Godina opasnog življenja

Što se ratova tiče, na prvi pogled je 2014. uglavnom delovala „obično“. To „obično“ podrazumeva da se vodilo dvanaest većih ratova i bezbroj manjih, da su se višedecenijski ili višegodišnji krvavi obračuni nastavili u Avganistanu, Iraku, Siriji, Pakistanu, Somaliji, Libiji, Pojasu Gaze, Nigeriji, Meksiku, a ovaj spisak užasa nije mnogo drugačiji od ratnog bilansa bilo koje godine u prethodnim decenijama.

Ipak, čini se da se o trećem svetskom ratu nije više pričalo još od kubanske krize 1962. godine. Osim Gintera Grasa, novi svetski sukob pominjao je i papa Franja koji je osudio one koji profitiraju od „ratnog ludila“ i pozvao svet da ne bude ravnodušan prema opasnosti „trećeg svetskog rata“ za koji se, smatra papa, može reći da je delimično počeo. „Treći rat vodi se parcijalno, uz zločine, masakre, uništavanja… U današnjem svetu, iza scene, postoje interesi, geopolitičke strategije, žudnja za novcem i vlašću, a postoji i proizvodnja i prodaja oružja“, rekao je poglavar rimokatoličke crkve.

Rat koji je 2014. „napravio razliku“, podižući strah da je svetski sukob na pragu, ili da već traje, bio je sukob u Ukrajini. Od prvih žešćih borbi u proleće, do danas je u Ukrajini poginulo oko 5000 ljudi, a preko milion je izbeglo. Tragično, ali u poređenju sa Sirijom, Irakom, Avganistanom, rat u Ukrajini po broju stradalih i pogođenih ne izgleda kao sukob od koga bi trebalo da se trese svet, čak i uz činjenicu da se prvi put posle jugoslovenskih ratova devedesetih rat vratio u Evropu – iskreno govoreći, istok Ukrajine je evropski zakutak, mnogo više nego Balkan.

Spiralu straha najviše ipak hrani utisak da jedni naspram drugih na linijama frontova u Ukrajini ne stoje „proevropski“ i „proruski“ pobunjenici, već Sjedinjene Američke Države i Rusija, glavni akteri prošlog hladnog rata, i da njihov okršaj deluje ozbiljno bar kao pomenuta kubanska kriza, kada se svet jedva vratio sa ivice nuklearnog sukoba.

ZLOSLUTNA SLIKA: Ako je Ukrajina zaista tačka bez povratka, šta je bio okidač koji je rat u ovoj zemlji od lokalnog sukoba pretvorio u globalni? Nemiri na kijevskom trgu Majdan početkom godine kojima je srušen dotadašnji predsednik Viktor Janukovič, ruska aneksija Krima, početak ofanzive ukrajinskih snaga na pobunjene oblasti na istoku zemlje 7. aprila, obaranje malezijskog putničkog „boinga“ 17. jula, za koji su zapadni mediji i političari optužili Putina i proruske pobunjenike, kontraofanziva pobunjenika, uvođenje sankcija zapadnih zemalja Rusiji, koje prete da ovu državu gurnu u haos? Ili je možda svetski sukob, koji pominju Gras i papa, počeo daleko ranije, na drugim mestima, samo što je toga malo ko tada bio svestan.

Kada su trupe Sovjetskog Saveza ušle u Avganistan krajem 1979. godine, niko nije mogao da pretpostavi da će ta zemlja postati raka svetske supersile. Sovjetska vojska vratila se definitivno preko granične reke Amu Darje u svoju zemlju 1989. godine, ali desetogodišnji iscrpljujući, krvavi gerilski rat bio je završni udarac za SSSR.

Te 1989. pao je Berlinski zid, raspao se Varšavski pakt, sa njim i Sovjetski Savez, izgledalo je na trenutak da svet hrli ka novom poretku u kome neće biti razloga za velike sukobe. Predah je kratko trajao, 1991. godine koalicija zapadnih i arapskih saveznika rešila je da zbog okupacije Kuvajta invazijom, potom i sankcijama kazni nekadašnjeg saveznika i prijatelja Sadama Huseina, predsednika Iraka. Prva Pustinjska oluja tada je izgledala kao lokalni sukob, baš kao i raspad Jugoslavije devedesetih, građanski rat u Avganistanu koji je zamenio borbu protiv Sovjeta ili bombardovanje SRJ 1999. godine od strane NATO pakta. Međutim, iz ove perspektive teško je oteti se utisku da svi ovi ratovi deluju kao neprekidni niz, deo šire, zloslutne slike, o kojoj pričaju Gras i papa Franja, baš kao i ono što je sledilo.

OD RATA PROTIV TERORA DO ARAPSKOG PROLEĆA: U deset godina rata u Avganistanu sovjetske trupe nisu se borile samo protiv ljutih avganistanskih mudžahedina naoružanih i obučavanih od strane SAD i brojnih muslimanskih država, već i protiv hiljada „svetih ratnika“ koji su sa svih strana sveta pohrili da se bore protiv „komunističkih nevernika“. Kada se komunističko carstvo raspalo, „sveti ratnici“ vratili su se u svoje zemlje ili rasejali po drugim ratištima, potražili sledećeg neverničkog protivnika, a Amerika, dojučerašnji saveznik, bila je logičan izbor.

