General Ratko i Moj deda

Materijal Srpskog pokreta obnove, štampan i u boji, kaže – Na geografskom i istorijskom slemenu Srbije, u nedrima živopisnog Suvobora, pruža se Ravna gora, duhovni i državni centar naše Otadžbine. Materijal ima još slova, još boje, ali to je uvodno, i biće najvažnije. Ravna gora, po ko zna koji put kao Centar naše Otadžbine. Šta reći, jeste centar u taj majski vikend, pre zabran u koji se dolazi svakojakim povodima, ponajpre da se isprsiš i da mu ga daš, jerbo je tu sve dozvoljeno, i da mašeš čim ‘oćeš, i da potežeš iz kog ‘oćeš kalibra, i da padaš i da ustaješ, i da ričeš i da se sa životom rastaješ. Vuk Drašković, i ta njegova harizma, u tom opštem junačkom opuštanju, dođu mu kao obavezan dekor, reporteru ajde neku misao, Drašković mu dođe kao obavezna epizoda sa pripovedanjem koje ima naravoučenije, a najnovije da će on sve to da odvede u Jevropu.

JOPET I OBAVEZNO: Ali ajmo na pos’o, dan lep, pa sunčan, autobusa kol’ko ‘oćeš, i ostali’ prevozni’ sredstava kol’ko ‘oćeš. Dakle, dan lep, i ne da je sunčan, kako se izađe iz autobusa odma’ se ‘vata pravac, oni koji ne moru, iscrp’o put, odma’ se strovaljuju u veliki’ točkova ‘lad. Ostali, velika većina, u’vatili pravac, napred zastave, instrumenti, na jedan dva, To su Draži dva najdraža momka… Pa jopet, i obavezno, Dva najdraža momka… Idu tako po taj lep i sunčan dan, pored tog pravca, kod svake bukve, i tamo dublje u šumi, i tamo dalje u livadi, omanje grupe, pristigle juče, tu od nakjuče, sa svoji instrumenti, Svakog dana sve je više momčadije što uzdiše… Pa sve to zastane, pa se sastane, pa vikne, Srbija.

Do puta šta ‘oćeš, rakija u flaše, svirale, šajkače, ikone, još pravoslavlja, mnogo literature, a tek Ratka generala, gde god pogledaš prosto ti milo, levo razapete crne Sloboda ili smrt zastave, Četnički korpus Nikšić, koja mladost, koja snaga, poviše njih bivak četnika sa Majevice, to nije šator, to građevina, na kapiji veeeliki crni transparent, Sve do smrti i sudnjeg dana branićemo Ratka i brata Radovana. Ozdo udarili, Spremt’e se sprem’te četniciii, ozgo nastavljaju, Silna će borba da bude, pa to naskočilo jedno na drugo, pa se vrće, pa se odvrće, pa to samo čini, Aaaa…

A zastaneš, čisto da se diviš, ili drugi neki manji razlozi, eto opomene, Što ste četnici tako mutavi, i šta ćeš, ajde iz početka, Boj se bije bije, zastava se naša vije… Uto šatre do puta, ima da su pune, ima da lomi, Marširala, marširala, ima poistija, U vinu tražim oči njene, i pitam se da li me voli… i ima da na sve to odgovoriš, I tri puka, i tri puka Draškovića Vuka…

Uto kapija, zidana, prođe onaj pomoćnik ministra kulture Tomčić preko ramena noseć’ preobuku za voštanog Dražu, tako projektovana, na kapiji piše, Dobro došli na imanje Srpskog pokreta obnove, katastarska parcela broj 33/1-33/6. Pravo crkva, još pravo Spomen-dom, koji projektov’o Spasoje, levo spomenik đeneralu Mihailoviću sa betonsku binu koja je još u projektu, Spasojevom. Sa velikog binskog razglasa bije Sprem’te se sprem’te Četniciii, pet zastava vijori na pet vitkih i pravih jarbola. Okolo šatre, dalje manje šatre, kamioni, prikolice, ili čo’ek sam, pobo zastavu i uz’o da ‘oda na rukama.

