Gajre i gajle

„Sve ovo što se zbivalo poslednjih dana u Makedoniji ostaće samo kao mali ružni ožiljak koji bi trebalo što pre da zaboravimo i okrenemo se političkom dijalogu i rešavanju ekonomskih nevolja“, tvrdio je prošlog utorka popodne pred povećom grupom stranih i domaćih novinara mlađani portparol makedonske vlade Antonio Milošeski. Istom prilikom njegove kolege iz ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova prostirale su pred brojnim TV kamerama nove dokaze koji su svedočili o tome da su teroristi što su se na mladu makedonsku demokratiju navalili sa Šar planine definitivno poraženi, razbijeni ili vraćeni tamo odakle su došli – na Kosovo. Četvrti portparol, zadužen da govori u ime predsednika države, najavljivao je da će Makedonija iz ove krize svakako morati da izvuče mnogo pouka i savlada mnogo novih lekcija. Čini se da nijedan od zvaničnika tog dana nije baš bio sasvim u pravu.

Ožiljak koji je ostao posle žestokog pucanja po Makedoniji jeste ružan, ali nije mali i nikako ne može biti brzo zaboravljen. Makedonska zastava zaista se vije iznad Tetova na tvrđavi Kale, odakle je danima pucano po snagama bezbednosti u samom gradu, a zabodena je i na prilazima mnogih sela po Šar planini (policija i vojska za sada izbegavaju da ulaze u naselja) koja su do prošle nedelje važila za „slobodnu teritoriju“ tzv. nacionalne oslobodilačke armije. Za mnoge to još nije sasvim pouzdan dokaz da je priča sa terorizmom u Makedoniji završena. Što se lekcija tiče, tačno je da će ih biti poprilično, s tim što bi se na učenje, osim makedonskih vlasti, morao da baci i dobar deo međunarodne zajednice koji je dozvolio da po prvi put napad na jednu suverenu državu očigledno krene iz jednog „međunarodnog protektorata“. I makedonska vlada i ono što se obično zove međunarodnom zajednicom prilično dugo, i to „spuštenih gaća“, posmatrali su kako se naoružani gerilci spremaju za novi rat na Balkanu.

NOVI JAŠARI: Bar za sada, rat je okončan (neki strahuju samo privremeno odložen) u nedelju 25. marta. Tog dana od ranog jutra ka brdima iznad Tetova krenulo je gotovo sve ono sa čim je makedonska armija u tom trenutku raspolagala. Teren su iz vazduha snimale američke i nemačke bespilotne letilice, a dole na zemlji makedonskim generalima u osmišljavanju vojne akcije pomagali su izgleda i britanski sasovci koji su po prvi put u operacijama ovakvog tipa morali da računaju i na prilično zastarele bugarske tenkove. Verovatno presudnu ulogu u čitavoj akciji potiskivanja naoružanih gerilaca prema Kosovu odigrali su i ukrajinski helikopteri. Iz njih je na početku akcije ispaljeno nekoliko projektila na položaje dobro ukopane, naoružane i obučene ONA-e. U drugoj fazi vojne akcije neke jedinice makedonske vojske, kako tvrde upućeni, prebačene su helikopterima do granice prema Kosovu, nakon čega su se teroristi našli u nekoj vrsti sendviča. Po svemu sudeći, onima koji su želeli da pobegnu na Kosovo putevi nisu bili sasvim zatvarani i onaj „sendvič“ je namerno imao mnogo rupa. Makedonske snage tukle su po neprijatelju žestoko, a kada je posle artiljerijske pripreme napada i pešadija po prvi put krenula prema obroncima Šar planine, strogo se vodilo računa da se po svaku cenu izbegne sudar prsa u prsa sa najčešće nevidljivim protivnikom.

Nekadašnji predsednik Makedonije Kiro Gligorov u razgovoru za „Vreme“ (vidi okvir) tvrdi da su neposredno uoči ovog odsudnog obračuna neki generali i visoki oficiri makedonske armije, penzionisani pre vremena, zamoljeni da izvuku svoje uniforme iz naftalina i vrate se nekadašnjem poslu. Jedan od reaktiviranih generala, po rečima Gligorova, imao je izgleda presudnu ulogu u vođenju čitave operacije. Bivši predsednik Makedonije zamera inače aktuelnim vlastima da su prilično kasnile i da su propustile priliku da brzo i odlučno reaguju još dok se pucalo samo u Tanuševcima. „Suviše dugo se verovalo da policija sama može da izađe na kraj sa ovim problemom ili da će politička izolacija terorista biti sasvim dovoljna“, kaže Gligorov, napominjući da je tako izgubljeno dragoceno vreme.

