Vladimir Beba Popović, bivši sekretar Biroa za komunikacije Vlade Srbije, nastavio je prošlog ponedeljka, posle jednomesečne pauze, svoje svedočenje pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda za organizovani kriminal, takozvanim Specijalnim sudom. Beba Popović objašnjavao je dva dana kontekst u kome je nastala zavera za atentat, veze lica, logiku postupanja Vlade i njenih agencija u trci s vremenom i, što je najvažnije, zatečeno stanje u policiji, Državnoj bezbednosti, političkom životu, medijima i – organizovanom kriminalu. U utorak je samo na temu trgovine cigaretama napravio veoma poučnu digresiju od 27 minuta, a na istu temu vratio se na posredan način tokom suočenja sa Miloradom Ulemekom.
Ali, idemo redom: u ponedeljak je medijski zanimljiva tema bio Čedomir Jovanović, koga je Popović opisao sledećom metaforom: „Njemu kažeš da okreči jedan zid, a on okreči celu kuću.“ Zanimljivo je kako se tokom ovog suđenja sve preciznije ocrtavaju osobine i karakteri glavnih aktera – sa obe strane. Sada je jasno zašto se Zoran Đinđić najradije oslanjao na ljude kakvi su Čeda Jovanović, Beba Popović ili Zoran Janjušević i zašto su upravo ti ljudi meta najžešćih napada ekipe Legijinih simpatizera: bili su najsličniji njemu. Sa nepogrešivim njuhom „balkanskih krvoslednika“ (neka nam oprosti to plemenito pseto; odatle navodnici), oni koji i danas misle da je Đinđića i trebalo ubiti ubrzo su se manuli Popovića i Janjuševića i fokusirali na Čedu Jovanovića jer su ga procenili kao medijski najslabiju kariku: mlad, nepopularan, izvikan u sistematskim kampanjama iz kojih je, međutim, izlazio čist – ali ipak izvikan. Posle dva „Insajdera“ i prva dva dana svedočenja u Specijalnom sudu, Beba Popović pojavio se kao opasan protivnik i smesta je na hit-listi izvesnih tabloida (dnevnih i nedeljnih) pao za dva-tri mesta najmanje. Danas se pominje samo u već usađenom uslovno-refleksnom kontekstu „Čeda–Beba–Janjušević–Kolesar“, ili kraće „ČedaBeba“, kao lozinka onih koji isto misle.
Odmah se videlo da Beba Popović nije gubio vreme tokom tih mesec dana pauze u suđenju. Pažljivo je proučio, neko bi rekao napamet naučio, zapisnike sa prvih dana svedočenja, što se pokazalo na način uverljiv i očigledan: na pitanja advokata odbrane koji su u više navrata citirali njegove navodne reči od pre mesec dana, on je odgovarao da nije rekao tako, nego drugačije; predsedavajući krivičnog veća sudija Marko Kljajević onda je pročitao zapisnik i ispalo je da je Popović u pravu… Bez zazora i vrdanja Popović je objašnjavao svoje odnose sa Čedom Jovanovićem: jasno su se videli sukobi, nesporazumi i neslaganja između njih dvojice, što je doprinelo uverljivosti svedočenja i osporilo tezu o njima dvojici kao monolitnom bloku. Strpljivo je Popović objašnjavao advokatima odbrane – a ne treba zaboraviti da je i njega i Čedu Jovanovića upravo odbrana zvala za svedoke! – detalje, lične odnose, nesporazume i uopšte kontekst u kome je vlada Zorana Đinđića radila u zatečenoj situaciji bezdržavlja i potpunog haosa u Srbiji. Nekoliko puta su se u utorak advokati odbrane gorko pokajali što su uopšte postavljali pitanja Bebi Popoviću: on bi odgovorio na pitanje, a onda udario u objašnjenja koja su po optužene bila porazna – i neporeciva… Kada ga je u jednom trenutku advokat Božo Prelević (zastupa oštećenog Milana Veruovića) upitao: „Ako je to bilo političko ubistvo, kao što tvrdite, da li je posle smrti premijera bilo pokušaja da neka politička grupacija dođe na vlast?“. Popovićev prvi odgovor, smesta, bio je: „Pa došla je na vlast.“ Onda je objasnio da nije došla baš odmah, nego posle pada Živkovićeve vlade i iskoristio priliku da ponovo objasni zašto misli da su Koštunica i DSS politički inspiratori atentata, a da su u međuvremenu „čuvali mačke“.
