Gađanje, pljuvanje, polivanje i jedan kamen

U ponedeljak 19. februara nije došlo do formiranja Skupštine Beograda, kao što je prethodno bilo najavljeno. To je javnost i očekivala jer je opozicija još ranije najavila da će opstruirati sednicu, pa su se na njoj pojavili noseći transparente kojima su podsetili na izbornu krađu od 17. decembra 2023. godine. Novi pokušaj sednice zakazan je za 1. mart, a krajnji rok za konstituisanje je 3. mart. Međutim, građani su ostali u dilemi ko je zaista opstruirao formiranje gradske skupštine u Beogradu.

Naime, predstavnici izborne liste “Srbija protiv nasilja” jesu stajali u skupštinskoj sali i držali transparente. Ali, u toj sali gde je trebalo da bude konstituisan novi sastav gradskog parlamenta samo su se oni i pojavili. Ovi drugi nisu u salu ni ušli. Prorežimske medije i ostale tabloide to nije sprečilo da izveste kako do formiranja gradske skupštine nije došlo zbog zle opozicije. Međutim, ako skupštinska većina nije ni ušla u salu, ko je tu ispao manipulator?

Kako god bilo, ako se gradski parlament ne formira do 3. marta, može doći do ponavljanja izbora u Beogradu, što ne kaže samo Zakon o lokalnim izborima nego i potpredsednik Vlade Srbije Miloš Vučević.

Međutim, ovo što se dogodilo u ponedeljak možda nije loša prilika da se podsetimo nekih inicidenata i opstrukcija koje su od 1990. naovamo obeležile višestranački život i parlamentarnu demokratiju Srbije. Pobrojati sve incidente ove vrste nije moguće u jednom novinskom tekstu jer em nema dovoljno prostora, em bi ceo spisak toliko neverovatnih događaja na jednom mestu, na kom treba da se brani i čuva parlamentarna demokratija, čitalaštvu ubio svaku nadu, a to niko ne želi.

UVEK JE SVE POČINJALO SA ŠEŠELJEM

Tamo negde 2009. u svetu se pojavio pojam “Mandela efekat”. Čitava stvar krenula je od nekakvih teoretičara zavera koji su obavili studiju sa 68 učesnika koji se “sećaju” vesti da je Nelson Mandela preminuo nekoliko decenija ranije. Lažna sećanja su pojava koja je u psihologiji poznata još od Frojda, ali o “Mandela efektu” govorimo onda kada veliki broj ljudi zna gde je bio i šta je radio, tvrdeći da je baš u tom trenutku čuo ili na TV-u video neki istorijski događaj. Kvaka je u tome što se taj događaj nije desio.

E, tako, mnogi među nama imaju jasno sećanje u kojoj su prostoriji bili i na kom mestu sedeli kada je 1994. Vojislav Šešelj polio vodom tadašnjeg predsednika Narodne skupštine Radomana Božovića (SPS). Stvar je toliko opšte poznata da kada danas guglate “Radoman Božović”, iskače sijaset tekstova o njemu kao čoveku kog je Vojislav Šešelj polio vodom. Samo što Šešelj nije polio vodom Radomana Božovića. Da ne bude još veće zabune, Božović jeste poliven vodom i jeste ga polio poslanik Srpske radikalne stranke, ali to nije bio Šešelj. Na video-snimku tog događaja, koji je javno i lako dostupan, vidi se tada mladi radikal Draško Marković, koji sa skupštinske govornice (to je nekad postojalo) prosipa kiselu vodu po tadašnjem predsedniku Narodne skupštine Radomanu Božoviću.

Onda sledi haos: skupštinsko obezbeđenje, u to vreme nikakvi gabaritni momci, već ljudi koji izgledaju kao neka gospoda iz komšiluka, pokušavaju da uklone Markovića iz sale. E, tu na scenu stupa vojvoda Šešelj. On se prvo penje u deo sale gde sede predsedavajući i čupa, a potom i kida kablove mikrofona. Kamere ga snimaju, okupljeni ga upozoravaju da bi mogla da ga zvekne struja, ali to je Šešelj – on se ne plaši strujnog udara, već mirno i polako zateže kabl preko ivice stola ne bi li ga pokidao. Ne ide mu, ali on ne odustaje. No, smiren je i dalje.

