bi masakrirao. I nije ga masakrirao. Naprotiv. Bio je ovo čvrst meč s nekoliko vrhunskih partija, a Gukeš je postao svetski prvak u poslednjoj, četrnaestoj partiji meča posle jednog od najvećih previda u istoriji mečeva za prvaka sveta. Upravo, dakle, kada se šahovski svet ponadao da se Ding Liren najzad oporavio, da je ponovo počeo da igra vrhunski – dobio je Gukeša u dve izvanredne partije – u poslednjoj partiji meča Ding pravi neverovatan previd dok je na tabli bilo samo sedam figura.

SVEPRISUTNI KARLSEN

Najveći paradoks savremenog šaha jeste to što Norvežanin Magnus Karlsen, najbolji šahista na svetu i, kako mnogi veruju, možda i najbolji šahista u istoriji ove igre, nije prvak sveta. Čovek se povukao iz borbe za prvaka jer je, kaže, izgubio motiv, ali gde god se pojavi, on nastavlja da gazi sve pred sobom. U trenutku kada pišemo ovaj tekst, Karlsen je u Oslu osvojio Svetsko prvenstvo u šahu na 10 minuta, u finalu je rastavio Rusa Jana Nepomnjašija i ostavio iza sebe Alirezu Firuzju, Maksima Vašje Lagrava, Levona Aronjana, a u jednoj od prethodnih partija Vesli So nije uspeo da ga dobije – zapravo, izgubio je – iako je Karlson bio potpuno izgubljen već posle osmog poteza, otprilike. Samo da podsetimo da je američki velemajstor So trenutno dvanaesti igrač na svetu. Karlsena, dakle, ne inspirišu mečevi za titulu (pet puta je odbranio titulu, a posle povlačenja je izjavio kako će se, možda, vratiti ukoliko svetski prvak postane šahista mlađe generacije; evo mu prilike), a i više ga zanimaju dinamičnije forme šaha od klasične, naime, ubrzani šah i blic. Upravo taj i takav Karlsen izjavio je da meč između Gukeša i Dinga Lirena nije bio previše kvalitetan. U pravu je, naravno, ali nije se Karlsen upuštao dublje u analizu meča, a naročito nije govorio o tome da su mečevi za titulu toliko specifični da u njima odlučuje mnogo toga – kao i u svakom drugom sportu, naravno – a naročito volja za pobedom i mentalna stabilnost. Bobi Fišer je 1972. godine psihički toliko izmaltretirao Borisa Spaskog da je ovaj napravio previd kakav mu se nije dešavao ni kada je bio tinejdžer. Može se, kažemo, ovo reći za bilo koji sport, ali šah je specifičan po tome što se čini da je četiri sata igre za četrdeset poteza čitava večnost u odnosu na, recimo, tenis u kojem loptice, kad ih se lepo zahvati, lete brzinom od 200 kilometara na čas. Iz pozicije igrača, međutim, ta dva sata koliko imaju na raspolaganju jednostavno prolete.

Posebno je, naravno, zanimljivo kada vrhunski igrači izgube više od sat za prvih desetak poteza iako se, danas, kompjuterima zahvaljujući i uz dobru pripremu, prvih desetak poteza igra gotovo automatski. Sve to pokazuje svu složenost šaha, računajući i to da šahisti moraju da budu u izuzetnoj fizičkoj kondiciji da bi izdržali napore (šah je, da podsetimo i na to, jedan od sportova u kojem se, u klasičnim partijama – četiri do pet sati sedenja – izgubi tek nešto malo manje kalorija nego u biciklizmu, u kojem biciklisti okreću pedale po pet sati). Ukoliko, dakle, bilo ko od igrača odigra potez koji njegov protivnik nije uzeo u obzir, čitava se konstrukcija zamišljena u otvaranju ruši, sve pripreme padaju u vodu i kreće istinska bitka. Uostalom, upravo je Ding Liren prvu partiju meča dobio crnim figurama zato što Gukeš nije izdržao njegovo skretanje s glavne varijante i to u Francuskoj odbrani, koja je dobro istražena i koja ima jasnu strukturu. No, upravo zbog svoje nestabilnosti i zbog toga što je u otvaranju “pojeo” previše vremena, Ding gubi treću partiju u 37 poteza, a čitav meč, zapravo, provodi u lošijim pozicijama, braneći se.

