U ponedeljak je Vrhovni sud Srbije ukinuo pritvor gen. Aci Tomiću (koji se leči na VMA) i Borislavu Mikeliću; takođe je ukinut pritvor i Svetlani Ražnatović; nekoliko dana ranije pušten je i Rade Bulatović, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice za njegovog predsedavanja SR Jugoslavijom. Sva trojica su svojevremeno bili opisivani veoma teškim rečima kao maltene članovi i saveznici zemunskog klana, kao ljudi koji su se viđali sa Dućom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Lukovićem Legijom i muvali s njima ovo i ono. Nisu oni jedini koji su pušteni: prvo su puštene Iboljka Suvajdžić, mama Đure Mutavog i Ljiljana Buha, supruga Ljubiše zvanog Čume. Obe su bile opisivane kao maltene zveri u ljudskom obliku, jatakinje terorista, jedna čak i kao tamničarka i mučiteljka ljudi otetih radi otkupa. Ispalo je da je reč o dve žene protiv kojih zakon nema ništa. Pušten je i Predrag Ranković Peconi, poznatiji kao Fast, o kome se takođe svašta pričalo. Ispalo je i da je sudija Đoinčević – o kome se takođe svašta objavljivalo, uključujući i fotografije sa lisicama – vraćen na posao… O sitnoj ribi kakav je Gradiša Katić i da ne govorimo, mada je protiv njega podignuta krivična prijava za udruživanje radi terorizma i ubistva premijera Đinđića, u istoj grupi sa Bulatovićem, Mikelićem i Tomićem. Krivična prijava i dalje je na snazi, ali je procena Vrhovnog suda bila da su prestali razlozi za pritvor. U sredu, kad ovaj broj „Vremena“ bude bio u štampi, treba da se održi statusna konferencija (novi institut u postupku) na kojoj će istražni sudija sa braniocima osumnjičenih rezimirati dosadašnje dokaze i odlučiti treba li još dokaza ili se predmet može predati tužilaštvu. Tada će se znati više.
Ni to nije išlo tako glatko: zahtev za ukidanje pritvora Radetu Bulatoviću, na primer, išao je tamo-amo i gore-dole više puta kroz sudsku hijerarhiju, ali je čovek konačno pušten. Možda je ovakav razvoj stvari prilika da se razmisli o tome da pravda možda jeste slepa, ali da li je i gluva na raspoloženje javnosti i javno mnjenje? Kada organ nadležan za informisanje hapšenja izvesnih ljudi proprati kojekakvim kvalifikacijama, a uz kreativni prezir prema prezumpciji nevinosti koja u nas nikada nije bila poštovana, pa onda od vanrednog stanja izgladnela štampa to dohvati, eto problema… U tom kontekstu onda treba nepristrasno rešavati o produženjima i ukidanjima pritvora, o podizanju optužnica itd. Treba dočekati podizanje optužnica, suđenja i pravosnažne presude: tek će se onda videti šta je završeno u vanrednom stanju; cela ova javna galama samo stvara šum u sistemu i nelagodu u pravosuđu, a rokovi za produžavanje pritvora cure.
To su ti „autogolovi“ o kojima je nedavno skrušeno govorio ministar Mihajlović, pominjući Ljilju Buhu i Iboljku Suvajdžić. Ko su bili strelci tih autogolova, međutim, stvar je Vlade Srbije i njenih agencija, to jest pitanje međuresorskih odnosa tokom vanrednog stanja i kasnije. Da li je tu reč o „pokvarenim telefonima“ ili ispravnim pojačalima videće se pre ili kasnije, mada se nama čini da je ovaj drugi slučaj verovatniji: biće da su realni, činjenični izveštaji MUP-a i BIA bili „kreativno dorađivani“ pre plasmana u javnost i za to postoje osnovane sumnje. Puštanje iz pritvora lica osumnjičenih za učešće u zaveri za ubistvo Zorana Đinđića, za udruživanje radi neprijateljske delatnosti za terorizam itd., ne mora nužno biti „autogol“, ali nas vraća na već dosadnu i za sada nerešivu debatu između policije i pravosuđa: mi ih ‘vatamo, vi ih pušćate; znamo da su barabe, ama ne možemo da im dokažemo; vi nemate pojma o poslu; a da i vas malo lustriramo? i u tom pravcu. Optužbe iz dela političke vlasti da pravosuđe pruža pasivni otpor opasno se graniče sa onim legendarnim „držanjem kao pijan plota“; za dve i po godine vlast je imala onoliko prilike da u pravosuđu interveniše i kadrovski i svakako.
