Aljoša Mimica, profesor na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, i istoričar Radina Vučetić objavili su studiju Vreme kada je narod govorio u kojoj je analizirana rubrika „Odjeci i reagovanja“ koja je u „Politici“ izlazila u periodu od jula 1988. do sredine marta 1991. godine. Izdavač, Fond za humanitarno pravo, je povodom ove studije u hotelu Interkontinental organizovao skup na kome je vođena dvodnevna debata o „govoru mržnje“.
Analizu sadržaja „Politikine“ rubrike autori su preduzeli u uverenju da je ona imala „presudan uticaj u indoktrinaciji javnog mnjenja i predstavlja svedočanstvo profesionalnog sunovrata jednog uticajnog dnevnog lista ali i neizbrisiv trag nečasne uloge intelektualaca u izgradnji etničkih stereotipa, raspirivanju nacionalne mržnje i reviziji istoriografije“.
Rubrika „Odjeci i reagovanja“ poslužila je kao sredstvo kojim je javno mnjenje bilo sistematski pripremano za raspad države i ratove u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i, najzad, na Kosovu. Ona je danas simbol političke instrumentalizacije medija u svrhu orkestrirane manipulacije javnim mnjenjem, a pre deset godina ta rubrika je bila razlog da Udruženje novinara Srbije dodeli Živoradu Minoviću, glavnom i odgovornom uredniku „Politike“, nagradu „Dimitrije Davidović“ kao „najviše priznanje za uredničko-novinarski rad u 1989. godini“ jer je „smelo prihvatio izazov probuđene svesti naroda koji je postao oslonac nove uređivačke politike“.
„Kroz rubriku ‘Odjeci i reagovanja’ progovorio je naš čovek, njegova duša. Ispoljio se radnik, seljak, intelektualac, naučnik, borac i ta neodoljiva ljubav prema svojoj zemlji i mirnom životu ovaploćena je u bezbroj članaka nad kojima treba stati i koje treba analizirati, kao neprocenjivi narodni dragulj. Predlažem da se ovi delovi naše duše odštampaju u jednoj reprezentativnoj knjizi pod naslovom ‘Narod je progovorio'“, pisao je svojevremeno jedan od autora rubrike „Odjeci i reagovanja“. Isti smatra da bi takva zbirka tekstova mogla imati ne samo prosvetiteljsku nego i praktičniju funkciju: „U tom zborniku naći će se i imena provokatora, kukavica, foteljaša, batinaša, licemera, nezamenljivih demagoga i svih onih koji su nas doveli do zida.“
Autori ovog zbornika javnosti stavljaju na uvid građu koja se pretražuje zahvaljujući mogućnostima koje pruža „kompjutersko doba“. Na CD-u, pored hronološkog pregleda događaja iz perioda kad je funkcionisala ova „Politikina“ rubrika i građe koja sadrži 4127 publikovanih priloga, upisana su i imena autora, njih 1620. Čitaoci ovog štiva mogu iščitavati tekstove svrstane u brojne tematske kategorije, a kao ispomoć tu su još registar pojmova i imena, hronologija događaja, grafikoni i tabele i karikature koje su grafički „osmišljavale“ stranice „Odjeka i reagovanja“.
Priređivači se nisu upuštali u podrobnu analizu sadržaja, to zadovoljstvo su ostavili čitaocima. Sami istraživači priznaju da su pošli od jedne sociologistički intonirane pretpostavke da u tom „ludilu ima sistema“, to jest da na stvari nije tek prost zbir međusobno izolovanih i prigodnih čitalačkih intervencija, nego plod orkestrirane kampanje koja je proizvela određeno stanje kolektivne svesti. Istoričar Radina Vučetić uporedila je ovu rubriku sa antičkom tragedijom u kojoj postoji horovođa, ovog puta glasnogovornik, i oni koji ga prate i ponavljaju neke od njegovih okoštalih izraza.
Mesečno je objavljivano u proseku 130, odnosno dnevno nešto preko četiri priloga. Bilo je, medutim, dana kada bi samo jedan tekst – najčešće učena analiza iz pera kakve „javne ličnosti“, ili pak feljton u više nastavaka – gutao bar jednu od uobičajenih dveju stranica rezervisanih za Rubriku, ali se dešavalo i da odgovarajući prostor bude ispunjen velikim brojem kratkih priloga. Kao ilustracija prvog mogli bi se navesti tekstovi nekog od pasioniranih saradnika „Odjeka i reagovanja“, poput književnika Radomira Smiljanića, dr Blaže Perovića, prof. dr Marka Mladenovića ili prof. dr Dragana/Dragoljuba Nedeljkovića, odnosno dugačak feljton Hadži Dragana Antića o „ustaškoj pljački blaga“.
