Poslednjih godina nekoliko puta sam se vozio kroz Bulevar mira na Dedinju i prolazeći pored broja 75 razmišljao šta bi se dogodilo ako bih stao i zazvonio na vratima vile? Da li bi me neko oterao? Nisam primećivao nikakvo obezbeđenje. Da li bi se neko iznutra odazvao? A šta bih rekao: „Ja sam Ivan Ivanji, znate, onaj književnik, da li biste mogli da me primite?“
Nisam to učinio. Ne bi bilo učtivo doći nenajavljen. Ne bi bilo dolično. Mogao sam i da pokušam da se najavim, pitam, zamolim za susret, za dozvolu da postavim nekoliko pitanja… Uveren sam da bih relativno lako dobio broj telefona, znam koga bih pitao. Da sam to učinio, sada bi mi bilo lakše da kažem šta mi je na duši, jer Jovanke Broz više nema.
Samu vilu sam dosta dobro poznavao. Nekada je služila kao rezidencija za visoke državne goste. Jednom prilikom su mi u njoj ukrali mantil. U njoj je tada boravio Vili Brant. Hajde da ne preterujem, nisu mi ga baš ukrali, samo su zamenili moj lepi, novi, skupi, poštenim nemačkim markama kupljeni plavi mantil, za ofucani, stari, slične boje i domaće proizvodnje. Ispričao sam drugovima iz obezbeđenja šta se dogodilo i da me pozovu ako neko posramljen vrati što nije njegovo, ali niko se nikad nije javio i ne znam ko se usrećio – sram ga bilo!
Pre svega želim da kažem šta znam iz ličnog iskustva. Ali ne mogu da se uzdržim da ne izrazim sumnju u raznorazne tvrdnje za koje smatram da su bez ikakvog osnova, hajde da kažem i malo grublje, koje smatram ne samo senzacionalistički preteranim, nego neistinitim.
DRUG STANE: Navodno je Jovanka u Stanetu Dolancu videla glavnog intriganta i svog neprijatelja. Prosto je koješta pomisliti da je on Tita mogao da natera na bilo šta. Njegova je uloga bila mnogo manja nego što mnogi danas pokušavaju da prikažu. Jednom smo se Dolanc, koji je dobro znao nemački, i ja u Titovom prisustvu sporečkali oko prevoda nekog nemačkog izraza. On je tvrdoglavo insistirao na svome, a ja rekao: „Ako je to partijska linija, onda si u pravu, ali ako je reč o nemačkom jeziku, nisi…“ Tito, koji je takođe dobro znao nemački, prekinuo je raspravu i rekao: „Kada je reč o nemačkom jeziku, Ivanjijeva tvrdnja je partijska linija…“
Posle Titove smrti pitao sam Dolanca zar baš mora da prihvati da bude ministar unutrašnjih poslova, a on je odgovorio: „Krajger i Popit su mi tako naredili i rekli da sam za njih još skojevac i da treba da slušam.“ Ko se danas seća Sergeja Krajgera i Franca Popita, a čak su i oni bili uticajniji od njega?
Baš kao i oko samog Tita, oko njegove udovice Jovanke, rođene Budisavljević, stvaraće se legende, prepričavati anegdote, izmišljati šarene laži, citiraće je, jer ne može više da porekne, što će joj naknadno staviti u usta ili prosto istrgnuti iz konteksta. To je tužno, ali nije nelogično, sudbina je značajnih istorijskih ličnosti, što je ona nesumnjivo bila.
Čitam, dakle, da je Jovanka Broz nekom Žarku Jokanoviću rekla da je Tito „praktično bio kidnapovan i s oružjem na čelu odvojen od nje“. Navodno je rekla svom sagovorniku: „Tito je jednostavno bio primoran da se razdvoji od mene i on je dobro znao kakvim je zlikovcima okružen i da je to jedini način da mi spase život.“ Pa hajde da budemo ozbiljni: zar iko ko je imao bilo kakve veze sa Titom i sa tadašnjim vrhom vlasti, može tako nešto da zamisli?