Sad – gde smo, tu smo. Glavni umetnici – uključujući i legendarnog Budalu – i dalje su u bekstvu. Gagija Nikolića (slučaj Arkan) i Dejana Ranđelovića (zemunski klan) uhapsilo je u Austriji, odnosno Nemačkoj, pa će ih izručiti ako dobiju dobre razloge. Nenad Milenković (koji nije Bagzi!) uhvaćen je u Bugarskoj, a po našoj poternici. Ispalo je da je on važniji lik nego što se činilo na prvi pogled. Po pisanju bugarske štampe, taj skromni i samozatajni mladi čovek bio bi glavna veza onog Mićića Pacova iz Požarevca i ostatka Zemunaca za osiguravanje protoka heroina iz Bugarske ka Srbiji i dalje. Pošto je tu reč o desetinama i stotinama kilograma godišnje, taj bi ulov mogao biti veoma značajan – ako se bugarska i naša policija potrude da razmene podatke kako treba. Pažljivom čitaocu raznih vesti nije promakla učestalost zaplena većih količina heroina u poslednje vreme upravo iz tog bugarskog pravca. To znači samo da se novi krokodili naglo ubacuju u ispražnjenu, ali hranljivu srbijansku baru, ali i da su MUP i BIA na to bili spremni. Nema, dakle, samo „autogolova“, nego i „golova“ koji se iz nekog razloga manje vide. To je ipak izvesna nepravda prema policiji i BIA: obe su službe shvatile da je akcija Sablja na izvestan način „resetovala“ kriminalnu scenu u Srbiji, vratila je skoro na nulu, pa da je pravi trenutak da se obaveštajni napori pojačaju i okrenu ka očekivanim izvorima problema. Ako se tako nastavi, sve su šanse da će kriminalitet biti zadržan na nivou mnogo nižem od onog pre 12. marta 2003. Učestalost zaplena heroina i zaplenjene količine od tog datuma do danas ulivaju optimizam i – ako ekstrapoliramo sadašnje trendove – policija i BIA bi mogle da zabeleže rekordnu godinu. Treba istaći i spremnost BIA da – za razliku od bivše Državne bezbednosti – svoje ljudske i tehničke resurse podeli sa Javnom bezbednošću u tom zajedničkom poslu.
Statistika akcije Sablja takva je da ipak treba dati određenu marginu poverenja policiji: u situaciji kada je preko 11.000 lica privedeno, a preko 4000 krivično prijavljeno, dosadašnji škart („autogolovi“) čisto statistički nije veliki. To što je ponekad o zvučnim imenima reč ne menja na stvari, mada se moglo izbeći – ali to je ono što je bilo izvan moći policije i BIA: propagandnu obradu tih privođenja i pritvaranja radili su drugi; razloge za privođenja i pritvaranja, u uslovima vanrednog stanja, možemo da preispitujemo, mada bi i to preispitivanje bilo lakše bez propagandnog tereta nametnutog u panici i „kreativnom pristupu“. Ako se desi da protiv pojedinih lica sa liste od 45 prijavljenih za ubistvo Zorana Đinđića, udruživanja radi neprijateljske delatnosti i terorizam ne budu dignute optužnice – ili da budu pravosnažno oslobođena tih najtežih optužbi – Vlada Srbije videće koliko može da je košta „kreativni pristup“ bivšeg Biroa za komunikacije, široki zamah i teška ruka…
Ministar Dušan Mihajlović malo je podgrejao stvari izjavom (prošle nedelje) da mangupi ne miruju, da „prate događaje u Srbiji“ i da spremaju atentate na „jednog političara i jednog visokog policijskog funkcionera“ (koji nije ministar). Bio je to dobar taktički potez: pre svega, takvo upozorenje povećava cenu planirane akcije; osim toga, daje se na znanje da budnost nije popustila itd., što već spada u politiku. Početkom ove nedelje, međutim, sve je to potisnuto u pozadinu jadima sa G17 plus, „tajnim večerama“ i uzajamnim gađanjem nepriličnim materijalom.
To, slava bogu, nije važno sve dok policija i BIA plene kilograme heroina i sve dok interpolska saradnja funkcioniše, a begunci s poternica čuče u mišjim rupama. Pašće i taj Legija i taj Bagzi, pa makar u Čadu ili Kazahstanu, pre ili kasnije; važno je nastaviti ovako, sa više „golova“ nego „autogolova“.
