Gradivo iz lične istorije

Postoje u Srbiji bar dva događaja novijeg datuma koji su nedvosmislen punkt sećanja. Kao što Amerikanci znaju gde su bili i šta su radili onomad kada su srušene njujorške kule bliznakinje, tako i ovde svako zna gde je bio i čime se bavio 5. oktobra 2000. i 12. marta 2003. kada je ubijen Zoran Đinđić. Sećanja na te događaje vezana su za frustracije devedesetim za koje su mnogi od nas sa punim pravom uvereni da su nam obeležile, u dobroj meri unazadile, ako ne i uništile živote. Mi koji pripadamo srednjoj i poznijim generacijama mnogo toga smo rekli, napisali i čuli o poslednjoj deceniji 20. veka, i o 5. oktobru da nam se čini kako se tu nema šta novo dodati.

Kada se pak priupitaju mlađi ljudi, rođeni devedesetih ili dvehiljaditih, šta se to zbivalo pre dvadesetak godina i ranije, dobijaju se šturi odgovori – od onih da je 5. oktobra srušen Milošević i „uvedena demokratija“ do toga da je tog datuma „srušen i paljen Beograd“. Što se tiče devedesetih sa više od 130.000 ubijenih ljudi u regionu, kroz maglu će se sećati onoga što su načuli od roditelja – bio je, je li, nekakav rat. Većina njih će dodati i da Srbi tu nisu bili ništa krivi. Nešto slično će naučiti i u školi.

GRADIVO

O vizuri 5. oktobra i devedesetih, ali i o tome kako mlade generacije recipiraju nedavnu prošlost, razgovaramo sa onima koji su dvehiljadite bili klinci a koji danas po prirodi posla (aktivisti, novinari) o ovim temama znaju mnogo više od svojih vršnjaka.

Građanski aktivista i kolumnista „Danasa“ Milan Vujić imao je samo dve godine kada se zbila „petooktobarska revolucija“. Vujić, koji je pre mesec i po bio u žiži javnosti jer je brutalno pretučen zbog svojih javno izrečenih političkih stavova, za „Vreme“ kaže da većinu pripadnika njegove generacije period devedesetih „ne zanima mnogo“, ali i da uglavnom „nemaju pozitivno mišljenje o vladavini Slobodana Miloševića“. On kaže da je njega politika uvek zanimala i da se trudio da sazna sve na temu ko je „dobar“, a ko „loš momak“. „‘Ožiljci’ iz tog perioda bole i danas, i to je razlog zbog čega sam želeo da znam šta je to što se tada dešavalo“, kaže Vujić.

Novinar Zoran Strika, odgovorni urednik novosadskog portala 021, bio je 5. oktobra 2000. petogodišnjak. On veli da njegovu generaciju devedesete „interesuju isključivo u konfliktnom smislu, kao izvor novih podela“, dok „za ekonomski ili socijalni aspekt te dekade nisu preterano zainteresovani. Postoji i nekoliko uglova sagledavanja ličnosti Slobodana Miloševića, u zavisnosti od toga na kom se delu političkog spektra nalazite. Za jedne će Milošević biti zločinac, za druge nacionalista i to će isticati kao pozitivnu karakteristiku, a potom su tu i oni koji će predstaviti Miloševića kao nekakvog antiglobalistu. U suštini, zaboravlja se da je čovek bio običan bankar i kao takav imao dobru predispoziciju da vas u nekom trenutku opelješi, što je i učinio. Internet i njegovi fenomeni (poput mimova) donose novu popularnost Miloševiću koja se temelji isključivo na njegovom liku i jasno iscrtanom srpskom predznaku, bez bilo kakvog dubljeg konteksta“, kaže Strika u razgovoru za „Vreme“.

Strika dodaje da je „jedna od nebuloza“ našeg obrazovnog sistema ta da se „više pažnje posvećuje Majskom prevratu nego 5. oktobru. Bez obzira na to što je potonji direktno uticao na živote onih koji uče tu lekciju iz istorije i njihovih roditelja. Dakle, za moju generaciju, 5. oktobar je gradivo koje ćete naučiti za jedan čas istorije kada imate kontrolni“, kaže Strika.

Poverenik Demokratske omladine (DS) Dejan Bagarić je 1996. godište. I on je, poput Vujića, bio žrtva nasilja: prošle je godine pretučen u novosadskom kampusu zbog svog političkog aktivizma. Bagarić u razgovoru za „Vreme“ ističe da je „sve više ljudi“ koji u petooktobarskim promenama ne vide „pobedu demokratije do koje je nužno moralo doći. Naprotiv, zahvaljujući narativu vladajuće stranke, sve što je postignuto 5. oktobrom se dovodi u pitanje. Kada o tome govorim sa svojim vršnjacima, bar onim malobrojnim koje to uopšte i zanima, stičem utisak da su malo svesni situacije u zemlji tih godina“, kaže Bagarić i dodaje da je 5. oktobar, iako nisu ispunjena mnoga očekivanja, „značajan datum u istoriji naše demokratije i to nikako ne bi trebalo relativizovati“.