Svi prisutni bez daha su očekivali odgovor na pitanje sudije Marka Kljajevića „Želi li neko od okrivljenih da postavi pitanje svedoku Popoviću?“, postavljeno u pola dva popodne, kada su advokati zaključili da je bolje da više ništa ne pitaju. Niko od okrivljenih nije se javio, na opšte iznenađenje svih prisutnih.
Onda je sud doneo rešenje da po službenoj dužnosti suoči svedoka Popovića i prvooptuženog Ulemeka na dve okolnosti o kojima su se ranije potpuno protivrečno izjasnili:
1. Navodna večera u kući Dragoljuba Markovića u Surčinu na kojoj je, kako tvrdi Ulemek, postignut dogovor o švercu i prodaji 700 kilograma heroina zaplenjenog u Komercijalnoj banci;
2. Navodni susret Popovića i Ulemeka u stanu Popovića, kada je razgovarano o tom heroinu.
Ulemek je izneo obe ove tvrdnje, a Popović ih je od početka osporavao. Tok suočenja, koje je trajalo 13 minuta, bio je nadasve zanimljiv.
Prvo je Popović upitao sudiju kako se to radi, a Marko Kljajević mu je objasnio da treba jedan drugoga da gledaju u oči i direktno se obraćaju. Kad je čuo da je svejedno ko prvi počinje, Beba Popović je počeo odmah; donosimo ključne delove suočenja:
Beba: „Nikada s vama nisam bio u Surčinu. Bio sam, uz druge ljude, u restoranu kod Ceptera (misli se na onu čuvenu scenu ‘Ubijaš li sredom i petkom?’; M.V.). Nikada ništa sa vama nisam pričao o drogi, osim 7. januara u društvu Đinđića i Čumeta (nije jasno o čemu je reč, ali je jasno da nema veze s temom). Za sve što kažem postoje svedoci, a mi nismo pričali nasamo nikada, osim jednog dana na stepenicama Vlade, bili ste u kratkim gaćama, kada ste me nagovarali da Kestneru damo pare u vezi sa onim oko Subotića (reč je o Legijinom pokušaju da pomogne svom ortaku Hrvoju Petraču, zagrebačkom gangsteru, da se ubaci u veletrgovinu cigaretama; Srećko Kestner je Petračev čovek čiji je zadatak bio da kleveta Stanka Subotića u zagrebačkom ‘Nacionalu’; sada je u zatvoru).“
LEGIJA: „To vi pričajte u Beču, vašim poslodavcima iz stranih obaveštajnih službi…“
BEBA: „… pričam vam lepo ćirilično: vi lažete!“
LEGIJA: „Ja vas nisam prekidao. Ta droga za koju se vi pravite blesavi, kao da u junu 2002. niste bili u Šilerovoj…“
BEBA: „Molim?“
LEGIJA: „Molite se u crkvi, ovo je sud“…
BEBA: „Bili ste najmoćniji čovek u državi. Ceo Beograd tresao se od vas. Budite sada muškarac i recite istinu.“
LEGIJA: „Što ste nervozni? U junu 2002. bili ste u Šilerovoj, kod Duće, u pokušaju da ga pomirite sa Čumetom.“
BEBA: „To nije istina. Tada sam već uveliko imao policijsku pratnju, četiri čoveka koji su stalno bili sa mnom; trojica još rade u policiji i obezbeđuju funkcionere. Neka oni kažu…“
LEGIJA: „Da sam hteo da lažem, ne bih se predavao.“
BEBA: „A šta ste pričali one noći u MUP-u, kada ste se predali, čupavi i izujedani, pa su morali frizerku da vam dovode, kad ste ostali sami sa Jočićem i Bulatovićem, pošto su izbacili iz sobe Gurija i Miloševića?… Zaključili ste glup pakt sa glupim ljudima… Sada spremate bekstvo, poslali ste ekipu u Dubai da vas dočeka… A u mom stanu ste pričali sa Stankom Subotićem o informacijama koje ste navodno dobili iz Hrvatske.“
LEGIJA: „U vašem stanu sam pričao sa premijerom.“
BEBA: „Niste o drogi. Premijer je otišao, a da li ste pred Canetom Subotićem sa mnom pričali o drogi? Da nije Cane začepio uši, pa nije čuo?“
LEGIJA: „Pričali smo o trošenju para od te droge.“
BEBA: „Lažete, nismo. Subotić je bio tu (i još jedan svedok; M.V.).“
Legija se tu zbunio, a sudija Kljajević prekinuo je suočenje jer je sve bilo jasno.