Na drugom mestu Jokanović tvrdi da je ona „kao sedamnaestogodišnja devojka na početku rata organizovala sastanak u svojoj kući na kome su se vođa partizana i vođa četnika dogovorili o zajedničkoj borbi protiv fašista…“. Koji vođa kakvih četnika je sa kojim vođom partizana mogao da se sretne u selu Pećani u Lici? Kod takvih istorijskih ispovesti bilo bi zanimljivo da se sazna kako je sedamnaestogodišnja devojka došla u poziciju da posreduje između četnika i partizana, kakav je bio epilog tih razgovora, koje su akcije, i da li su, preduzeli taj vođa četnika i navedeni vođa partizana, kako su se zvali….?
PRVA DAMA: Latinska poslovica De mortibus nihil nisi bene po smislu zapravo znači da o mrtvima ne treba govoriti ništa, osim onoga što je za njih povoljno. Bojim se da je to preterano, jer na taj način istina – cela istina i ništa drugo osim istine – nikad ne bi mogla da dođe do izražaja, ali mene taj princip u slučaju Jovanke Broz moralno obavezuje.
Ne sećam se više koliko puta sam prevodio za Tita i posebno i za Jovanku Broz. Svakako više desetina puta. U nekoliko navrata sam s njom razmenio dve-tri privatne rečenice, razume se uvek na njenu inicijativu. To je malo, ali prevodilac često stiče dubok uvid u karakter svog klijenta.
Znam pouzdano da su je mnogi doživljavali drugačije i žalili se na nju, ali ja govorim samo o svom ličnom iskustvu, prema meni je uvek bila ne samo učtiva nego čak i naglašeno ljubazna. Predstavljala me je kao „književnika, koji je pristao da nam pomogne“, nikada kao osoblje plaćeno da joj bude na usluzi.
Umela je da me iznenadi. Iako sam to već ispričao, ponoviću. Smrt je prilika da se prisetimo nekih susreta. Usred razgovora mi se jednom obratila pitanjem:
„Na čemu vi kuvate, druže Ivanji?“ Bio sam do te mere zbunjen da nisam odgovorio odmah, pa je nastavila: „Na suncokretovom ili na kukuruznom zejtinu?“
„Mislim na suncokretovom“, rekoh nesigurno.
„To vam ne valja. Ljudi koji su skloni gojaznosti treba da jedu jela spravljena na kukuruznom ulju. Jeste da je malo skuplje, ali mi Titu kuvamo samo na tom ulju!“
Znači, ona je znala pošto su namirnice. Ja nisam znao.
Najlepša uspomena na nju mi je vezana za posetu austrijskog predsednika Austrije Franca Jonasa 1969. godine. Jonas je upravo slavio rođendan. Predveče su se dva šefa države sa suprugama i njihova smanjena pratnja okupili u vinskom podrumu na otoku Vanga. Za mali sto su seli Tito, Jovanka, Jonas i njegova žena, ali razgovor je kod šefova krenuo na nemačkom jeziku, pa me je Jovanka pozvala da joj prevodim. Ugurao sam se do nje kraj ugla stola. Kelneri su izneli ribu kao meze, ja mahnuo da meni ne treba da postave, jer nije bilo mesta, a pošto je jelo posluženo Jovanka me iznenađeno pitala:
„A vi, druže Ivanji?“
„Hvala, ne bih…“
Svejedno je oduzela tanjir postavljen ispred Tita i dala ga meni uz primedbu:
„Tito je dovoljno jeo…“
Naravno da ni ja nisam okusio tu porciju. Tito inače nije mnogo voleo ribu. Od torte koju su zatim poslužili i ja sam dobio parče. Imam fotografiju koja me podseća na to veče.
Izneli su nove kristalne čaše, a jedna je imala skrivenu rupu tako da bi se gost, koji bi pio iz nje, obavezno polio vinom. Jovanka bi ponekom, ko bi to prihvatio kao posebnu čast, lično natočila, a posle bi se svi smejali zabezeknutom licu gosta koji ne bi shvatao kako je prosuo vino na svoj okovratnik i kravatu. Smejala se, zabavljala društvo kao dobra domaćica.