Poverenik Stranke slobode i pravde za Novi Sad Brajan Brković (1993) kaže da je njegova generacija, kada je reč o devedesetim i 5. oktobru „ili indiferentna ili podeljena“. Njemu se ipak čini da, kako godine prolaze, sve je više onih koji počinju da preispituju šta se tada dešavalo. On kaže da vlast i njeni mediji šire zbunjujuće, kontradiktorne informacije čiji je cilj da se „baci senka na istinsku volju naroda da pobedi diktaturu i izbori se za slobodu i demokratiju“. On kaže da mnogi danas osećaju frustraciju jer su verovali da su neke stvari posle 5. oktobra ireverzibilne, a danas smo došli u situaciju da se „borimo protiv istog principa vlasti i iste garniture političara, samo pojačane najkvarnijim kadrom iz perioda posle 5. oktobra“, kaže Brković za „Vreme“.

Na pitanje da li smatra da bi ovo društvo moralo da napravi ozbiljan bilans tragičnih devedesetih, Strika odgovara da je to pitanje „kompleksno“. „Razjašnjenje o tome šta se zaista dogodilo devedesetih i kako je došlo do toga da imamo mrtve i raseljene na sve strane, trebalo da doprinese prevazilaženju jedne kolektivne traume, ali mi se čini da kad god se ovde toga late političari, to samo postaje novi izvor podela i mržnje“, kaže on i dodaje da veruje da će po tom pitanju „u periodu koji dolazi ljudi biti rasterećeniji, pogotovo kada prirodnim procesom počnu da odumiru oni koji su bili nosioci baklji ‘ratstva i ubistva’“.

Vujić ima utisak da se ovde devedesete zaboravljaju. „Mi kao društvo možemo ići napred, ali će nas ožiljci tog vremena uvek sputavati dok ne napravimo bilans. Ali, kako vreme odmiče sve je teže da će to ikada biti urađeno budući da su ponovo na vlasti akteri politike ‘krvi i tla’“, kaže on.

Bagarić veli da u nekim segmentima života, mi i dalje živimo u „nesrećnim devedesetim“. „U tom pogledu smo selektivni. Kada pričamo o ratu, zaboravljamo da su vinovnici i glavni krivci za ta dešavanja upravo ljudi koji su danas na vodećim državnim funkcijama. Smatram da je jedino rešenje potpuno odbacivanje koncepta kolektivne krivice, odnosno njegova zamena individualnom krivicom svakog pojedinca koji je svojim delovanjem uticao na raspirivanje mržnje i gurao narode u međusobne sukobe. Međutim, to ne može da se desi dok su na vodećim funkcijama gotovo svih država u regionu isti oni ljudi koji su režirali devedesete“, kaže on.

OPASAN REZULTAT

Brajan Brković kaže da, po njegovom mišljenju, ovo društvo izbegava da svede račune sa devedesetima. „Mnogo zločina, ratnog profiterstva, političkog profiterstva – ostalo je nerazjašnjeno. Peti oktobar nam nije doneo razrešenje te dekade. Kada razmišljam o tome, stičem utisak da su nas dužina i intenzitet borbe i svakodnevnog života u toj mračnoj deceniji učinili umornim i da padom Miloševića prestaje borba za bolje društvo“, kaže Brković.

Sa njim se slaže i Strika, koji veli da nama nije nedostajao samo 6. oktobar, već „20 oktobara, novembara, decembara, januara…“. „Pouka je ona fudbalska – 2:0 je najopasniji rezultat. Momčad je počela da slavi pobedu pre nego što se utakmica završila. Prvi gol je bio svaki delić zdravog razuma koji se sačuvao na ovim prostorima tokom devedesetih, a 5. oktobar je bio taj pogodak za 2:0. I svi su mislili da je sudija svirao kraj, a svirao je samo završetak prvog poluvremena. I onda ako vam je u drugom poluvremenu ekipa u rasulu, a taktike nema, rezultat se preokrene i to se dogodilo ovde. Igralo se bez taktike. Pobedili su oni koji su pozivali na ratove devedesetih i koji su opljačkali i uništili državu“, kaže Strika.

Vujić ističe da je 5. oktobra srušena „jedna kuća strave“, i da je podignuta nova, ali bez temelja. „Bilo je neophodno doneti pojedine zakone koji će omogućiti da se osude i lustriraju svi oni koji su to zaslužili. To nije učinjeno i zbog toga moja generacija nakon dve decenije ponovo živi devedesete“, kaže on.

Da je nedostatak lustracije problem, potvrđuje i Bagarić. „Iz javnog prostora trebalo je eliminisati svakog od saučesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu, što devedesete zapravo jesu. To je greška koja nas je previše koštala i koja ne sme biti ponovljena. Nikakvih kompromisa u tom smislu ne sme biti“, kaže on.

Za Brkovića 5. oktobar i ono što se potom dešavalo jesu poruka da je, kada se ruši kriminalni režim, kakav je bio Miloševićev i kakav je ovaj sadašnji, Vučićev, jedini garant da će on biti i suštinski savladan – lustracija i zakon o poreklu imovine. „Od devedesetih do danas mnogo se ljudi astronomski i kriminalno obogatilo kroz politiku. Moramo pokazati građanima da neće i da ne sme biti nedodirljivih. Političke organizacije koje su delovale kao kriminalne organizacije trebalo bi zabraniti“, kaže Brković.