Međutim, kada skupštinsko obezbeđenje priđe Markoviću, Šešelj, koji je do malopre tvrdio da je jači od struje, počinje da vrišti: “Ostavi ga, ostavi ga!!!” Tu su mnogi tadašnji radikali, a danas naprednjaci, tu je i današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji celu stvar bezizražajno posmatra negde iz trećeg prstena ljudi koji su okružili Markovića, Šešelja i obezbeđenje. Uvek je emocije držao u sebi.

Za mnoge među nama, to je jedan od prvih skupštinskih incidenata kojih se sećamo.

Nije nezanimljivo ni gde je danas Draško Marković. On je u Srpskoj naprednoj stranci (pravićemo se da smo šokirani) i direktor je za ljudske resurse u Telekomu Srbije (pravomo se još šokiranijima). U žiži javnosti bio je u junu prošle godine na košarkaškoj utakmici između Zvezde i Partizana u Hali “Aleksandar Nikolić”. Draško Marković je pljuvao i vređao igrače Partizana dok su se zagrevali. U jednom trenutku izvršni direktor Telekoma je čak podigao i stolicu kojom je nameravao da gađa igrače, ali su ga pripadnici obezbeđenja smirili. Telekom je u to vreme bio sponzor Partizana, ali, šta sad, možda čovek navija za Zvezdu. A izgleda i da mu je hidriranje protivnika neka pasija, pa kad nema vode u blizini – pljuje.

Marković je javnosti poznat i po tome što je pre tri godine napao potpredsednicu Stranke slobode i pravde Mariniku Tepić za vreme održavanja konferencije za medije, kada je ona govorila o aferama Telekoma, čiji je Marković jedan od direktora.

BILO JE TOGA I PRE I POSLE

Istini za volju, u istoriji srpskog parlamentarizma teško je razlikovati incident od opstrukcije rada skupštine, pošto svaki incident najčešće dovodi do prekida sednice. Dakle, jeste svaki incident opstrukcija, ali nije svaka opstrukcija ujedno i incident.

Recimo, sednica Narodne skupštine održana 6. februara ove godine jeste opstruirana, ali niko nikog nije udario. Tog dana, poslanici koalicije “Srbija protiv nasilja” ustali su iz klupa i došli do sredine sale, te su počeli sa zvižducima. “Pokrali ste izbore”, “Izborne pobede plaćate kosovskim porazima”, “Izdaja vam neće proći”, samo su još neki od transparenata koje su raširili opozicioni poslanici. To je, recimo, bila opstrukcija bez nasilja. Ali, onda je nekadašnje čedo Demokratske stranke, a sada poslanik Srpske napredne stranke Radoslav Milojčić Kena ušao među opozicionare i jednom od njih oteo transparent.

Opstrukcija, ali ne i incident dogodila se i kada je Slobodan Gavrilović, tada poslanik DS-a 1997. godine deset minuta ćutao za govornicom Narodne skupštine. Demokratska stranka je tako opstrukcijom skupštine sprečila donošenje Zakona o teritorijalnoj organizaciji: podneli su više od dve hiljade amandmana na taj zakon i o svakom su imali pravo da nešto kažu. Vreme su koristili, između ostalog i za tišinu.

I to je možda jedini primer u kom je opstrukciju parlamenta obeležila tišina a ne opšta galama, dreka, pa čak i vuvuzele, koje je u prethodnom sazivu parlamenta rado koristio Aleksandar Jovanović Ćuta.

Čudno, ali, na sreću, istinito, tuče nismo toliko često imali. Prva koju pamtimo bila je u Saveznoj skupštini, kada je u junu 1993. poslanik Srpske radikalne stranke Branislav Vekić nokautirao poslanika Srpskog pokreta obnove Mihajla Mikicu Markovića. Za slučaj da se više niko ne seća zašto je u junu 1993. došlo do velikog protesta koji je SPO organizovao ispred Savezne skupštine, te posledičnog hapšenja i brutalnog prebijanja Vuka i Danice Drašković, ovaj nokaut je bio povod. Za protest, ne za prebijanje.

PEPELJUGA U SKUPŠTINI

U novembru 2009. godine poslanica Srpske radikalne stranke Gordana Pop-Lazić prekršila je stav 2 člana 108. Poslovnika Narodne skupštine tako što je gađala cipelom potpredsednicu Skupštine Gordanu Čomić. Naime, radikali su u Skupštini čitali neko pismo koje je, navodno, napisao episkop bački Irinej u vezi sa predlogom Statuta autonomne pokrajine Vojvodine. U tom pismu, navodno, Irinej je tvrdio da to vodi rasparčavanju Srbije.

