Grad koji su progutali naprednjaci

Kada su polovinom sedamdesetih komunističke vlasti srušile deo današnje Jevrejske ulice i na tom prostoru izgradile džinovsku zgradu Srpskog narodnog pozorišta, mnogi Novosađani su se pobunili jer su smatrali da rušenje devet starih zgrada ugrožava kulturno-istorijsku celinu centra grada. Teško je danas proceniti kako bi ta stara ulica izgledala da nije rasturena i da je renovirana – sigurno je da bi imala nekakav svoj šmek. Neretko od starih sugrađana možete i danas čuti gunđanje zbog mermerne “grdosije”, ali s druge strane, na tom mestu je iznikla izuzetno važna kulturna institucija u kojoj su od 1981. godine do danas – uz uspone i padove – odigrane hiljade i hiljade pozorišnih, operskih i baletskih predstava i održano nekoliko desetina Sterijinih pozorja, festivala koji je jedan od najvažnijih zaštitnih simbola glavnog grada Vojvodine. Istina je i to da su te iste komunističke vlasti od Novog Sada, sistematski i planski, za relativno kratak period napravile funkcionalan, prostran, miran grad, ugodan za oči i udoban za život.

Nešto više od četiri decenije potom, takav Novi Sad, koji po lepoti i komforu pamte građani stare Jugoslavije i njenog okruženja – više ne postoji. Progutali su ga naprednjaci i ljudska pohlepa, odnosno urbanističko varvarstvo i prateće institucionalizovano bezakonje, i to sa samo jednim ciljem: maznuti pare, što pre i što više – kakav grad, kakvi urbanistički standardi, kakvi bakrači. Da su oni danas rušili staru Jevrejsku ulicu, ne bi tu niklo nikakvo pozorište već kompleks poslovno-stambenih višespratnica, za čije bi se potrebe preko noći promenio urbanistički plan. Bilo bi tu para i za investitore, i za stranku, i za one koji donose odluke, i za “navijače”: svako bi u lancu komande uzeo svoj deo kolača. I što je najgore, retko ko bi se i bunio, osim nekoliko stotina aktivista i opozicionara, na koje većina Novosađana gleda kao na – nekakve ekstremiste. Protivili bi se i neki arhitekti i urbanisti bez dovoljno moći, manjina. Većina njih bi ćutala i mlatila pare, ismevajući vlastitu struku.

Kada se nekada u budućnosti bude pisala istorija Novog Sada i stavljao akcenat na njegov aktuelni krah, povesničari se neće toliko čuditi tome šta je od grada za relativno kratko vreme napravila družina koja je njime stolovala: takvih vlasti bilo je u istoriji čovečanstva koliko hoćete, imaju oni i svoja imena – kakistokratija, kleptokratija i slično. Više će im možda biti neobično kako je otpor “razgradnji” bio tako mali, odnosno koliko je mnogo Novosađana, i to ne samo “novopridošlih”, aktivno učestvovalo u uništavanju sopstvene bolje prošlosti.

Mali je ovo tekst da pobroji sve afere naprednjačke vlasti u Novom Sadu u proteklih 12 i kusur godina. Uspeo je nekako ovaj grad da preživi i ratne devedesete i dubiozno-tranzicione dvehiljadite, ali ovo što mu se sada nakačilo na vrat ipak je isuviše veliki teret za njegova krhka pleća. Nema dela grada koji nije unakažen, nema javnog preduzeća ili javne službe koja nije pretvorena u karikaturu, nema ničega što nije oskrnavljeno ili kriminalizovano, a s protokom vremena stvar se samo ubrzava, dobija na zamajcu. Stvari stoje tako katastrofalno da se čini kako Novim Sadom upravljaju ne samo oni koji žele da njegovu supstancu promptno pretvore u novac, gazeći po svemu, nego istovremeno i oni koji ga iz nekog razloga dubinski i plaho mrze. Neki će upotrebiti i tu tešku reč “urbicid”, i reći da svi ti “cidovi” idu jedan uz drugi.

