Gas na putu svile

Dve vesti o prirodnom gasu su prošle nedelje privukle pažnju javnosti u Srbiji. Prva, da Gasprom i ENI severni krak gasovoda „Južni potok“ neće graditi preko Srbije. Druga, manje vidljiva, o tome da mađarski MOL predlaže formiranje regionalne kompanije za gas, naravno sa Budimpeštom kao centrom. Ostalo je nedorečeno na koji gas se računa. Vest o odluci Gasproma pokazala se kao preuranjena, jer dogovor o trasi još nije postignut. Ipak, koliko god „gasovita“ ustalasala je duhove veoma osetljive na svaku indiciju izostanka srpsko-ruske saradnje, pogotovo u finalu sadašnje faze pregovora o statusu Kosova.

Pogledajmo širi okvir evropske gasne priče na segmentima koji su odlučujući za sve sadašnje i buduće gasovode iz Rusije, ali i Kaspijskog bazena kao nosioca snabdevanja Evrope „novom naftom“. Jedino tako su moguće realne procene budućih scenarija gasnih tokova, bez gasofobije sa nacionalnim predznakom. Dva su pitanja odlučujuća za svaku analizu: poreklo i količine.

Prognoze govore da će potrošnja gasa u Evropskoj uniji u narednih 20 godina snažno porasti, do preko 500 milijardi kubnih metara godišnje. Trenutno, Unija kao celina zavisi od uvoza gasa iz Rusije više od 25 odsto, sa novim članicama na istočnim granicama Unije koje su praktično u potpunosti zavisne od ruskih isporuka. Taj procenat će za dve decenije porasti na preko 40 odsto, dok će ukupna energetska zavisnost, uključujući i naftu i ugalj, dostići visokih 70 odsto. U igri za snabdevanje gasom su četiri pravca: severni iz Norveške, istočni iz Rusije, južni iz Kaspijskog bazena, kombinovano sa Bliskim istokom i Istočnim Mediteranom i četvrti iz Severne Afrike, pre svega iz Alžira i Libije, ali i dalje do saharske Afrike i Gvinejskog zaliva.

Visoka zavisnost od jednog pravca je, sasvim logično, nešto što sve države žele da izbegnu. Unija zbog toga razvija pravce za diverzifikaciju snabdevanja i posebnu pažnju posvećuje pravcu prema Kaspijskom bazenu koji vodi sve do Centralne Azije. Naravno, diverzifikuju i snabdevači, odnosno Rusija koja je i proizvođač i praktično jedina tranzitna država za gas iz Centralne Azije na putu prema evropskom tržištu. Preko uskovitlane Ukrajine za Evropu ide 70 odsto gasa iz Rusije, što Kijevu daje značajnu polugu uticaja i na ulaznoj i izlaznoj slavini. Unija kao prioritet razvija projekat Nabuko koji bi trebalo da godišnje u Evropu do Beča doprema 30 milijardi kubnih metara gasa iz Kaspijskog bazena, bez uticaja Moskve. Pre par nedelja u pogon je puštena Tursko-grčka interkonekcija (TGI) koja će izvan teritorije Rusije do 2012. u Uniju dopremati oko 12 milijardi kubnih metara gasa sa krakom gasovoda ispod Jadrana do Italije. Gas je za sada iz Azerbejdžana, čije rezerve gasa ne obećavaju dugoročne, stabilne količine. Baku je prošle godine proizveo oko sedam milijardi kubnih metara gasa. Gasovod Nabuko, bez obzira na snažnu političku podršku, još ne kreće u realizaciju. Više posmatrača ukazuje da se među problemima izdvajaju upravo količine gasa, a zapažen je predlog Beča da i Gasprom isporučuje gas preko ovog gasovoda.

Rusija parira sa tri „potoka“: Severnim, od Rusije do Nemačke po dnu Baltičkog mora, Južnim od Rusije do Bugarske ispod Crnog mora i za sada jednim realizovanim, ali neiskorišćenim Plavim potokom po dnu Crnog mora do Turske. Moskva preferira direktne poslove sa najvećim energetskim i hemijskim kompanijama u Evropi (E.on, Rurhgas, ENI, BASF, Total, OMV) i direktan pristup najvećim (najbogatijim) evropskim tržištima. Briselska administracija u ime konkurentnosti i borbe protiv monopola nagoveštava propise o razdvajanju energetskih kompanija i predlaže „Klauzulu Gasprom“. Gasprom reaguje najavama skupljeg gasa za Evropu. U pozadini je bojazan od prevelike zavisnosti od ruskog gasa, ali i nastojanje da se Moskva privoli na otvaranje svoje infrastrukture za strane kompanije. Za sada je sigurno samo to da Gasprom nudi razne forme svopova u eksploataciji gasa, ali ne i većinsko vlasništvo strancima. Krajnji cilj za Gasprom je ravnopravno učešće u prodaji gasa krajnjim korisnicima u Uniji. Zvuči sasvim logično kada se zna da na granici Unije gas košta 280 dolara za hiljadu kubnih metara, a u maloprodaji, npr. za grejanje stanova, i do 800 dolara po istoj mernoj jedinici. S druge strane, u Uniji vide da Rusija plaća gas u Centralnoj Aziji 100 dolara za hiljadu kubnih metara, a prodaje ga za pomenutih 280, pa eto jasnog evropskog razloga za poglede prema tom delu sveta. Za Moskvu je energija „najsvetija od svih svetinja“. Posedovanje preko 30 odsto svetskih rezervi gasa i oko 15 odsto dokazanih rezervi nafte jasno govori da će energetika biti osnova ruske politike u narednim decenijama. Isto toliko i nastojanja da se sačuva presudan uticaj na tokove nafte i gasa iz Centralne Azije, pogotovo iz Turkmenistana i Kazahstana. Pogotovo što na isti region gledaju i Kina i Indija. Gasovodi i naftovodi pretežno u tom pravcu bili bi loša vest i za Moskvu i za Uniju.