Međutim, on je dan kasnije poslao demanti u kom je rekao da nikakvo pismo nije pisao niti da se uopšte brine za Statut Vojvodine. Ovo pismo stiglo je direktno od informativne službe Srpske pravoslavne crkve, a pročitala ga je tadašnja predsednica parlamenta Slavica Đukić Dejanović. Prvo je Aleksandar Martinović dreknuo: “Nemojte da lažete”, a Gordana Pop-Lazić se izula i bacila cipelu. Međutim, nije bila precizna: ciljala je Slavicu Đukić Dejanović, a pogodila Gordanu Čomić. Izrečena joj je mera udaljenja iz sale. Na snimku sednice, međutim, ne vidi se da li Pop-Lazićeva napušta salu sa jednom ili obe cipele (vidi se da sedeći pakuje stvari i sprema se da krene), te će nam neke stvari, poput ove, zauvek ostati nepoznanica jer pamćenje je varljivo i ne vredi pitati ni svedoke događaja. Ionako su do sada odavno promenili i zamenili strane, možda nam kažu da se to nije ni desilo.

foto: rts printscreen

BASNA O KAMENU I MIŠU

Ne u novijoj, nego u najnovijoj istoriji srpskog parlamentarizma, stoji i da je Boško Obradović iz Srpskog pokreta Dveri jedno vreme pokušavao da bude enfant terrible Narodne skupštine. U oktobru 2017. zbog njega je iz skupštinske sale udaljen – kamen. I to poveliki kamen, poput onih za kupus. Kada je dobio reč, Obradović je počeo da recituje Otadžbinu Đure Jakšića. Kako u pesmi postoji stih: “I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć’ suncu dere kroz oblak”, Obradović je recitovao držeći u ruci kamen, navodno – kamen sa Kosova. Kamen sa Kosova ni po čemu se ne razlikuje od bilo kog drugog kamena osim po tome što je Boško rekao da je sa Kosova.

Usledio je jedan od zanimljivijih dijaloga u Skupštini Srbije.

Predsednica Skupštine Maja Gojković (smireno): “Izvinite što ću vas sad prekinuti, je l’ to kamen?”

Obradović (lakonski): “Da.”

Gojković (smireno): “Ne smete da unosite to u salu,”

Obradović (uznemireno): “Kamen sa Kosova i Metohije?!”

Gojković (blago prekorno): “Ne smete da unosite kamen u salu.”

Obradović (relativno mirno): “Ali ovo je iz pesme Đure Jakšića ‘i ovaj kamen zemlje Srbije…’”

Gojković: “Verujem, ali ima u našim pesmama svačega, ne možete to da radite. Molim vas, iznesite kamen.”

Boško spušta kamen ispod poslaničke klupe, Maja Gojković proglašava pauzu dok ne iznesu kamen i dodaje: “Nemojte, molim vas, ima u pesmama i oružja, i noževa, i kamenja, i cigli, ne možemo to da dozvolimo. Pauza da iznesete kamen. Molim obezbeđenje, uzmite kamen, pomozite poslaniku.”

U patriotskim pesmama nema miša ni tastature, pa je možda to ponukalo Obradovića da samo mesec dana kasnije bežičnim mišem od laptopa gađa u glavu Aleksandra Martinovića, predsednika Administrativnog odbora Skupštine Srbije. Razlog: to što mu je na sednici Administrativnog odbora na kojoj se raspravljalo o novčanim kaznama za poslanike, izrečena još jedna opomena i oduzeta reč.

foto: zoran žestić / tanjug

Prorežimski mediji ovih dana pokušavaju ponovo da proture tezu kako su predstavnici liste “Srbija protiv nasilja” i uopšte, građanske opozicije, nasilnici i divljaci. Međutim, istorija pokazuje da su najbrutalnije incidente u parlamentu uvek izazivali desničari. Sa izuzetkom Boška Obradovića, svi odreda su nekada bili radikali, a danas uglavnom naprednjaci. Dakle, nasilništvo u parlamentu vuče radikalske korene i to je, izgleda, tako još od Puniše Račića i skupštinskog atentata 1928. godine.