TRAGEDIJA U RAZBIJENOM OGLEDALU GRADA

Samo u protekloj sedmici četiri ružne vesti osvanule su u ono nešto novosadskih medija koji se ponekad osmele da odsviraju i kakvu kritičku notu. Jedna od njih je postala i regionalna: smrt šestočlane porodice. Dakako da ovu užasnu tragediju ne treba stavljati u bilo kakav dnevnopolitički kontekst, ali ona mora da bude predmet pažnje zbog zastrašujućih socijalnih razlika koje postoje u Novom Sadu i koje eskaliraju. S jedne strane, tu su ljudi koji prihoduju milione i milione na ovaj ili onaj način, te oni koji rade za zapadne kompanije i žive u udobnom i samodovoljnom azilu, a s druge – mali zabačeni kvartovi u kojima bivstvuju ljudi ne samo ispod granice siromaštva nego ispod granice svakog dostojanstva. I o kojima ama baš niko ne brine, niti se koga tiču. Koji nemaju ni struju, ni vodu, ni kanalizaciju.

Druga ružna vest je ona o nematodama ili valjkastim crvima koji su se pojavili u vodovodu. Novosađani su bili ponosni na svoju vodu koja se vuče iz Dunava, odnosno bunara koji su neposredno vezani za reku. Nisu bili nešto preterano zainteresovani (taman koliko ni sama država) za to što više od pola Vojvodine nema vodu bezbednu za piće, jer su izvorišta u ravnici zagađena. A onda je buknula vest da ni njihova nije baš “ono super”, već da ima “crviće”. E sada, neki stručnjaci kažu da je ona i dalje bezbedna za piti, kuvati i kupati se. Možda tako i jeste, ali je veći problem kako su građani saznali za ovu informaciju. Tako što je to jedna opoziciona stranka objavila, pa je javno preduzeće demantovalo, pa je onda ipak utvrđeno da “crvići” postoje. Građani su zbunjeni i uplašeni, ionako malo poverenje u institucije dodatno je krahiralo. Pitaju se s pravom kakvu oni zapravo vodu piju svih ovih godina.

Institut za javno zdravlje Vojvodine kaže pre neki dan da prostora za brigu nema, da Novosađani slobodno mogu da piju vodu, ali koliko mu građani veruju najbolje pokazuje činjenica da su tezge sa vodom prazne u supermarketima, a da se u prodavnicima pića promet utrostručio. Voda ide kao alva. Kaže se, društvo u kojem su institucije pretvorene u sluge vlasti kojima diriguju nestručni partijski ljudi – opasno je po život.

Onda, velika deponija smeća, koja i inače smrdi kao sam đavo, gori već danima, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Novi Sad inače, zbog prekomerne gradnje i neadekvatne infrastrukture, sav smrdi na fekaliije, ali ovde problem nije samo u smradu. Deponijski dim je opasan za zdravlje, a građani koji žive u delovima grada koji su blizu deponije žale se da ne mogu spavati od smrada, te da se bude sa jakim bolom u glavi. Interesantno je da dimni smrad niko danima nije primećivao, skoro niti jedan lokalni medij. Tek su posle nedelju dana neki aktivisti počeli da primećuju problem i da ukazuju na njega. Tako to biva kada se čovek navikne na neprijatan miris.

SEĆATE LI SE ŠORDOŠA?

