Gde smo i šta nam je činiti

Skoro mesec dana nakon održavanja izbora od 17. decembra 2023. godine Republička izborna komisija usvojila je na sednici održanoj u petak 12. janura 2024. godine Ukupni izveštaj o rezultatima izbora za narodne poslanike. Po tom izveštaju, za koji je glasala većina članova RIK-a, lista vladajuće koalicije okupljene oko SNS-a pod nazivom “Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane” osvojila je 46,75 odsto glasova birača i u novom sazivu Skupštine Srbije imaće 129 poslanika, dok je za listu “Srbija protiv nasilja” glasalo 23,66 odsto i imaće 65 poslanika.

Još malo statistike: lista “Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane” osvojila je 1.783.701 glas birača, a za listu “Srbija protiv nasilja” glasalo je 902.450; lista Socijalističke partije Srbije osvojila je 249.916 glasova, imaće 18 poslanika. Koalicija NADA, koja je dobila 191.431 glas i lista “Mi – glas iz naroda” Branimira Nestorovića, sa 178.830 glasova, imaće po 13 poslanika. Lista “Savez vojvođanskih Mađara – za našeg predsednika, za našu zajednicu, za budućnost!” u novom sazivu republičkog parlamenta imaće šest poslanika, po dva poslanika imaju lista Usame Zukorlića i “SDA Sanžaka – Sulejman Ugljanin”, a po jednog liste “Politička borba Albanaca se nastavlja – Šaip Kamberi” i “Ruska stranka – Slobodan Nikolić”.

Od 6.500.666 birača upisanih u birački spisak, na izbore je izašlo 3.820.746 birača, a glasalo je 3.815.007. Bilo je 3.710.978 važećih glasačkih listića i 104.029 nevažećih. Predsednik RIK-a Vladimir Dimitrijević je rekao da “od danas teče rok od 10 dana za dodelu mandata poslanicima”.

ZAŠTO VLAST ŽURI, A OPOZICIJA OTEŽE

Odluka RIK-a je konačna i na nju neće uticati negodovanje i argumentacija predstavnika opozicije za koje još “nisu iscrpljena sva pravna sredstva koja poznaje pravni poredak Srbije, a koja se tiču održavanja izbora i sporova koji su nastali nakon održanih izbora”, kako je naveo profesor Tanasije Marinković. Ako se tako razume odluka RIK-a – koja će biti objavljena i u “Službenom glasniku Republike Srbije” – mandati poslanika biće potvrđeni do ponedeljka 22. januara 2024. godine uprkos svemu što se dešavalo nakon održanih izbora. Pored toga, ide se i na konstituisanje lokalnih skupština, pokrajinske skupštine, a videćemo da li će se dogoditi konstituisanje beogradskog parlamenta oko kojeg su najveće kontroverze.

Ovakav sled događaja vodi ka konstituisanju novog parlamenta, što je vladajuća partija najavila posle sednice predsedništva 15. januara 2024. kada su saopštili da će se brzo ići ka tome i, dalje, formiranju nove Vlade Srbije. Prvi put izgleda kao da vlast žuri, a opozicija oteže konstituisanje parlamenta i formiranje Vlade, što je u prethodnoj deceniji bio metod vladajućeg režima da otezanjem do krajnjih rokova kupi vreme kako bi se oslobodio pritiska donošenja važnih odluka.

Opozicija ujedinjena oko liste “Srbija protiv nasilja” okupila se na još jednom protestu u utorak 16. januara, na dan obeležavanja ubistva Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici pre šest godina. Protest je bio ispred RIK-a, a potom se otišlo do Crkve Svetog Marka u Beogradu da bi se upalile sveće za pokoj duše ubijenom Ivanoviću. Režim je ovaj čin okarakterisao kao lešinarenje i zloupotrebu “tragedije”, a opozicija je pokušala da pošalje poruku da i u tom slučaju, kao i u slučaju izborne krađe u Srbiji, institucije ne rade ništa, a i da kod svojih pristalica probudi neku dodatnu emociju.

Posle tog protesta i pomena, lideri najveće opozicione liste moraće brzo da odluče da li ulaze u parlament uprkos činjenici da su rekli kako su izbori pokradeni i da su na tom polju uradili mnogo prikupljajući i pokazujući dokaze. Ova odluka u isto vreme nije ni jednostavna ni preterano teška, jer od trenutka kada se došlo do te “dileme” bilo je razumnih glasova koji su tvrdili kako je teško očekivati da će režim da poklekne i prizna krađu, te ponovi izbore, a samoizgon iz parlamenta gura opoziciju na još veću marginu i sužava joj prostor političkog delovanja.