Mnogima od onih koji su sa centralnog gradskog trga u Tetovu prošle nedelje posmatrali kako teče operacija makedonske armije moglo se povremeno učiniti da je prethodnog dana u Stokhlomu, na samitu EU-a, aktuelni predsednik Makedonije Boris Trajkovski dobio možda zeleno svetlo da svojim trupama naredi akciju koja se u vojnoj terminologiji obično naziva „spržena zemlja“. Artiljerija je tog dana zaista pržila na sve strane, na prigušivanu radost malog broja Makedonca koji su se u inače pustom gradu povremeno pojavljivali na ulicama, i nešto teže prigušivanu zabrinutost lokalnih Albanaca koji su pažljivo osluškivali svaku granatu i upirali oči ka brdima koja su gorela. Pojedini novinari razvijali su na centralnom gradskom trgu teoriju da tetovska priča polako neodoljivo počinje da liči na kosovsku. Neki od njih su naslućivali da bi prekomerna upotreba sile mogla začas da stvori „sindrom Gornji Prekaz“ i da se ubrzo po zvaničnom okončanju akcije iz nekog dima sa Šare, umesto grupe terorista i lokalnih bandita, pojavi još jača i fanatičnija vojska kao što je to bio slučaj sa UČK-om. Kao kandidat za tetovskog Adema Jašarija pominjan je čovek čija je slika prethodnih dana obišla čitav svet – Albanac koji je pred desetinama kamera potegao ručnu granatu na policajce i skončao nedaleko od stadiona u Tetovu. Potpredsednik DPA-e Menduh Tači tvrdio je da je ubijeni u ruci držao mobilni telefon a ne granatu, dok su neki listovi jasnog etničkog usmerenja kompjuterski donekle retuširali dramatičnu fotografiju (i istinu) i prikazali kako „goloruki“ čovek (bez mobilnog) juriša na do zuba naoružane specijalce.

NEKOM METAK – NEKOM IMETAK: Sa prozora ofucanog tetovskog hotela „Makedonija“ (inače vlasništvo firme sa više nego simboličnim nazivom – DD „Nov život“) bitku po okolnim brdima posmatralo je i nekoliko ukrajinskih prostitutki na privremenom radu u ovom gradu. Gazda-poslodavac zabranio im je da napuštaju radno mesto (hotelske sobe), a makedonske vlasti koje su u Tetovu uvele policijski čas zabranile su im da uopšte rade. Neki od novinara koji su u prvim danima sukoba oko Tetova zanoćili u lokalnom hotelu hvale se da su im Ukrajinke priredile besplatan striptiz. Prve noći kada je zapucalo izletele su polugole iz svojih soba i potražile spas na hodniku. Narednih dana, kada su se navikle na pucnjavu, posmatrale su okolinu skrivene iza zavesa. Rat koji je prostitutke iz Ukrajine ostavio bez posla istovremeno je izgleda doneo priličnu zaradu njihovim zemljacima, pilotima borbenih helikoptera. U Skoplju se priča da su plaćeni poput fudbalera. Naravno, ne onih iz „Vardara“.

Već u nedelju uveče makedonski zvaničnici tvrdili su da su sve terorističke grupe razbijene i da su snage bezbednosti preuzele kontrolu nad gotovo svim selima u okolini Tetova. U narednim danima trebalo je da sledi rutinsko okončavanje čitave akcije i čišćenje preostalih „džepova“ otpora po visovima Šar planine. Svi izveštaji sa terena upućivali su na zaključak da je uprkos onako velikoj pucnjavi broj žrtava i povređenih na obe strane izgleda minimalan i da je čitava operacija, slučajno ili ne, bila gotovo neverovatno precizna. Takav ishod, kao i obećanja makedonskih vlasti da će svim vlasnicima oštećenih i srušenih kuća nadoknaditi štetu, učinili su da priča o prekomernoj upotrebi sile brzo izgubi na značaju. Već u ponedeljak uveče u Skoplje su stigli generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson i visoki predstavnik EU-a Havijer Solana i svojim izjavama indirektno odgovorili na dilemu koju je istog dana u izdanju „Utrinskog dnevnika“ postavio švedski ekspert za balkanska pitanja Šel Magnuson – da li će Makedonija biti žrtvovana zarad interesa UČK-a. Obojica su se javno divila uspehu akcije, pominjala demokratsku budućnost, teritorijalni integritet i suverenitet Makedonije, i zatim najverovatnije saopštila Borisu Trajkovskom ono što je nagoveštavala agencija Rojters – osvojili ste brda, sada je vreme za neke ustupke Albancima. Liderima albanskih partija saopšteno je iste večeri da nema napuštanja institucija sistema – ministri iz Džaferijeve DPA-e već sutradan su prisustvovali sednici vlade, a od poslanika iz redova PDP-a očekuje se da odmrznu svoje mandate u Sobranju koje su „zamrzli“ usred najvećih borbi oko Tetova. Havijer Solana je u utorak ujutro i lično otišao u Tetovo, prošetao gradom u koji je život počeo da se vraća i simbolično, pokazujući prema obližnjim brdima, pozvao teroriste da konačno odlože oružje.