UMEĆE ODBRANE

Umeće odbrane u šahu nije manje od umeća napadanja, a Kinez je u ovom meču pokazao da je upravo veliki majstor odbrane. Kada su Gukeša novinari pitali šta misli o psihičkom momentu u šahu, odgovorio je kako ne veruje u psihologiju nego u dobre poteze. To je, naravno, atraktivan odgovor, ali psihička stabilnost je uslov dobrih poteza, opet kao i u drugim sportovima. Svojevremeno je Đoković primetio kako igrači protiv Federera unapred gube mečeve jer im je cilj da se ne obrukaju – tada se obično obrukaju – a ne da pobede. Đoković je, dakle, izlazio na teren da bi Federera tukao, a ne da bi časno umro. Slično je i kada šahisti dolaze na meč s Karlsenom, kao da idu na pogubljenje. Sopstveno. S druge strane, Karlsen ne razmišlja ni o čemu drugom do o pobedi. Često ćemo videti kako “slaže” razočaranu facu kada utvrdi da je materijal na tabli toliko sveden da se partija mora završiti remijem. Ding Liren nije satkan od takvog materijala, dok Gukeš, sva je prilika, jeste. Uprkos tome, Kinez se maestralno branio. Veoma je teško igrati kada imate pešaka manje, recimo. Ne samo što ste u podređenom položaju na tabli, nego vaš protivnik ulaže svu energiju da vas dotuče. Uz to, način mišljenja se u takvim partijama mora promeniti, pa bez obzira što i tada tražite najbolje poteze, sada nije cilj pobeda nego preživljavanje. A opet, s druge strane, u šahu važi da je najteže dobiti dobijene partije. I tu su najveći šahisti pokazivali najveću krvoločnost i odsustvo bilo kakve milosti: kada oborite protivnika, nastavite da ga tučete svom snagom. U šahu je, međutim, to posebna vrsta umeća i bez razlike zahteva posebnu psihičku konstituciju: Karlsen ne samo što se nikada ne predaje, nego nikada ne popušta kada zgrabi plen. Kao piton: obmota li vam se oko tela, ništa vas neće spasti.

Gukeš je, dakle, sve vreme napadao i uglavnom je bio u boljim pozicijama, dok je Ding spasavao šta se spasti može i jako mu je dobro išlo. No, kada se šahista dobro brani i kada stekne utisak da mu protivnik, uprkos svemu, ne može ništa, ohrabri se i malo opusti. Upravo se to dogodilo Dingu u 11. partiji meča, koju gubi u svega 29 poteza. Ipak, 12. partiju Ding igra maestralno i u 39 poteza razara Gukeša.

A onda poslednja, 14. partija.

Od samog početka Gukeš ima malu prednost, osvaja pešaka, ali pozicija je uglavnom jednaka, a manevarski prostor, zbog svedenog materijala, sužen. Iako sa strane to nije izgledalo tako, Ding će posle partije izjaviti kako je bilo teško braniti se. Ponovo, dakle, psihički momenat. U remi poziciji Gukeš pritiska svom snagom, dok se Ding brani. Ko zna šta šahistima sve promiče kroz glavu u sporoj, neatraktivnoj partiji koja se, uglavnom, svodi na tehniku, ali Ding je priznao da je samo čekao kraj, nerešen rezultat i šansu da u doigravanju pobedi Gukeša. Gukeš je, s druge strane, igrao da bi pobedio. Teško je pomisliti da je u tu pobedu verovao, ali nije mu padalo na pamet da odustane dok ne iscrpi sve što se iscrpeti dalo. Trebalo je videti Gukešov izraz lica kada je shvatio da je Ding pogrešio. Trebalo je videti šahovske komentatore koji su meč prenosili uživo i koji su poskakali sa svojih stolica, počeli da se hvataju za glavu i viču. Trebalo je videti navijače, naročito indijske, koji su meč pratili kao da gledaju finale svetskog prvenstva u fudbalu. Trebalo je, najzad, videti mirnog momka Dinga Lirena koji je, kada je shvatio šta je uradio, samo prekrio oči rukama.