Mesec dana nakon izbora na kojima se očekivala neka promena, Srbija izgleda kao da je ostala u istoj situaciji institucionalno i na nivou političke moći. Ali, rezultati izbora, sve što im je prethodilo i sve što je bilo posle njih, pokazuju znake promena koje bi mogle da budu dominantan trend narednih meseci i godina. Da bi se to dogodilo i da bi došlo do promene, zamah napravljen na ovim izborima ne bi smeo da bude ostavljen po strani nego bi na tom talasu trebalo graditi još jaču alternativu vlasti i pokušati da se pobedi na narednim izborima koji će doći mnogo pre obećane 2027. godine.

ŠTA JE OPOZICIJA URADILA DOBRO I KAKO JE REŽIM NA TO REAGOVAO?

1. Javnost je saglasna da je ujedinjavanje grupe stranaka i pokreta u jednu listu “Srbija protiv nasilja” bio dobar potez. Posle godina preganjanja oko toga kako da se nastupi na izborima, u koliko kolona i pravaca, ovoga puta su birači dobili priliku da imaju veliku listu na kojoj se nalaze raznorodni glasovi i koji su nedvosmisleno opozicioni. U Srbiji biti opozicija znači biti onaj u politici koji neće sa Vučićem praviti koaliciju i koji vam to izričito kaže. I zaista, to je bila tačka ujedinjenja što je svima koji su glasali za ovu listu – a kojih je bilo najviše od 2012. godine – jasno od početka i prihvatljivo. I to ne zato što je Vučić demon, nego što je u redu i politički ispravno da postoji alternativa ovoj opciji koja vlada Srbijom od 2012. godine. Režim je uz pomoć svoje medijske mašinerije pokušao da ovakav pristup predstavi kao napad na Vučića i njegovu porodicu, što je razume se, koješta. Vučić je uzurpirao politički prostor, uzurpirao je kampanju na izborima na kojima on nije bio kandidat, tako da se sam namestio kao protivnik onima koji ga ne podržavaju. Opozicija ga je naterala da vodi “kampanju do smrti”, da se “pokida”, da pokaže sve metode izbegavanja demokratskog procesa. Posle ovih izbora nema nikoga ko veruje da su izbori u Srbiji kako treba i pitanje je snage opozicije da tu činjenicu iskoristi u svoju korist.

2. Opozicija je uspela da od početka prati proces preko svojih predstavnika u Gradskoj izbornoj komisiji i RIK-u i ukazuje na nepravilnosti. Kao nikada do sada imali smo mogućnost da se uverimo na koje je sve načine režim kompromitovo izboni proces – od načina na koje će izbori biti održani, preko prikuljanja potpisa za brojne liste koje realno ne postoje u političkom svetu Srbije i prekrajanja izbornih lista, do uspostavljanja neke vrste mustri za pravljanje izbornog inženjeringa premeštanjem velikog broja birača u mesta gde su bili neophodni dodatni glasovi. Opozicija je ustanovila, zabeležila i dokumentovala primere izbornih neregularnosti, prijavila ih institucijama odgovornim za proces i to što one nisu reagovale nije odgovornost opozicije nego njih samih. Čutanje države na brojne primere izbornih krađa i prevara govori i o tome u kakvom se stanju one nalaze posle 11 godina Vučićeve vladavine. Opozicija je organizovala proteste na ulicama, podnosila prijave institucijama, štrajkovala glađu, pokušala i delimično uspela da preko uticajnih medija u svetu pošalje poruku o tome šta se dešava u Srbiji kada je reč o izborima.

3. Opozicija okupljena oko liste “Srbija protiv nasilja” pokazala je da je opozicija. Pored toga, za sada, na opozicionom tasu ostala je koalicija “Nada” koju čine POKS i Novi DSS. Iako zvuči banalno, to nije lako u ovakvoj Srbiji dokazati jer je moć propagande i relativizacije već oterala stotine hiljada ljudi od želje da bar na izborima participiraju u političkom životu zemlje. Lideri opozicije nemaju veliku i značajnu reputaciju u Srbiji, ali za razliku od onih iz vladajućeg režima, bar postoje, što je alternativa bot sitemu Aleksadra Vučića, koji je sve svoje saradnike pretvorio u puke izvršitelje sopstvene volje. U ovom delu opozicije nema jedne volje iako se najčešće govori o tome da Dragan Đilas donosi sve odluke. Politika i političko udruživanje nije brak, nije emotivna nego interesna veza i moguće je da se ljudi okupe oko zajedničkog interesa, a da jedni o drugima nemaju neko visoko mišljenje. Đilas je na društvenim mrežama označen kao izdajnik i neko ko ima tajni ugovor sa Vučićem, za šta nije ponuđen nijedan dokaz. Ali takvi ogranizovani “napadi” uspevaju da unesu pometnju među opozicijom koja je i dalje slaba, neorganizovana i bez dovoljno samopouzdanja.