ŽIV JE: Primakosmo se Spasojevom Spomen-domu, eto poslanika SPO-a Ninića, takoreći domaćin, malo, malo više, podbuo, kad je to stiglo, trebalo sve organizovati, na pitanje, da l’ će biti da nešto organizuju Velja, Verkan i Dedin Unuk Voja Mihailović, spremno, pošto razmislio, odgovara da to neće proći, oni su spremni. Ugledamo i Spasoja Krunića, i taj stig’o kod sebe, turio naočare za sunce, pa sve ‘vatajući ‘ladovinu diskutuje, ali ko preko one stvari, Da, da, i treći put, da. Eto i Spomen-doma za koji Spasoje dobio nagrade, unutra izložba Draškovića Vuka, sve sam portret, a ima i figura, pa velika i centralna prostorija sa izložbom ravnogorske borbe, u tu veliku prostoriju i voštani kip Draže Mihailovića, koji je, da se zna, u vlasništvu pomoćnika kulture Tomčića.

Rekosmo, dan lep, sunčan i kakav se poželeti može, šatora vazdan, u šatorima mrak, samo čuješ, Pa do Ravne gore… Ima i oko šatori, oko kamioni, ima po sav slobodan prostor, i okolo prostora, dokle pogled do’vati sve grupica do grupice, to priselo, to zaselo, to korača, što strojevim, što marševskim korakom. Ima i oni’ koji su savladani, od uzbuđenje i sve to što ide uz to, prilegli, ali kako treba, jedan se opružio, pokrio svečanom i novom državnom zastavom, samo dlanovi koji vire kazuju gde mu je glava, onaj do njega, da ne remeti, obaveštava radoznale, Živ je… I ima oni koji su načisto savladani, uz pomoć policije ih iznose iz jendeka, poturaju busenje pod glavu, polivaju vodom, a mrdnu, dobro je.

Među sav taj svet koji je tu ‘nako, amaterski, ima i profesionalci, uparađeni, utegli uniforme, pripasali sablje, šubare dva prsta iznad obrva, primakli se, puše, strogo na muštiklu, gledaju tako, sve pravo, sve u daljinu, pa se reknu jedan drugom, Svaki pravi Srbin treba da je ovde… I među profesionalcima imaju profesionalci, odma’ se to vidi, sprem’o uniformu, al’ sprem’o i kilažu, sve na njemu veliko, crna šajkača, povez preko oka, moru i velike sunčane naočare, oko vrata ‘voliki krst, preko prsa ‘voliki redenici, za pojasom ‘voliki nož, ima tu još obaveznih i velikih sitnica, nož u čizmi, posilni sa zastavom, ide tako, pa stane, pored ti stariji, nazove boga, pa kaže neku krupnu, Ko izda pizda, onda se popne do spomenika, pa stane, rasporedi one oko sebe, zastava više desno, sinovac s leve strane, pa se okinu, ajde još jedared, da se ‘uvati i spomenik.

Nadire odasvud, ‘armonike i basove pojačale trube, kompletni orkestri, samo čini to, a dan sunčan, milina, moraš i ti da se izraziš, dokopaš prvog, Ovde je Srbija brate, volim što se mnogo ljubimo, posle takvog pričešća bude i ozbiljnog razgovora, na te aktuelne teme, vikneš, Ko dirne Mladića taj je pička, i dobiješ odgovor od prvog do tebe, Neće dati Koštunica, zna Voja šta radi… Uto prođe Vuk, u kola sa rotaciju, policajac sa činovima potrvrđuje, ne zna za Velju, ali doće i on, ima da se dogovore… Iz prve šatre bije bije rodoljubna i najnovija, Srbine brate, podigni glavu/ ne boj se ništa, ti si u pravu…

GORI GORA: Udariše crkvena zvona, između crkve i Doma Vuk, farmerke, bleda i plava košulja sa prikopčan kolir, oko njega gužva, dominantna nastavljena brezova motka sa zastavom SPO-a, veliki i čupav mikrofon, ministar vanjski se dade u davanje, moreš se zdraviš, moreš se grliš, moreš se ljubiš, i moreš se slikaš, pa po volji.