Da li je trivijalno ponavljati priče o takvim dogodovštinama kada opet jednom moramo da zastanemo i duboko udahnemo pred smrću osobe koju smo poznavali? Mislim da upravo takve sitnice podsećaju na suštinu, mene u ovom slučaju na njenu predivnu kosu uvezanu u punđu i osmeh koji je osvajao svet. Širom zemlje su je tada nazivali „jugoosmehom“. Tako su je nazivali i širom sveta.
Za razliku od rigidnih istočnoevropskih političara, Tito je od 1953. godine počeo javno da se pojavljuje sa svojom suprugom, koja je preuzela ulogu prve dame. I na taj način je u diplomatiji obeležio razliku Jugoslavije od takozvanog istočnog bloka. Mogu da posvedočim da je odlično odigrala ulogu koju su joj Tito i istorija namenili, ulogu žene pored vodećeg državnika i domaćice u važnim prilikama. Ne više od toga. Nisam nikada primetio da se mešala u političke razgovore. Prilikom zvaničnih poseta bilo kod nas, bilo u inostranstvu, „za dame“ su inače uvek bili predviđeni posebni programi.
TRIDESET GODINA SAMOĆE: Da se „nešto“ dogodilo između Tita i nje, saznao sam dok sam bio savetnik naše ambasade u Nemačkoj 1977. godine. Tada sam zamolio odgovorno lice iz Titovog kabineta za direktivu šta da kažem ako me pitaju. Samo što se nije izdrao na mene: „Za tebe važi ono što je službeno!“ Šta je bilo službeno? Koliko se sećam, Tito je izjavio: „Ja se razvesti neću, ali ona se više neće javno pojavljivati sa mnom.“
U vreme za koje sada poneko tvrdi da je bila u nametnutoj izolaciji, maltene u kućnom pritvoru, znamo da se javno pojavljivala u Beogradu, mnogi su je tada viđali, jednom prilikom je dala dugačak intervju za „Večernje novosti“.
Jovanka Broz je sigurno mnogo toga znala, mnogo čega se sećala, ali uspomene blede. Uveren sam da bi joj osamdesetih, pa i devedesetih, dok je još bila svežija i zdrava, mnogi svetski izdavači nudili milione dolara za memoare, stavili joj na raspolaganje saradnike koje bi sama izabrala. Uveren sam takođe da bi došlo do ogromnog skandala da je iko pokušavao da spreči kontakt nekog stranog izdavača s Jovankom Broz, to ne bi moglo da se sakrije. Ja sam se tih godina divio njenoj diskreciji. Sada, naravno, nemam nikakvih dokaza za svoje uverenje da je ona odbijala ponude da ispriča svoje memoare. Jokanović tvrdi da se otvorila baš pred njim. Do sada nisam shvatio kako se s njom upoznao i stekao njeno poverenje.
Ružno je i tužno kada u porodici, koja je uživala toliko poštovanja, dolazi do zagriženog procesa oko nasleđa. Koliko se sećam, Tito je govorio da su pokloni koje je dobio darovi celom narodu i da javno treba da budu izlagani. Zbog toga je i sagrađen odgovarajući muzej. Verovatno je njegova greška što nije napisao overeni privatni testament. Sada su članovi porodice Broz građani, za njih važe zakoni, a po mom, možda staromodnom mišljenju, zakone tumači sud, nikako javno mnjenje ili trenutna vlast.
Jednom prilikom mi je govorila o svojoj porodici, o njenom srodstvu sa Teslom. Kajem se što tada nisam precizno zabeležio svaku njenu reč.
DRUGARICA JOVANKA: Životni put mlade seljanke rođene u selu Pećanima u Lici pre 89 godina zaista liči na bajku, zaslužuje knjige i filmove. Nikakav senzacionalizam tu nije potreban, sve što je zaista doživela samo po sebi dovoljno je fantastično. Sa sedamnaest godina je postala skojevka. Nikada nisam čuo ko ju je i pod kakvim okolnostima pridobio za tu sudbonosnu odluku. A to bi bilo ne samo zanimljivo nego i važno. Bila je prvoborac sa oružjem u ruci i ranjavana u borbama.