U drugom slučaju su veliki talasi kratkih „reagovanja“ koji su stranice Rubrike, preplavljivali povodom pojedinih dramatičnih događaja – na primer, u vreme crnogorske „antibirokratske revolucije“, „jogurt revolucije“, mitinga „Bratstva i jedinstva“ na Ušću, „Žute grede“, „Starog trga“, „Cankarjevog doma“ ili pak „balvan revolucije“.
Po nalazu autora sadržaj i ciljevi rubrike „Odjeci i reagovanja“ poklapaju se „u dlaku“ s delom programskog govora Slobodana Miloševića na Kosovu polju, 24. aprila 1987. godine, u kojem kao da su pobrojani osnovni toposi buduće Politikine „narodne tribine“: „Sva su pitanja na dnevnom redu, i pravda, i sloboda, i kultura, jezik i pismo. Sva su pitanja na dnevnom redu, od meda do ustavnih promena, od obdaništa do sudova.“
Taj Miloševićev boravak na Kosovu, potom nikad do kraja rasvetljen zločin u paraćinskoj kasarni, zatim Osma sednica CK SK Srbije, te najzad pokretanje inicijative za promenu Ustava Srbije ostali su autorima priloga u „Odjecima i reagovanjima“ nešto kao „smernice“ na koje će oni sistematski podsećati čitaoce.
Presudan uticaj na sadržaj „Odjeka i reagovanja“ imala je Osma sednica CK SK Srbije. Na talasu tog prevratničkog partijskog skupa naširoko se usvajaju metafore kao što su „odbrana kućnog praga“, potreba da se „na ljutu ranu stavi ljuta trava“, „srbofobija“, „vekovno ognjište“, „kolevka srpstva“ itd.
Mitovi se tumače kao istoriografska građa, a iz narodne poezije navode se stihovi u funkciji trenutnih političkih potreba. Istorijske ličnosti – od cara Dušana, cara Lazara, Miloša Obilića i Vuka Brankovića, do Karađorđa, Miloša Obrenovića, Stepe Stepanovića i Živojina Mišića – defiluju kroz dnevnopolitička štiva kao kroz istorijske čitanke.
U stvaranju društvenog ambijenta u kojem je bila moguća pojava rubrike „Odjeci i reagovanja“ značajnu ulogu imale su i kulturne i naučne institucije, Srpska pravoslavna crkva, kao i istaknuti „javni radnici“. Okupljanja na tribini u Francuskoj 7, „Memorandum“ SANU-a i „turneja“ moštiju cara Lazara upravo po prostorima koje će kasnije zahvatiti ratni požari ostaju u sećanju kao prethodnice onoga što „Odjeci i reagovanja“ simbolizuju. Valja se setiti da se pre pojave Rubrike njen (zlo)duh osećao u svim oblastima javnog života. Tako su, recimo, u sezoni 1987/88. na repertoaru beogradskih pozorišta bile predstave pod sledećim znakovitim naslovima: „Propast carstva srpskoga“, „Solunci govore“, „Ubiše knjaza“, „Kolubarska bitka“, „Protini memoari“, „Tajna crne ruke“, „Oj Srbijo, nigde ‘lada nema“, „Seoba Srbalja“, „Sentandrejska rapsodija“, a slični „trendovi“ osećaju se i u izdavačkoj delatnosti („Srbi – narod najstariji“; „Srbi u davnini“ itd.).
