Gde se dede doktor Stefanović

Gledajući predstavnike vlasti srazmerno značaju funkcija koje obavljaju, u javnosti se najmanje pojavljuje onaj čiji resor, posle zdravstva, obavlja najveći deo posla u vreme trajanja vanrednog stanja – ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Naime, on ima neuporedivo više ingerencija nego, na primer, ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji se „ne skida“ s televizija.

Zašto je to tako? Da li je razlog to što je Stefanović praktično bio nateran da, umesto Vlade, donese nepopularnu odluku o ograničenju kretanja, narodski poznatu kao „policijski čas“? Ili – već politički poprilično iskusan i upoznat sa sistemom policije i brojem njenih pripadnika – ne želi da im samohvalisanjem gura prst u oko i navlači njihov gnev zbog izgovorenih laži? Vulin očito ne razmišlja ni o čemu sličnom: na primer, on je na Uskrs iskoristio priliku da obiđe Vojsku Srbije na četiri mesta (Generalštab, privremene bolnice na Beogradskom sajmu i VMC „Karaburma“ i garnizon u Bačkoj Palanci) i da održi vatrene govore o „prvoj liniji odbrane“, „položajima koji nisu napušteni“ i slično.

foto: tanjug

PREMORENI, LJUBAZNI, BRUTALNI

Stefanović se od svega ovoga primetno uzdržava. Tokom dosadašnjeg trajanja vanrednog stanja, pojavio se svega tri-četiri puta na televizijama, obišao jednom policiju koja tokom zabrane kretanja kontroliše saobraćaj na Gazeli gde im je podelio lančpakete – i to je sve. Znajući da su mnogi od 42.000 ljudi, koliko broji sistem kojim upravlja, porodično uvezani ili su bračni drugovi, verovatno smatra da bi mu sve drugo bilo kontraproduktivno.

Još nešto privlači pažnju. Uprkos Vulinovom hvalisanju na Uskrs kako je Prva brigada Vojske Srbije sa sedištem u Novom Sadu primila „prvi i najteži udar korona virusa jer pored njih je prošlo više stotina hiljada naših građana koji su se vratili iz inostranstva“, skriva broj zaraženih, pa čak i umrlih među vojnicima. Na drugoj strani, MUP (granična policija) koji je zaista primio „glavni i prvi udar gastarbajtera“ otvoreno govori o broju svojih zaraženih pripadnika. Tako, prema podacima koje je u vreme pisanja ovog teksta „Vreme“ dobilo iz MUP-a, na korona virus pozitivno je oko 200 policajaca, od toga jedan ili dva iz granične policije (zaraženi uglavnom u privatnim kontaktima), a umrlo je, nažalost, njih šest (svi oni su od ranije imali druge hronične bolesti).

Inače, policija je svaki dan na ulicama, posebno noću, u vreme zabrane kretanja, i njeni pripadnici poprilično su iscrpljeni. Ipak, oni sa kojima je autor teksta pričao, uglavnom se nisu žalili, a ako i jesu, to se odnosilo na sitnice. Kako objašnjavaju, znaju da se radi odgovoran posao, od koga zavisi i dalji socijalni život njihovih porodica, rigorozni su kad treba, a popustljivi u nekim slučajevima, kad na primer, vide da neko stariji od 65 godina u 22 časa ide do kontejnera da baci đubre. „Kazniti takvog, bilo bi pokazivanje sile, čemu? Vidimo da ode i da se odmah vraća u zgradu. Ili kad ugledamo klince u pubertetu kako sad u petak idu kući u 17.30. Imamo i mi decu“, kaže jedan dugogodišnji policajac, koji radi u civilu, a sad je dobio novi zadatak.

U prvim danima policijskog časa, potpisnik ovih redova je sa urednom propusnicom Vlade Srbije za nesmetano kretanje tokom policijskog časa pola sata stajao na jednom uglu u najfrekventnijoj zemunskoj ulici i čekao kad će da ga legitimišu. To se desilo na izuzetno pristojan način – vanredno stanje je izgleda delovalo i na ljubaznost policije. Rastanak je bio uz njihovu opasku: „Nadamo se da ćete napisati da smo postupali korektno i po zakonu.“

Zaustavljan je i svaki automobil koji je prolazio. Sa upaljenom rotacijom, prvo je stalo vozilo Jedinice MUP-a za zaštitu ličnosti i objekata (prepoznaje se po registraciji), posle legitimisanja i kratkog razgovora, poželeli su laku noć i otišli. Nepunih pet minuta posle, iz suprotnog smera stiže civilni pežo, prelazi na drugu stranu ulice, vozač otvara prozor, kaže: „Dobro veče, policija. Jel’ vi znate da je vreme zabrane kretanja?“ i pokazuje službenu značku, sa sve legitimacijom, što se inače retko čini, iako je zakonom propisano.