4. Opozicija je uspela prvi put da zainteresuje u većoj meri međunarodnu javnost. Na izborne neregularnosti su mnogi u svetu reagovali – rezervisano, ali su reagovali. I Evropski parlament, za koji se kaže da nema mnogo uticaja, debatovao je u sredu 17. janura o tome, a svi čekaju izveštaj posmatračke misije ODHIR-a, koji će teško biti pozitivan. U poslednjih mesec dana pojavili su se brojni tekstovi u velikm svetskim medijima koji su na negativan način ocenili stanje u Srbiji i postizbornu krizu za koju je odgovoran režim Aleksandra Vučića. Iako takvi tekstovi neće dovesti odmah do promene političkih stavova određenih vlada, oni utiču na javno mnjenje tih država, a političari jesu osetljivi na promene u javnom mnjenju. Zna to i Vučić i zato se iz petnih žila trudio da reaguje. Istina, ne u meri kako je to radio posle “slučaja Banjska” u septembru 2023, ali se tradicionalno pojavljivao svaki drugi dan na TV da objasni svoje viđenje stvari. Za opoziciju su se otvorila neka vrata u svetu, oni su prepoznati kao neki faktor u Srbiji, sa kontom od skoro milion glasova u nemogućim uslovima. Sa ovom kapitalom bi trebalo da nastupaju u budućnosti ako ostanu zajedno. Vučićevi politički protivnici su razumeli da neće biti nikakvog čarobnog štapića spolja, ali su nastavili da pritiskaju i traže odgovore od svih partnera u međunarodnoj areni. Prvi put to ne izgleda ko puka nasumična akcija, što je još bolje od svojih protivnika razumeo Vučić, pa je u pojedinom momentima gubio kontrolu nad svojim ponašanjem. Recimo, kada je poimence i javno vređao posmatrače koji su nadgledali izbore u Srbiji i koji su bili gosti države koju on predstavlja ili kada je rekao da će objaviti pisméno u kome pokazuje koja je to strana država htela da izazove nasilnu smenu vlasti u Srbiji (misleći na Nemačku). On je uspeo da “šarmira” većinu onih koji dolaze sa strane u Srbiju jer je interes međunarodne zajednice da se “reši Kosovo”, a on to sporo radi. Ipak, nije uspeo da spreči raspravu u Evropskom parlamentu, kao ni da utiče na konačni izveštaj posmatračke misije koji bi mogao da bude putokaz za dalje uljuđivanje izbornog procesa u Srbiji.

ŠTA OPOZICIJA NIJE DOBRO URADILA I KAKO JE REŽIM ODGOVORIO NA TO?

1. Iako je uspela da se napokon okupi na jednoj listi, opozicija okupljena pod imenom “Srbija protiv nasilja” nije imala snage da izvede kampanju na pravi način, što je ocena brojnih stručnjaka. Ispalo je da je sam čin ujedinjenja najviše što je moglo da se uradi u ovom trenutku i da lideri pokreta i stranaka nisu bili sposobni da naprave još jedan korak i da još bolje sprovedu kampanju, ma kakvi bili uslovi. Zamereno je što nije bilo lica u kampanji i što je nastup bio bled i slabiji od onoga što je činila neformalna grupa “ProGlas”. Protiv sebe su imali bogate i moćne protivnike koji imaju sve velike medije i sav novac u Srbiji, i koji su dugo tu, ali su počeli da se ponavljaju i, posledično, dosadili su ljudima jer se od birača svake godine traži potvrda odanosti i poslušnosti. Minus na kontu opozicije bila je i činjenica da nije bilo druge liste, one desne, a događaji posle izbora pokazuju ko je bio “kukavičje jaje” na dogovorima desnice pred izbore. To jest – da su “Zavetnici” ipak bili bliži vlasti iako su se kleli u nešto drugo i da je Miloš Jovanović, lider koalicije NADA bio u pravu kada je tražio da se pre izbora svi jasno izjasne da li će da idu u koaliciju sa Vučićem ili ne. Ta vododelnica je bila ključna da se stvari raščiste i da donesu dobar rezultat novoj izmišljenog desnici “Mi – glas iz naroda”. U zbiru, bez konsolidovane “desne kolone” bilo je teško verovati da bi u Beogradu jedna opoziciona lista mogla da pobedi – što se umalo i dogodilo – kada se uzme u vidu razmere izbornih neregularnosti u glavnom gradu.