AUTORI: Potpisani punim imenom ili pseudonimom, u „Odjecima i reagovanjima“ oglašavali su se „zvučni“ nacionalni borci i patriote, od Borisava Jovića, preko Dragana Hadži Antića, do Batrića Jovanovića. Među autorima deset i više priloga nalaze se nacionalni poslenici: Milić od Mačve, Radomir Smiljanić, Veljko Guberina, Josip Molnar, Maks Erenrajh, Miloš Ćorović, Žika Pantić, Mirko Predojević, Marko Davidović, Mirko Vujačić, Milan Trešnjić…
Zanimljiva je i socijalno-profesionalna struktura autora ovih pisanija. Apsolutni rekorderi su vlasnici akademskih titula: doktori (170), profesori (123) i profesori-doktori (122), slede ih oficiri (122), borci NOR-a, penzioneri (110), društveno-politički radnici (109), novinari i publicisti (99), magistri (68), književnici (56), nosioci spomenice i prvoborci (51). Akademika ima 14, a sveštenih lica 8. Od ostalih profesija tu su sudije (7), radnici (4).
Što se tiče socijalnog i profesionalnog statusa potpisnika odjeka i reagovanja, među autorima deset i više priloga, naći ćemo da se tu nalaze: tri pukovnika u penziji, od kojih se jedan izjasnio kao prvoborac, jedan (aktivni?) oficir JNA, tri „profesora-doktora“, jedan doktor kao takav, jedan nosilac spomenice, pet novinara, književnika i publicista, jedan slikar, jedan pravnik, jedan inženjer, jedan advokat, jedan „saradnik iz Peći“, te jedan autor koji je „iz Beograda“. Kao što vidimo, „narod“ se i ovde oglašavao kroz usta svojih uglednijih predstavnika. Uopšte uzev, u ovom popisu javljaju se uglavnom poznati likovi iz ondašnjeg javnog života koji su se najčešće oglašavali dugačkim esejima na različite teme. O području njihovog zanimanja, kojem je zajednički imenitelj vajkanje nad istorijskom nepravdom nanesenom srpskom narodu te obrazlaganje potrebe da se ona najzad ispravi, znatiželjniji korisnik se može obavestiti pretraživanjem, gde će uz njihova imena naći i odgovarajuće tematske kategorije.
Naročito je upadljiva zastupljenost nosilaca različitih nastavnih i naučnih zvanja, od akademika do magistara (497); od broja autora za koje postoje podaci njih je čak 47 odsto, to jest predstavljaju 19 odsto od ukupnog broja autora. Značajno je, takođe, i učešće staleža stručnjaka (od inženjera, preko pravnika do ekonomista). Sledeću aktivniju profesionalnu kategoriju čine ljudi od pera i različiti umetnici (od novinara do glumaca i takvih je ukupno 198). Penzionera je u popisu autora 120.
Tabela i grafikon jasno pokazuju: među saradnicima „Odjeka i reagovanja“ doista je bilo malo „malih ljudi“. Njihov doprinos Rubrici može se smatrati statistički beznačajnim. Tako, na primer, nema ni jednog jedinog zemljoradnika.
TEME: Novi duh antibirokratske revolucije podrazumevao je pre svega podsticanje antialbanskog raspoloženja, potpuno odbacivanje zvaničnog partijskog stava da „bledi linija razgraničenja sa srpskim nacionalizmom“, uključivanje disidenata-nacionalista u javni i politički život, prećutno prihvatanje „Memoranduma“ i apologetski odnos prema samom SANU-u, kadrovska „diferencijacija“, a pre svega slavljenje „olako obećane brzine“ u rešavanju kosovske krize.
No, ništa bez onog Drugog: kampanja zapodenuta u „Politici“ nadahnjivala se, pre svega, podozrenjem s kojim je „antibirokratska revolucija“ predočavana i tumačena u hrvatskim i slovenačkim medijima, a naročito u zagrebačkom nedeljniku „Danas“, što se vidi iz tabele „Velike teme“.
Na Osmoj sednici inaugurisan je, pre svega, nov duh u komunikaciji između rukovodstva i naroda, o čemu svedoči manipulacija s telegramima podrške Slobodanu Miloševiću još u toku skupa. U potrazi za svežijim legitimacijskim uporištem, komunistička nomenklatura poziva na raskid s dotadašnjim „forumskim radom“ zahvaljujući kojem su se pojedini njeni delovi „otuđili od naroda“. Komunikacija odsad treba da bude dvosmerna, pa i više od toga: u svojoj novoj populističkoj retorici, rukovodstvo sebe skromno prikazuje kao instancu koja samo artikuliše i u delo sprovodi autentičnu volju naroda koji je, navodno, spontano istupio na političku scenu kao aktivan subjekt.