Odbacujem legende i prepričavanja. Ne znam kako se dvadesetinekolikogodišnja devojka našla posle rata uz više od trideset godina starijeg Tita – Tita pobednika, Tita idola – koji je neposredno pre toga izgubio svoju najveću životnu ljubav, Davorjanku Paunović. Posle toga za Jovanku slede glamurozne godine. Devojčica iz ličkog sela upoznaje careve i kraljeve, holivudske zvezde, postaje jedna od prvih dama sveta, celog sveta, i Istoka i Zapada, ne samo njene Jugoslavije. A posle toga slede decenije zagrižene, nezamislivo strašne usamljenosti. Takva usamljenost jeste bolest i rađa bolesti.
Svako ko želi da zna upoznat je sa činjenicom da je odlukom Saveznog izvršnog veća posle Titove smrti određena takozvana „izuzetna penzija“ za njegovu udovicu u visini prihoda šefa države. Možda joj je trebalo dodati i penziju visokog oficira, što je takođe bila. Srpska vlada je samo obnovila taj zakon, kada su zakoni jugoslovenske federacije prestali da postoje. O tome neka bez senzacionalizma referišu oni koji znaju činjenice, raspolažu dokumentacijom i neka iznesu sve.
Poslednjih nedelja se često pominjala njena porodica. Znam da je imala mlađu sestru, Nadu. Kad su mi je na jednoj književnoj večeri pokazali kao gimnazijalku pomislio sam: ona je još lepša od Jovanke. Sada nije vreme da se na nju upere kamere i reflektori, shvatam da to odbija, dosta joj je teško i bez toga, ali zaista dragoceno bi bilo da ona jednog dana, kad smogne snage, kaže nešto više o Jovankinim poslednjim nedeljama, mesecima, godinama. Zašto se opirala da ranije prihvati lekarsku pomoć?
Videli smo kako nespretno, da ne kažem nedoučeno, Ričard Barton glumi Tita u ratu. Ko bi danas na filmu mogao da odigra Tita, Davorjanku i Jovanku odmah posle velike pobede? Ili ostarelu Jovanku u raskošnoj vili koja se malo-pomalo pretvara u ruševinu kao da je simbol Jugoslavije?
Davorjanka Paunović (1921–1946), rođena tetka Mire Marković, supruge pokojnog Slobodana Miloševića, počiva u parku Belog dvora koji uzurpira pretendent (nikakav princ, ni prestolonaslednik, jer je Srbija, bar zasada, republika), građanin Aleksandar P. Karađorđević. Gde će večni mir – nadam se da je smrt mir – naći Jovanka Broz? Čujemo da će je politika pokopati blizu Tita. Valjda sa namerom da ta „kuća cveća“ ne ostane jedinstveni simbol one Jugoslavije, koju smo nazivali Titovom, nego da postane porodična grobnica. Istorijske činjenice se time ne menjaju.
Konačnim gašenjem „jugoosmeha“ briše se još jedan trag onog što oplakujemo mi, koje nazivaju jugonostalgičarima.
Uvek lucidna Latinka Perović kaže da je Jovanka bila „deo institucije“. Naravno da je tako, ali za mene je bila više od toga. Svi mi, koji smo imali posla s njom, zvali smo je „Drugarica Jovanka“. Nekako je to bilo Drugarica sa velikim D. Čak i kad bismo o njoj govorili u trećem licu. Ričard Barton u svojim memoarima piše o „madam Broz“. S njegove strane to je u redu, ali ja ne mogu da zamislim da je oslovim sa madam ili sa gospođo Broz.
„Zdravo, drugarice Jovanka. Obogatilo je moj život što sam vas poznavao i ponekad mogao da vam budem na usluzi.“
(Novo, prošireno izdanje knjige Titov prevodilac Ivana Ivanjija, u kojoj je reč i o susretima sa Jovankom Broz, uskoro izlazi u izdanju „Lagune“)