Četvrta vest nadovezuje se na stare afere. Gradska vlast je nedostatak mesta za parking odlučila da reši sekirom sa koje će mnogi obliznuti med, ali građani neće. Tako će se u strogom centru grada izgraditi dve podzemne garaže nevelikih kapaciteta – jedna u Ulici Modene, a druga ispod kulturno-istorijskog kompleksa tzv. Banovine, čuvenog arhitektonskog dela čuvenog Dragiše Brašovana u kojem su smeštene vojvođanska vlada i parlament. Uzalud su urbanisti upozoravali da se tako ne rešava saobraćajna gužva i da će garaže samo privući dodatni automobilski saobraćaj u strogi centar. Prilikom izgradnje oštećena je i zgrada parlamenta i Tanurdžićeva palata, takođe važno arhitektonsko delo. Tu međutim nije kraj: ispalo je da podzemne garaže i nisu baš skroz podzemne, te da su na njihovom mestu iznad zemlje iznikle nekakve rogobatne kućice-nadstrešnice, letnje kujne koje okolini odgovaraju koliko i piletu dojke. Građevinska firma koja je izvodila ove idiotske projekte, naravno bliska naprednjacima, rekla je novinarima da i za te kućice, koje izgledaju kao šupe za ćumur, imaju dozvolu. Verovatno i imaju, jer kada to kaže vlast, institucije potpisuju i pečatiraju sve što im se stavi na sto. Recimo, da hoće da se gradi splet solitera na Petrovaradinskoj tvrđavi, nema nikakve sumnje da bi za to bile izdate sve potrebne dozvole.

A pitanje je da li bi se i tada Novosađani nešto preterano pobunili. Proteklih sedmica smo čitali kako naprednjačka vlast planira da im otme pola Futoškog parka, najvažnijeg gradskog parka, te da tu gradi poslovne i ugostiteljske objekte, možda i tržni centar. Sada je to skoro zaboravljeno. Zaboravljena je i vest od pre samo nekoliko dana: da su naprednjaci obnovili strašnu želju da sruše još jedan simbol Novog Sada – SPENS. Doduše, ne baš ceo, bar ne u ovoj fazi. I da tu okolo nabudže kojekakve desetospratne hotele i druga čuda.

Na svakodnevne crnohronične vesti, ubistva, obračune kriminalaca, Novosađani su odavno oguglali. Znaju da gradom haraju kriminalne grupacije koje su pod kontrolom vlasti, ali izeš ga – takav je život! Zaboravljena je i borba aktivista za Šodroš. Plan je da se na mestu džinovske zelene oaze pravi stambeno-poslovni kompleks. Od plana nisu odustali, samo su odlučili da ga postepeno sprovode. Most, koji se gradi sa kineskim partnerima, niče tamo gde mu mesto nije, deo je obilaznice koja seče grad na dva dela. Cena? Višestruko veća od realne, ugovor stroga tajna. Kao što je višestruko uvećana cena i tzv. Fruškogorskog koridora, koji treba da spoji Kaćku petlju sa Rumom. Niko se više ne uzbuđuje zbog toga što na svakom mestu niču nove građevine bez ikakve prateće infrastrukture, što se kanalizacija izliva, pritisak “crvljive” vode je toliko jadan da se čovek ne može ni okupati. A i šta imamo da se kupamo na ovu skupoću! Mesto za parking? Zaboravite na to.

Bila je i tzv. afera “Promenada”. Veliki tržni centar napravljen je tamo gde mu mesto nije, na rezervoaru podzemnih voda. I danas višak vode ubacuje u kanalizaciju, što može – tvrdili su stručnjaci – da napravi ogroman problem ne samo kanalizacionom sistemu nego i okolnim građevinama. Onda se odjednom zaćutalo.

Mogli bismo ovako do zore da nabrajamo naprednjačke “poduhvate”: nabubrelo čudovište “Palata Pupin”, tokom čije gradnje je uništena stara zgrade banke, zaštićena kao spomenik od kulturno-istorijske važnosti, zatim rušenje zaštićenih kuća-trščara u Kraljevića Marka zarad novih zgradurina poznate firme, urnisanje Pozorišnog trga, uništavanje zelenih površina, uništavanje gradskih manifestacija… Ko hoće, neka dopiše sam.

Možda bi bilo najpoštenije da se Novom Sadu promeni ime, kao što su onomad Partizanske vode postale Zlatibor. Čisto da ne mešamo termine.