Godine gutanja žaba

Poruke koje srpski političari upućuju svojim biračima retko su direktne i jasne većini prosečnih građana. S izbornim sloganima ide još teže, verovatno stoga što je u dve-tri reči teško upakovati prazna obećanja, šuplja programska rešenja i lažnog mesiju neke stranke. Mesijanski politički i retorički pristup obeležio je srpsku političku scenu u drugoj polovini prethodnog veka, ali sledbenici takve politike nastavljaju tradiciju uprkos neuspešnosti te metode. Mali zaokret s lafontenovskom retorikom napravio je Zoran Đinđić, čije se gostovanje na televizijskim kanalima u jednom trenutku nije mnogo razlikovalo od nastupa njegovih imitatora iz Indeksovog radio-pozorišta.

Srpski premijer mogao bi da bude novi trendseter u političkoj retorici – njegov govor je brz, odrešit i nadasve slikovit. Premijer verovatno shvata da je slika odvajkada bila poruka koja najbrže dopire do onoga kome poručujemo, te shodno tome u svom rečniku obilato koristi metaforu kao jednu od najslikovitijih stilskih figura. Tako, kad objašnjava zavrzlame oko Ustavne povelje, premijer kaže da „ne želi da kola vuče iz blata, a da posle bude kriv zato što je neko seo na ta kola i počeo da ih koči“. Kad govori o reformama, premijer najčešće poredi Srbiju sa biciklom: „Ako gledamo levo-desno dok vozimo bicikl, pašćemo, a ako samo okrećemo pedale i gledamo ispred sebe, stići ćemo tamo gde smo krenuli“, ili formulom 1: „Dilema u ovoj zemlji je da li idemo napred ili nazad, da li tapkamo u mestu i pravimo se da smo formula 1 ili pokušavamo da ovo naše vozilo, nacionalno, koje je prilično rasklimatano koliko-toliko gurnemo na evropske autoputeve?“ Slika je kristalno jasna – „vozi i ćuti“, ili na nemačkom: Arbeit und Resultat.

U „Rečniku Zorana Đinđića“ pod slovom R u odeljku Reforme, pored bicikala i automobila nalaze se i žabe, ribe, krave, zečevi, ali i šargarepe, kolači… Na tribini u Šapcu 17. maja 2002, premijer je građanima ovog grada dao jedan čudan predlog. Tribina je nosila naziv „Kako do boljeg života“, a premijer je rekao: „Stara indijanska poslovica kaže: ‘Ako moraš da progutaš žabu, nemoj da je mnogo gledaš, već je progutaj, a ako moraš da progutaš nekoliko žaba, progutaj prvo najveću’. Mi se držimo te poslovice.“ Uostalom, kako su Indijanci prošli slušajući mudrolije svojih poglavica, svi znamo… Posle petooktobarskog prevrata, novinari B92 razgovarali su s premijerom o raspodeli funkcija unutar srpske vlade, i tom prilikom Đinđić je rekao da vlada „nije plen koji se deli, pa će sada neko da dobije deo od vrata ili buta, pa da ga nosi kući i ispeče“. U istom intervjuu upotrebio je još jednu metaforu za rešenje problema društva: „Mnogo je prijatnije jesti kolače nego sirovu šargarepu, ali je zdravije jesti šargarepu jer je pojam života. Ako samo jedete kolače, umrećete od srčanog udara“, a tu metaforu je objasnio time što je rekao da „salo koje smo nakupili na mozgu i na društvu ovih deset godina treba da bude skinuto da bi ponovo proradili mišići“. Salo je ovde, pretpostavljamo, stilska figura za nezdrav, a ne hlebom bogat život.

Najavljujući kampanju Vlade Srbije za vraćanje optimizma i vere građana u reforme pod nazivom „Ponosni na Srbiju“ premijer se opet poslužio metaforom koja ovog puta vuče koren iz srpske baštine: „Mi, kao Vlada Srbije, i kao Predsedništvo DS-a, nemamo dilemu ni oko jednog prioriteta, ali mislim da postoji mali deficit u objašnjavanju tih prioriteta građanima. Imam utisak da kroz tu buku i političku halabuku u našim medijima i kroz to sejanje magle ljudi ponekad i ne vide realnost i onda u toj magli, u toj noći sve krave su crne i onda nije važno da li neka daje mleko ili druga prosipa mleko“. Nevaljale krave koje prosipaju mleko, tavore u mraku i magli, seju maglu po medijima pripadaju neizbežno komšiji. Pa nek’ crknu, krave, naravno! U tom komšijskom taboru inače ima puno negativaca, raznoraznih iluzionista s krajnje prozaičnim i podlim namerama: „Srbija je puna licemera koji idu unaokolo sa šeširima i izvlače zečeve iz šešira, a zapravo hoće da vam izvuku novčanik iz džepa“, izjavio je premijer na sednici GO Demokratske stranke.

Ipak, srpski premijer je prevazišao samoga sebe u nedavno emitovanoj emisiji na jednoj beogradskoj televiziji kada se povelo pitanje vraćanja imovine oduzete 1945. godine. Đinđić je tom prilikom izjavio: „Od ribe iz akvarijuma možete da napravite riblju čorbu, ali ne možete da vratite ribu iz riblje čorbe u akvarijum“. Ova morbidna metafora (da nije mislio na sobni akvarijum?) prilično je iznervirala gledateljku koja je želela da zna „odakle mu takva slikovita poređenja iz bajki“. Premijer je spremno odgovorio da „razmišlja u slikama i trudi se da slike prevede u reči“ te da situaciju doživljava kao sliku za koju ima rešenje, tj. „vidi rešenje u slikama“.

Stručno se to zove „vizuelizacija problema“, veli premijer. U basnama, kao i u politici, dešava se da žaba izigra zmiju a ovca vuka. Naravoučenije: ne prosipaj mleko jer posle nećeš moći da ga vratiš u akvarijum.