Međutim, društvenim mrežama se proširio i snimak policajca koji udara prekršioca zabrane kretanja smeštenog u službeno vozilo i najverovatnije vezanog lisicama, što je svakako za najveću osudu i krivičnu odgovornost. Iz razgovora sa izvorima iz MUP-a, moglo se saznati da je čovek, poprilično pijan, išao ulicom na Vračaru i lupao po retrovizorima parkiranih vozila, polomio ih četiri, a onda nastavio da patroli pravi probleme. Policajac, iako zvanično obučen kada sme da primeni silu, očito je bio „lak na ruci“. Verovatno mu to i nije prvi put…

KO SVE IMA DOZVOLU ZA KRETANJE

S druge strane, policiji se može zameriti i da gleda kroz prste nekim prekršiocima Uredbe o zabrani kretanja, što se moglo videti na Veliki petak i na Uskrs kod crkava u Beogradu, a pogotovo u manjim mestima u unutrašnjosti.

Posebna priča su gosti u programima televizija, razne estradne ličnosti, učesnici rialitija, podobni političari i kvazianalitičari, koji gostuju u programima televizija sa nacionalnim frekvencijama, od jutarnjih programa do zabavnih magazina – imena takvih ne nalaze se u policijskim saopštenjima i da su privedeni i sud bi ih morao kazniti zbog kršenja zabrane. A ima ih, svakodnevno. Razumljivo je da vlasnici i urednici režimskih tabloida gostuju na Pinku ili Hepiju, to im je posao, ali kako dolaze i oni poput „marketinških stručnjaka“ ili predstavnika prorežimskih nevladinih organizacija? Ako imaju dozvole, ko im ih je dao i po kom osnovu? Isto pitanje se odnosi i na dozvole stranačkim aktivistima vladajućih partija koji vršljaju po centralnim beogradskim opštinama i nude pomoć starijim sugrađanima.

Kakva je uloge doktora Stefanovića u vanrednom stanju? Zakon propisuje da je u vreme vanrednog stanja za uvođenje policijskog časa ovlašćena jedino Vlada, ali je ovog puta to urađeno Stefanovićevom Naredbom o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije, koja je stupila na snagu 18. marta. „Suovlašćenik“ za mere je ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Tek od 9. aprila policijski čas se propisuje Uredbom Vlade, što bi u praksi moglo značiti da bi svi koji tuže državu zbog toga što su u tom periodu privedeni i prekršajno kažnjeni mogli da dobiju spor i odštetu. Zašto je Ana Brnabić to u početku prebacila na Stefanovića i Lončara, nije poznato. Sigurno je samo da takvu odluku nije sama donela. Uglavnom i prevedeno na normalan rečnik, u ovom slučaju je reč o igranju ping-ponga između Vlade i Ministarstva unutrašnjih poslova – svojevrstan „transfer odgovornosti“.

Ista je situacija i sa onima kojima je posle povratka iz inostranstva na granici usmeno rečeno, ili nije uopšte, da moraju biti u karantinu, a vratili su se u zemlju, na primer 15. ili 16. marta, dok je Uredba stupila na snagu 18. marta. Pošto su privedeni na izdržavanje kazne zbog napuštanja mesta boravišta, postavlja se pitanje da li su kažnjeni retroaktivno i kako će sud raspetljati tu rašomonijadu. Osim ako se kao pravna odredba, jača od ustavne i zakonske, uzme ona koju je primenio novosadski sudija Keser, da je „apel“ predsednika Srbije jači od svih pozitivnih zakonskih akata.

Sličnih protivzakonitih radnji bilo je i 2003. godine, u vreme policijske akcije Sablja, i građani Srbije su platili milione evra na odštete mnogima od nezakonito uhapšenih koji su tužili državu, uključujući i „ovejane barabe“ među njima. Kada je reč o vanrednom stanju i odstupanju od proklamovanih ljudskih prava, član 200. Ustava Srbije kaže da je Vlada ta koja propisuje takve mere, „uz supotpis predsednika Republike“ koji se sa njom saglašava i potvrđuje. U ovom slučaju, formalno i pravno gledajući, opet je prekršen Ustav – jer je Aleksandar Vučić prvopotpisani donosilac Uredbe.