Kult ličnosti Slobodana Miloševića brižljivo je negovan, naročito na samom početku postojanja Rubrike, da bi vrhunac zaista dostigao u vreme donošenja ustavnih amandmana.
U plebiscitarnoj podršci novom rukovodstvu nađeno je opravdanje za predstojeću „diferencijaciju“, „homogenizaciju“, „događanje naroda“ – jednom rečju, za „antibirokratsku revoluciju“. Na talasu „mitinga solidarnosti“, najpre u Vojvodini, a potom i u Crnoj Gori, koji se vremenski podudara s prvim mesecima života Rubrike, uspostavljena je osobena populistička potkultura kojoj je Rubrika poslužila kao neka vrsta masovnog glasila. Parole koje se na tim mitinzima ističu stoje u dvosmernoj vezi s „Odjecima i reagovanjima“. Parole često zvuče poput naslova, a naslovi su formulisani kao parole. Navedimo nekoliko takvih naslova: „Narod zna istinu“, „Narod je razumeo narod“, „Narod je rekao: na redu su rukovodioci“, „Narod najbolje zna šta je za njega dobro“, „Do sada su drugi govorili u ime naroda“, „Pritisak naroda ne može biti nedemokratski“, „Birokratiji smeta politizacija naroda i radničke klase“ itd.
Autori su primetili da se „Odjeci i reagovanja“ ne obraćaju samo spoljašnjem svetu već imaju i neku vrstu sopstvene, samostalne, pa i od stvarnosti osamostaljene egzistencije. Činjenička potka sadržana u inicijalnoj informaciji – obično ionako tanka ili potpuno krivotvorena – u tom naivnom ili, češće, zlobnom „radu mašte“ koji se katkad ovaploćivao i u prigodnim pesmama, neretko biva zagubljena ili dodatno iskrivljena. Pisma se nadovezuju jedno na drugo, međusobno komuniciraju, služe jedno drugom kao „šlagvort“, postepeno kanonizuju nešto kao posebnu vrstu ezoteričnog jezika – jednom rečju, jedno u drugom odjekuju i jedno na drugo reaguju.
Zamišljena, očigledno, kao kanal za podsticanje i usmeravanje vaninstitucionalnog rešavanja političkih problema, Rubrika se – nimalo slučajno – prvi put javlja 9. jula 1988. godine, na sam dan održavanja mitinga Srba i Crnogoraca s Kosova u Novom Sadu kojim je otvorena duga i vruća sezona „događanja naroda“. Jedan drugi miting, ovoga puta miting opozicije, održan 9. marta 1991. godine, staviće tačku na „Odjeke i reagovanja“.
Život Rubrike protezao se, dakle, u onom intermecu u kojem je režim Miloševića podbadao i koristio masovna okupljanja u svoju korist, da bi onoga časa kada se narod okrenuo protiv njega mitinzi izgubili svu draž koju su za vlast dotad imali, a sama Rubrika, koja je trebalo da mobiliše „narod“, izgubila smisao.
Kosovu je neposredno posvećeno 428, odnosno 10,6 odsto članaka.
Hrvatska je tema „broj dva“ po broju priloga (527 tj. 12,8 odsto).
Sloveniji je posvećeno čak 530, odnosno blizu 13 odsto tekstova.
Srbiji su posvećena 284 priloga tj. 6,9 odsto.
Vojvodina je, kao jedna od „velikih tema“, zastupljena s blizu 200 tekstova, što iznosi nepunih pet odsto.
Crnoj Gori je ukupno posvećeno 120 (2,9 odsto) priloga.
Najveći neprijatelj je Franjo Tuđman s kojim se „obračunavalo“ u 206 priloga! Od ostalih likova koji su zavredeli trud pisaca, Azem Vlasi je na drugom mestu sa 122 teksta. Njega sledi Stipe Šuvar o čijem se liku i delu pisalo 103 puta, a zatim: Ante Pavelić (95), Josip Vrhovec (93), Edvard Kardelj (69), Petar Matić (67), Ante Marković (66), Janez Stanovnik (60), Stefan Korošec (57), Fadilj Hodža (54), Jože Smole (50), Ibrahim Rugova (43), Franc Šetinc (43), Boško Krunić (41), Milan Kučan i Kolj Široka (30), Ivica Račan i Alojzije Stepinac (26), Marko Orlandić (22), Kaćuša Jašari i Stane Dolanc (21), Martin Špegelj (20)…