2. Neodlučnost i manjak “lideršipa” odnosno vođstva još jedan je nedostatak ove opozicione liste. Često se ne zna ko šta radi i zbog čega, nema jasno podeljenih obaveza, kako u kampanji tako ni u događajima nakon izbora. Iako niko ne očekuje da se Vučiću suprotstavi drugi autokrata, više organizacije bi dobro došlo. Pored toga, poruke koje su dolazile nisu uvek bile jasne, a kasnilo se sa reagovanjem na događaje. Kada su se pojavili problemi na dan glasanja, nije bilo odlučne reakcije, a po završetku izbora ostalo je nejasno da li opozicija uopšte ima neku ideju o tome kakvi su rezultati ili čekaju Vučića da ih saopšti. Ovo poslednje se na koncu i dogodilo. Iako se očekivala pobeda u Beogradu, teško je bilo zamisliti da će je Vučić dozvoliti osim ako se ne napravi toliko velika margina da je režim ne može popuniti svojim izbornim menadžmentom i prekrajanjem volje birača. Opozicija kao da je verovala, što su neki od lidera i rekli, da “režim ne može toliko da ukrade”. U to je verovala i ona grupa birača koji nisu bili za režim. Ipak, pokazalo se da Vučić i njegov tim ništa ne prepuštaju slučaju, ali i tako nisu sigurni u mogućnost upravljanja Beogradom.

3. Lista “Srbija protiv nasilja” nije izašla sa jasnom vizijom šta namerava da radi u budućnosti. Jasno je da se bave time da li je moguće oboriti izbore ili ne, ali to su pravne stvari. Od njih se očekuje politička reakcija i poruka javnosti da li je sa završetkom ovih izbora ta koalicija završila svoje delovanje ili će ona poslužiti kao instrument šireg i daljeg okupljanja. A ako je tako, ko su dodatni saveznici na tom polju? Razume se, Vučiću je najstrašnija ideja da svi oni ostanu skupa i da jačaju svoju inkluzivnost, pa se koriste mediji da se lideri pokažu kao posvađani i da se unese svaka vrsta sumnje u zajedničku ideju. Konkretno – promenu ovog režima i sistema koji je instaliran u Srbiji. Što se pre izađe sa tom idejom i što se pre odgovori na poziv opozicione desnice da se definišu strategije za buduće delovanje, to će ova politička opcija imati veću vrednost na nekim sledećim izborima.

SUTRA SU NOVI IZBORI

Dokaz da u Srbji stvari nisu kako treba jesu ovi izbori. Vučić ih je raspisao po navici i zbog toga što obožava kampanje, ali i da se pojavi u nedelju uveče i govori kako je pobedio još jednom i kako je najbolji. Na stranu ova amaterska i nategnuta psihologizacija – za razliku od drugih država, u Srbiji pod Vučićem izbori rasplamsavaju krize umesto da ih neutrališu. On je uspeo celom svetu da pokaže da u Srbiji nema regularnih izbora pod njegovom upravom i pokazao je da je šampion u izmišljanju novih metoda izbornog inženjeringa. A sve ovo radi iz čudne ideje da ne sme da izgubi vlast ni na jednom nivou, pa je od Srbije napravio titoistički sistem u kome jednom godišnje ili u dve godine raspisuje izbore da bi pokazao da su oni nepotrebni. Baš kao što rade Putin, Lukašenko i slične velmože sa istoka.

Opozicija je krizu radikalizovala jer je to bio jedini način da skrene pažnju regionalno i šire na ono što se u Srbiji dešava. Ako bude uspela da se otarasi reakcija na čaršijske priče (“Tviter dobacivanja”) i radi na tome da pojača svoju gravitacionu silu, možda već na izborima koji će se dogoditi krajem proleća budemo imali promene koje ni Vučićev izborni inženjering neće moći da zaustavi. To je bukvalno sutra.