RTS je odlukom o prekidu prenosa pokazao neverovatnu inerciju da primeti važnost onoga što dobar deo sveta s jakim razlozima naziva suđenjem stoleća
Prošlog petka, na kraju prigodne rasprave s Milanom St. Protićem u pauzi suđenja Slobodanu Miloševiću, voditelj emisije obaveštava gledaoce Trećeg kanala Radio-televizije Srbije (RTS) da od sada prenosa neće biti. Jer, objasnio je, gledaoci su umorni, sat prenosa košta oko 650 švajcarskih franaka, u redovnim terminima informativnih emisija objavljivaće se izveštaji i reportaže, RTS će se uključivati ako bude nečeg posebno zanimljivog. Dva dana kasnije, gostujući u emisiji Olje Bećković „Utisak nedelje“, Dušan Mitević – kome se svašta može zameriti samo ne to da ne poznaje televizijski medij – procenjuje da je odluku o obustavljanju prenosa suđenja doneo neko van televizije, ali da ona neće dugo izdržati kritiku javnosti.
Kritike, ako zanemarimo protest malobrojnih Miloševićevih pristalica uvrh Aberdareve ulice, ispred jedinog upotrebljivog ulaza u zgradu RTS-a posle NATO raketiranja 23. aprila 1999. i paljevine 5. oktobra 2000, u međuvemenu nije bilo. Ranije glasine da je „neko“ zatražio i/ili preporučio „ukidanje Haga“ demantovali su urednici B92 i kanala YU info, preostale dve televizijske stanice koje od početka prenose suđenje Slobodanu Miloševiću. Što se plaćanja tiče, kanalu YU info niko dosad nije ispostavio račun, a ako stigne, onda će odlučivati o eventualnom obustavljanju prenosa. B92 svoje linkove „kači“ na živi prenos lokalne televizije na licu mesta, u Hagu, „i na taj način naš nezavisni sistem prati proces, a ta prava ne plaćamo“. Štaviše, u danima kada zbog zaštićenih svedoka suđenje Miloševiću bude zatvoreno za javnost, B92 će prenositi tok drugih procesa, jer „ono što se čuje u sudnici u Hagu uklapa se u programsku koncepciju B92 u smislu utvrđivanja odgovornosti u proteklih deset godina“.
Iz nekog razloga, „nova“ Radio-televizija Srbije tu zainteresovanost ne pokazuje, u korist – ili, tačnije, na račun – troškova čiji je iznos generalni direktor Aleksandar Crkvenjakov zaokružio na oko 1300 švajcarskih franaka na sat (650 za prenos i „još najmanje toliko za sekundarne troškove“). U izjavi beogradskom „Blicu“, prekid prenosa Crkvenjakov objašnjava i padom gledanosti: „Narod je već oguglao na suđenje, a ono će trajati dugo.“
Da će suđenje trajati dugo, znalo se mnogo pre no što je Milošević isporučen Hagu. Argument o opadanju interesovanja gledališta veoma je sumnjiv i lako proverljiv. Objavljeni podaci istraživanja gledanosti programa pokazuju da je ona veoma porasla kad su u pitanju televizijske kuće koje suđenje direktno prenose. Što se ličnih utisaka tiče, mogu se proveriti i na ulici, u kafićima koji su ponovo uključili televizore iznad šanka ili po neuobičajeno proređenoj gužvi u ambulantama, na primer. Na mnogo ozbiljnijem planu, utvrđivanju odgovornosti za zbivanja u godinama Miloševićeve vladavine, RTS je odlukom o prekidu prenosa pokazao neverovatnu inerciju da primeti važnost onoga što dobar deo sveta s jakim razlozima naziva suđenjem stoleća. Dodatne rezerve postoje spram obećanja da ćemo ubuduće, umesto dosadnih prenosa, gledati izveštaje i reportaže: specijalni izveštač RTS-a izveštavao je iz Haga tako što je za sagovornike našao dvoje beogradskih novinara. To se može tumačiti kao priznanje kvalifikovanosti kolegama, ali se moglo obaviti i bez troškova puta i boravka u Hagu, svakako ne manjim od cene jednog sata direktnog prenosa.
Što se političke pozadine nečije odluke o obustavljanju prenosa suđenja Slobodanu Miloševiću tiče, čak ni ovde nema tog eksperta za tumačenje stvarnosti koji će dokazati da ona ne postoji. Najavljena nova izručenja Hagu milom ili silom, „nepostojeći“ rokovi za nastavak finansijske podrške i nesposobnost vladajućih koalicija da neizbežne postupke uokvire bar prividom zakonske saradnje sa, sviđalo nam se to ili ne, jednom institucijom međunarodne zajednice – sve je to više od koincidencije. Otud je nepolitička odluka RTS-a o obustavljanju prenosa isto ono što je Draža Marković, svojevremeno najuren sa srpske političke scene, lakonski ocenio rečenicom: „Ovo je politički autogol“.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