Iako teško da će SAD sagoreti i jedan jedini molekul gasa iz Kaspijskog bazena, prisustvo Vašingtona u regionu je neizbežno. Kaspijski čep, kako je to pisao Bžežinski, uklonjen je otvaranjem naftovoda Baku–Tbilisi–Čejhan (BTC) i kaspijska nafta je dotekla do Mediterana. Gasovod TGI je gasni pravac čiju realizaciju je snažno podržala američka administracija, uz izjave Kondolize Rajs da u TGI ne bi trebalo ubacivati ruski gas. SAD u svakom slučaju žele da sačuvaju odlučujuću reč u globalnim poslovima sa naftom i gasom. Forsiraju razvoj „energetskog koridora Istok–Zapad“, kao deo strategije smanjenja uticaja Moskve u Centralnoj Aziji. Energetsko pariranje Rusiji je veoma aktuelno, sa ciljem da se spreči ruska energetska finlandizacija Evrope. Kisindžer je 2004. izjavio da je „količina energenata ograničena, pa takmičenje za pristup resursima može da postane pitanje života i smrti za mnoga društva. Bilo bi ironično ukoliko lokacije i pravci naftovoda postanu moderni ekvivalenti kolonijalnih sporova iz XIX veka“.

Turska snažno razvija ambiciju energetskog čvorišta. U budućnosti za Evropu bi mogla da preuzme značaj koji kao čvorište i tranzitna država sada ima Ukrajina. U njenoj blizini se nalazi 70 odsto svetskih rezervi nafte i gasa, što ulogu Ankare čini ključnom u očima i Brisela i Vašingtona, ali i Moskve. Upravo Turska govori o „putu svile“ podsećajući na svoje snažno istorijsko prisustvo na trasama gasovoda i naftovoda iz Kaspijskog bazena prema Evropi. Ankara se neće zadovoljiti samo tranzitom; pregovara sa Iranom o novom gasovodu, što Vašington kritikuje. Upravo su SAD u nameri da smanje ruski uticaj na centralnoazijske države još 1999. dozvolile izgradnju gasovoda iz Turkmenistana preko Irana do Turske. Bez Turske nema koridora Istok –Zapad, a energetika (i demografija) je najjača karta Ankare u pregovorima o članstvu u EU-u.

Teheran je bez obzira na sankcije nezaobilazan deo „nove velike igre“ za kontrolu i pristup nafti i gasu. Više od tri decenije pod američkim sankcijama, Iran je potencijalno najveći partner upravo Evropske unije za isporuke gasa. Iran kontroliše druge po veličini rezerve gasa u svetu i razvija gasne poslove sa Kinom, bez obzira na primedbe SAD. Pomenuti evropski prioritet, gasovod Nabuko, u pozadini ima intenciju da se zakači na iranski gas. Zbog sankcija SAD to je za sada odloženo. Međutim, upravo austrijski OMV radi na razvoju eksploatacije gasa u Iranu, a snažno su zainteresovane i nemačke kompanije. SAD prigovaraju Beču, ali sankcije OUN-a ne govore ništa o nafti i gasu. Brisel ne opominje Austriju, što ostavlja prostor za tumačenje o „izviđačkoj misiji“.

Na istočnom kraju „puta svile“ je Turkmenistan, u evropskoj gasnoj priči najzanimljivija država. Iako nema čvrstih dokaza o rezervama gasa, nivo gostiju iz Unije i SAD, ali i posete predsednika Putina i energetski sporazumi svedoče da je tu negde glavna gasna „nagrada“. Procenjuje se da je izvozni potencijal čak 100 milijardi kubnih metara gasa. Kada je u maju ove godine potpisan sporazum Rusije, Kazahstana i Turkmenistana o obnovi Prikaspijskog gasovoda i isporukama gasa za Evropu preko Rusije, Rojters je pisao da je gasovod Nabuko u velikom problemu, a američki sekretar za energiju Bodman je komentarisao da je to „loša vest za Evropu“. Preko 50 milijardi kubnih metara gasa bi po tom sporazumu godišnje trebalo da preko Rusije ide na Zapad stabilizujući ruski izvozni potencijal i rastuću domaću potrošnju gasa. SAD i Unija su favorizovale izgradnju Transkaspijskog gasovoda ispod Kaspijskog mora koji bi iz Azerbejdžana bio priključen na Nabuko, ali i TGI, i na taj način zaobišao Rusiju. Velika prepreka za taj projekat je, kako se potvrdilo na oktobarskom Kaspijskom samitu u Teheranu, razgraničenje na Kaspijskom moru. Koliko god finalizacija dogovora Ašgabata i Astane sa Moskvom nije okončana, poslednje vesti govore da se Berdimuhamedov priklonio rešenju izvoza gasa preko Rusije. Nije propustio da na osnovu snažnog interesa Kine i EU-a podigne cenu gasa, pre isteka postojećeg ugovora, sa 100 na 130 dolara. Moskva nema razloga da to ne prihvati. Veću cenu će, pre svih, platiti kupci u Evropi.

Dakle, energetska utakmica, iako i Brisel i Moskva diplomatski govore o međuzavisnosti, nije još dospela ni do kraja prvog poluvremena. Čak više liči na zagrevanje. Znaju se postave, ali još nije odlučeno da li se igra u gostima ili na domaćem terenu i, najvažnije, po kojim pravilima, da ne zanemarimo pitanje ko je sudija. Kakve veze imaju gas i fudbal? Za sada samo kroz činjenicu da je Gasprom kupio nemačkog prvoligaša Šalke 04.