U šatre ustaviše muziku, vele dok Vuk ne završi govor, sa bine se javi voditelj, Slobodna, suncem obasjana Ravna gora, bi himna, operski pevač Ljubomir Begović, voditelj nastavlja, Evo nas i danas dođosmo tebi u pohode Ravna goro… Probasmo na onu betonsku binu, ne mere, obezbeđenje, Sekurite, kakva novinarska legitimacija, prošlo je to vreme, bi folklor, bi grupa pevača, Gori gora, gori borovina, biše i tubači sa pravi repertoar. Voditelj objavi da je na bini Drašković, bez ono da putuje do bine, bez ono, Ide Vuk, Ide Vuuuk, bez ono da prima na grudi, stig’o na binu takoreći inkognito. Voditelj podviknu, Ej Srbijo, Vuk Drašković, ono zastava pred binom se diže, sa bine viknuše, Vuče, Vuče, oko bine podržaše, reč dobi stari ravnogorac Uroš Šoštarič od Sloveniju. Stari ravnogorac nazva boga braći Srbima, obrecnu se na galamu, Ćuti dole, i reče, Da zahvalim velikom sinu srpskog naroda Vuku Draškoviću, i još reče, Najboljše svima.

Pa mikrofon pri’vati Draškoviću Vuče, iz desne ga prebaci u levu, Hristos vaskrse, Srbija vaskrse, pa stade da se kazuje i da rezonuje, nešto i ‘uvatismo, Potrebno je da shvatimo da ne može zbog jednog pojedinca… Ne sme biti nikoga ko ima pravo da ruši Srbiju, stavlja ceo narod na poternicu… Moramo u budućnost… Kojadinović, onaj Tomčić, Vlajko, ženski poslanik se izaplaudiraše, onaj Tomčić nastavi da aplaudira, ču se, Hoćemo kralja, Vuk stade tek da se Tomčić izaplaudira, nastavi, Srbi pomozite tako što ćete okrenuti glavu od onih koji neće da pomognu Srbiji, još nastavi da na Ravnoj gori imaju spomenik, crkvu, Spomen-dom, asfalt, struju, i završi, da će se ovde sastajati, održavati slave, naučne skupove, da će ovo biti mesto kulturnog okupljanja Srbije, da ovde mora da bude izvor na koji će Srbija dolaziti po vodu, stvarno završi, sa hvala.

Onda bi povlačenje, ono sekurite obezbeđenje sabilo Vuka, ne moš’ mu prići, ali ne odole Draškoviću, jeste se oko njega klupčalo ali uze da prima na grudi, ljubi, odzdravlja, sve to pojedinačno i odjedared. Sve iduć’ tako primicaše se Spasojevom Domu, tu negde nas presrete Čotrić Aleksandar iz ono ministarstvo za dijasporu, iako reporter ranije nije imao čast, Čotrić ga u’vati iz prve, stade da čestita, reporter se izmakne, on za njim, sve čita, svaka čast, čita i kad je u inostranstvu, reporteru jedino ostaje da preporuči da se redakcija zahvali Ministarstvu. Samo što se izmak’o reportera do’vati jedan ispod šatre sa pitanjem, Je l’ on sportski novinar, nije, pa kad nije što ne pita Vuka što ne pomenu generala Ratka, što priča bez da ga pomene, što priča, i ošinu rukom o astal…

I reporter uze da se povlači, uzbrdo, jedna šatra se odvrnula, Stani, stani Ibar vodo, društvo u’vatilo melodiju, samo secaju ramenima, kod trostruke šatre, čačanske, u kojoj sinoć sve do dva iza ponoći sve pevala ona Vendi sve dok nije promutila, saznajemo da stig’o unuk Voja Mihailović, i on sa rotaciju i policijsko obezbeđenje. Vratimo se, iza crkve, iza šatri, na livadi, kamion, na kamionu Nikola Urošević Gedža, pesma, Spremte se spremte. Stotinak oko kamiona, ajde dve, tri stotine, što opremljeni, što goli do pasa, se izvikaše, se otpevaše, se izmahaše sa nove zastave Srpskog demokratskog pokreta obnove. Ne bi ministra Velje, za Verkana rekoše da ima privatan pos’o, na kamion, sa zavrnutom plavom ciradom, stade Unuk Mihailović, izvadi ‘artije, Braćo i sestre… Čast mi je… Moj deda đeneral Mihailović… šatre odvrnuše muziku, u’vatismo, Braćo i sestre… Đeneral Mihailović… SDPO je svakim danom sve veća i organizovanija stranka… Čekaju nas velike obaveze… Živeli!

Reporter reporterski opet udari u povlačenje i uzbrdo, grupe još pristižu, ozg’o uze da korača pesma, Ako treba opet da se gine, dva puta, Samo kaži generale Ratko, i to dva puta.