Sat-dva kasnije na istom mestu u centru grada reporter „Vremena“ imao je prilike da čuje razmišljanje jednog mladog Albanca koji je tvrdio da borci iz ONA-e nisu poraženi. „Oni su se samo povukli i trenutno su nešto dalje od samog grada, ali nisu poraženi, niti su ostali bez oružja“, kaže ovaj mladić koji nagoveštava da bitka za prava Albanaca u Makedoniji nikako nije završena, i da započeti sukob ima neuporedivo više slojeva nego što se to ponekad čini. Po svemu sudeći u aprilu počinje bitka za promenu aktuelnog makedonskog ustava, i od njenog ishoda moglo bi da zavisi hoće li i koliko brzo oružje ponovo da proradi. Partije koje u Makedoniji zastupaju etničke Albance spore se inače samo oko jedne stvari – ko je prvi smislio ideju o Makedoniji kao dvonacionalnoj državi, a ko je kasnije koristio indigo, prepisujući takav program. Praktična razlika između ljudi iz ONA-e i političkih predstavnika Albanaca svodi se, dakle, samo na količinu strpljenja da se sačeka promena makedonskog ustava.

Za najstrpljivijeg političara među etničkim Albancima u Makedoniji važio je u poslednje dve godine Arben Džaferi, lider DPA-e, koji je, doduše, dobar deo glasova svojevremeno zarađivao i na imidžu prilično „radikalnog političara“. U vreme kada se puca i kada nužno dolazi do homogenizacije na nacionalnoj osnovi insistiranje na strpljenju može politički mnogo da košta. Proteklih dana mnogi sunarodnici zamerali su Džaferiju što ne izlazi iz koalicione vlade sa VMRO-om i otvoreno ne podrži ONA-u, kao što je to učinila druga partija koja okuplja Albance, PDP. U razgovoru sa jednim stranim kolegom lider DPA-e opisao je ovih dana svoju poziciju otprilike ovako – sasvim je moguće da uveče legneš kao patriota a ujutro se probudiš kao izdajnik. U razgovoru s novinarom „Vremena“ Džaferi ističe kako se najviše pribojava „kolateralne mržnje“ između Makedonaca i Albanaca koja bi u Makedoniju mogle da donese eventualne žrtve na obe strane. Na pitanje kako je moguće izaći iz sadašnje krize, naš sagovornik odgovara nabrajanjem tri neophodna preduslova. Prvi i najvažniji je promena makedonskog ustava i drugačija definicija koncepta čitave države, zatim sledi proporcionalna zastupljenost Albanaca u svim institucijama sistema i na kraju nov popis stanovništva. Iako su raspadom bivše SFRJ njegovi sunarodnici ostali, kako kaže, razdvojeni u četiri države, Džaferi kao najjači razlog trenutne frustracije Albanaca vidi nerešen status Kosova, što bitno utiče i na nestabilnost u Makedoniji.

Sa ovakvim Džaferijevim viđenjem verovatno se ne bi složili mnogi makedonski političari koji smatraju da bi tek nezavisno Kosovo donelo ovoj državi pakao. Jedni i drugi teško će se složiti i oko toga da li je, na primer, protekle nedelje u tetovskom selu Gajre pobeđen terorizam, ili je ovo selo samo nepotrebno gađano minobacačima. Šta god da se zbilo u selu Gajre, Makedoniji ostaju „pogoleme gajle“ (brige). Ono „ne beri gajle“ očito više ne vredi.