Jedan od tih boraca, Osama bin Laden, 11. septembra 2001. godine postao je simbol rata koji je obeležio novi milenijum. Pošto su samoubice Al kaide otetim avionima napale ciljeve u SAD, usledila je američka invazija na Avganistan u kome je Bin Laden sa talibanima isplanirao napad na Ameriku. „Rat protiv terora“ nastavio se invazijom na Irak 2003. godine i rušenjem Sadama Huseina sa vlasti. Pandorina kutija sektaških, verskih i nacionalnih sukoba bila je time širom otvorena. Irački haos je, poput Avganistana osamdesetih, privukao stare i regrutovao nove svete ratnike, zemlja je potonula u haos u kome i danas grca.

Sve pomenuto, uz užas koji dešavanja u Avganistanu i Iraku prati prethodnih godina, ne bi bilo dovoljno da rat najveće svetske sile protiv bandi fanatika svrsta u deo puzajućeg planetarnog sukoba da nije bilo „Arapskog proleća“. Kada su početkom 2011. pali Ben Ali u Tunisu i Mubarak u Egiptu, dugogodišnji vladari i diktatori, svet je oduševljeno počeo da priča o autohtonom pokretu masa željnih demokratije i pravde. Brzo se ispostavilo da nema zajedničkog imenitelja za proteste koji su se kao požar širili mnogim državama arapskog sveta. Te 2011, u pobuni koja je podržana bombama aviona NATO pakta, njegovih arapskih saveznika poput Saudijske Arabije, UAE i Katara, kao i brojnih „svetih ratnika“ koji su stigli iz Avganistana, Iraka, Čečenije, Libija je dezintegrisana kao država, ulazeći u krvavi haos koji traje i danas. Taj haos je, međutim, bio tek priprema za pakao koji je počeo pobunom u Siriji početkom 2011. Pobuna je munjevito prerasla u građansko-sektaški rat, čija je važnost davno prevazišla lokalni nivo. U tom ratu su, na ovaj ili onaj način, uzeli učešće skoro svi važni igrači na svetskoj političkoj sceni – Amerika i njeni saveznici protiv Bašara el Asada, Rusija i Iran na njegovoj strani.

foto: ap

Kada su u avgustu 2013. SAD isukale oružje spremne da bombarduju Siriju, pod optužbom da su Asadove snage koristile bojne otrove protiv pobunjenika, možda nije izgledalo da je na pomolu svetski sukob, iako je Asadov režim praktično jedini saveznik Rusije na Bliskom istoku. Nije bilo otvorenih pretnji, ali je atmosfera iza kulisa bila napeta – iza Sirije se nazirao Iran kao prava meta, a to bi ulog u sukobu podiglo na nepredvidiv nivo.

foto: reuters

Bombe zapadnih i arapskih saveznika ipak nisu 2013. pale na Siriju, što je protumačeno i kao trenutna pobeda Rusije. To stanje u samoj Siriji nije poboljšalo, krvoproliće se nastavilo, sa još jednom stranom u sukobu koja se 2014. pojavila naizgled niotkuda. Organizacija Islamska država (ID) je ideologiju terora prelila iz Iraka u Siriju prethodnih ratnih godina, zauzela deo na severoistoku zemlje, da bi se u Irak vratila ojačana toliko da je okupirala velike teritorije na severu države, sa Mosulom kao krunom. I ID i ostale ekstremne grupe u Siriji svežu krv dobile su prethodnih godina od hiljada dobrovoljaca koji su iz celog sveta, uz zatvaranje očiju Zapada, podršku Turske i zalivskih monarhija, pohrlili da se bore u još jednom „svetom ratu“. Kada se ispostavilo da su se stvari malo otele kontroli i ID počela da pred kamerama seče glave zarobljenicima iz zapadnih zemalja, SAD i njeni saveznici su pokrenuli kampanju bombardovanja džihadista. Zajednički protivnik je, bar za trenutak, na istu stranu svrstao SAD i Iran, jer ID čine sunitski ekstremisti kojima su „šiitski nevernici“ neprijatelji koliko i zapadnjaci.

STRAH OD SUTRAŠNJICE: Više od 300 miliona ljudi od Libije na istoku do Pakistana na zapadu, u gotovo neprekinutom vatrenom pojasu, verovatno ima utisak da se svetski sukob odavno zahuktao. Stradaju, zavisno od mesta gde žive, od domaćih i stranih ekstremista, zvanične vojske, bombi zapadnih zemalja, pod udarom bespilotnih letelica. Godina koja dolazi nosi sa sobom zebnju da li će i ostatak sveta u bliskoj budućnosti imati sličan utisak.

Sinergija neprekinutih sukoba hrani tu zebnju – po Iraku i Siriji divljaju regularne i iregularne vojske, Barak Obama dobio je ratna ovlašćenja protiv Islamske države (ista ovlašćenja dobio je i za Rusiju); pred povlačenje većine vojnika SAD iz Avganistana krajem ove godine, koji odlaze uz tragikomičnu objavu da su lokalne snage dovoljno obučene da se bore protiv ekstremista, objavljeno je da je 2014. bila najkrvavija godina po broju ubijenih civila i vladinih vojnika; masakr više od 140 dečaka u vojnoj školi u pakistanskom gradu Pešavaru od strane talibana pokazao je ponovo koliko daleko je otišla situacija u ovoj zemlji; Libija, Somalija, pojas Gaze, dočekuju novu godinu bez nade da će se u bilo čemu razlikovati od prošle; izraelska pretnja napada na Iran još visi u vazduhu. A klinč u kome se Rusija našla sa SAD zbog Ukrajine, kao neka zloslutna kruna, visi iznad svih nabrojanih ratova, koji samo na prvi pogled izgledaju daleko i lokalno. Ukoliko u tom klinču granica bude pređena, više nikome neće biti važno da li je treći svetski rat započeo pre tridesetak godina u gudurama Avganistana ili onomad u ravnicama Ukrajine.