Ključni detalj ovog susreta – ako ne i dosadašnjeg toka suđenja – bila je Legijina rečenica „Da sam hteo da lažem, ne bih se predavao“. Došlo je, dakle, do pretposlednje linije odbrane: to što sam se predao znači da govorim istinu. Ta linija odbrane zapravo je poslednja od racionalnih opcija; sve ostalo spadalo bi i spadaće u mahnite teorije zavere, poput priče o heroinu, o sedenju u šahtu 14 meseci itd.
Beba Popović je Legiju Ulemeka upravo tu i dočekao na pitanje o čemu je tada pričao u šest očiju sa ministrom i direktorom. Legija je tada, kao i u još dva-tri navrata tokom suočenja, rekao Popoviću da je „loše obavešten“; ovaj mu je odgovarao da su se njegova „loša obaveštenja“ do sada, na žalost, pokazala kao istinita.
Sve u svemu, „Beba Popović je Legiju izvrnuo kao čarapu“, kako se izrazio jedan od prisutnih ljudi iz pravosuđa.
Ovih dana otkriveno je da je supruga Milorada Ulemeka Legije, Aleksandra Ivanović, otvorila agenciju pod zanimljivim imenom Lupus Group, smeštenu u Durmitorskoj 17, odmah ispod ambulante i samačkog hotela MUP-a Srbije. Ime Lupus Group i njihov logo sa glavom vuka, istom onom kao na amblemu raspuštene Jedinice za specijalne operacije, prvi put se javljaju na omotu Ulemekove knjige Gvozdeni rov krajem prošle godine: grupa se javlja kao izdavač.
Ponuda Lupusa istaknuta je na firmi, na vizitkarti gđe Ivanović i na logou grupe: „V.I.P. Security Safari“. Šta je „V.I.P.“, znamo: Very Important Persons; šta je „Security“ – jasno je takođe: bezbednost; nije jasno šta je tu „Safari“, jer ne živimo u Africi; nadamo se da nije safari po Ibarskoj magistrali, Budvi, Fruškoj gori, po Gepratovoj itd. Po informacijama do kojih je „Vreme“ došlo, gđa Ivanović zapošljava četrdesetak bivših pripadnika Jedinice za specijalne operacije koji su na stand by statusu, tj. čekaju spremni. Grupa „Vuk“ (Lupus) uplatila je šest oklopljenih luksuznih automobila u inostranstvu, ali oni – po našim informacijama – još nisu prešli granicu. Nije jasno da li je grupa, osim što izdaje knjige, uopšte aktivna u poslu obezbeđivanja lica i objekata. Kolege sa RTV B92 nisu uspele da otkriju je li grupa uopšte negde registrovana; advokat Momčilo Bulatović, zastupnik gđe Ivanović, kaže da „misli da jeste“, ali odbija da kaže gde. Gđa Ivanović u utorak je rano otišla iz Specijalnog suda, ne dočekavši najzanimljiviji deo pretresa, pa nije bila dostupna za komentar.
Pošto u ovoj oblasti – fizičkog obezbeđenja – vlada zakonska praznina (Nacrt zakona koji je pre tri godine pripremio MUP Srbije još čeka da dođe na dnevni red Skupštine), praksa je običajno-haotična: radi se kao i prošli put. Nema, dakle, nikakve prepreke da gđa Ivanović osnuje takvu agenciju, nazove je kako hoće, upotrebi prepoznatljivi logo jedne raspuštene policijske jedinice i zaposli njene pripadnike – sve dok oni ne počine neko krivično delo, ili firma ne napravi neki prekršaj. Može, sa zakonske tačke gledišta, i da štampa kalendare za 2005. sa grbom JSO-a i čuvenom parolom „Pozovite doktora“…
Mogući problemi mogu se javiti ako se ispostavi da u firmi Lupus Group rade aktivni pripadnici policije ili BIA, kako neki mediji tvrde; ako firma ne plaća poreze; ako nije u stanju da dokaže poreklo skupih automobila koje je kupila, ako ih je kupila, i poreklo novca (obaveza države da spreči pranje novca i zapleni profite od vršenja krivičnih dela). Dotle ostaje da se gadljivi gade, a oni povređeni protestuju.
M. V.
