Forsiranje Vardara

Odluka Beograda da povuče sve osoblje iz Ambasade Srbije u Skoplju na konsultacije, praćena nizom insinuacija i pretnji na račun južnog suseda, zaprepastila je sve u regionu, uključujući i veliki deo srpske javnosti. Praktično ništa u vezi sa ovim potezom nije urađeno u skladu sa uobičajenim diplomatskim standardima, niti se racionalno može objasniti, a jedino što se iz svega može zaključiti jeste da je Srbija izabrala Makedoniju kao dežurnog krivca za sve svoje spoljnopolitičke frustracije i poraze. Zašto? Zato što je neko, a to može biti samo predsednik Aleksandar Vučić, procenio da mu se, eto, tako može.

Vest o tome da je ambasada zamandaljena, a osoblje, od ambasadora do kafe-kuvarice, vraćeno u Beograd, stigla je u nedoba, u nedelju uveče, preko jedne lokalne makedonske televizije, da bi nekoliko sati kasnije dobila zvaničnu potvrdu iz makedonskog MSP-a. Makedonci su rekli da su dobili odluku Srbije praćenu zahtevom da se osoblje tokom povlačenja zaštiti „u skladu sa Ženevskom konvencijom“, ali bez ikakvog obrazloženja i da ne znaju razlog. Iz Beograda do ponedeljka u podne nije rečeno ništa, osim što je premijerka Ana Brnabić ujutru poručila da je stvar ozbiljna i da će u toku dana stići saopštenje iz MSP-a.

To saopštenje nikada nije stiglo, ali su se neposredno oglasili Vučić, na konferenciji za novinare, i ministar spoljni Ivica Dačić, ekskluzivnom izjavom polupostojećoj agenciji Tanjug. Vučić je odluku o povlačenju obrazložio rečima da je „dobijeno dovoljno dokaza o veoma ofanzivnom delovanju protiv organa i institucija Srbije“ i dodao da „ima tu mešanja i nekih drugih sila“. „Moramo naučiti da delujemo u novom okruženju koje nije postojalo pre nekoliko meseci… Čekaćemo odluku kako će Albanci ići u pokušaj za prijem Kosova u Unesko“, rekao je on. Dačić je govorio u sličnom tonu i takođe pominjao „ofanzivno obaveštajno delovanje“, a kao strani faktor otvoreno prozvao Amerikance. Sem toga je najavio da će „jedan deo“ povučenog osoblja biti vraćen u Skoplje do kraja nedelje, a da će se ambasadorka Dušanka Divjak Tomić vratiti kada bude razrešeno pitanje kako će Makedonci glasati o prijemu Kosova u Unesko.

U utorak ujutru naslovne strane svih beogradskih dnevnih novina, sa izuzetkom „Danasa“ i „Kurira“, izgledale su uniformno, kao da je naslove i sadržaj pisala ista ruka. Svuda su, bez ikakve rezerve, ponovljene optužbe koje su izneli Vučić i Dačić, začinjene dodatnim „informacijama“ o makedonsko-albanskoj zaveri protiv Srba i svega što je srpsko. Tako mora da je izgledala austrijska štampa nakon atentata na Ferdinanda, s tim što je srpski prestolonaslednik, koliko znamo, živ i zdrav. Istog dana, Dačić je preko Televizije Pink po drugi put u 24 sata pripretio Makedoniji da će Srbija preispitati priznanje Makedonije pod njenim ustavnim imenom. „Neće biti lako ni vlastima u Makedoniji da znaju da mi znamo za sve to što se dešavalo, a u šta je, nema dileme, uključen strani faktor. Dakle, mi znamo sve. Mi znamo šta su odlučili, šta rade i šta će raditi“, rekao je ministar i dodao da cilj Srbije „nije da iznosi detalje jer nećemo da vodimo specijalne ratove, već da imamo dobrosusedske odnose“.

ČEKIĆEM NA MUVU: Na koji to način zatvaranje diplomatskog predstavništva služi uspostavljanju dobrosusedskih odnosa, Dačić nije objasnio. Reč je, naime, o krajnjoj meri, za kojom se u diplomatiji poseže isključivo ako je ambasada napadnuta, ili uoči rata. Valja se podsetiti da su članice NATO-a držale svoje ambasade u Beogradu otvorene do pred sam početak rata 1999. (mada su jedan deo osoblja povukle ranije). Bilo je i dosad prepucavanja sa Skopljem, bilo je u jednom trenutku i povlačenja ambasadora (zbog priznavanja Kosova), ali je ovako drastičan potez bez presedana u novijoj istoriji srpske diplomatije.

Da stvar bude čudnija, razlozi koje su Vučić i Dačić naveli kao opravdanje jednostavno ne drže vodu. Pođimo od navodne spremnosti nove makedonske vlade Zorana Zaeva da podrži zahtev Kosova za prijem u Unesko. Uprkos svemu što je u Beogradu rečeno, Kosovo ove godine uopšte nema nameru da traži prijem u tu organizaciju. Sad već bivši ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj je još u maju izjavio da „Kosovo ne može da aplicira u Unesko dok Skupština Kosova ne izglasa Zakon o verskim slobodama i Zakon o kulturnoj i verskoj baštini“. Kako Kosovo u ovom trenutku nema ni funkcionalnu Skupštinu (nije izabran predsednik), pa ni Vladu (ne zna se kad će je biti), jasno je da u dogledno vreme rasprave o prijemu Kosova u Unesko neće biti, pa ni makedonskog stava o tom pitanju. Vučić i Dačić to zasigurno znaju, ali ne prestaju sa optužbama.

I priča o „ofanzivnom obaveštajnom delovanju“ uz podršku Amerikanaca krajnje je sumnjiva, počevši od terminologije. Ako je osoblje ambasade agresivno praćeno, ako im je prećeno, to se prema dobrim diplomatskim običajima rešava preko oficira za vezu sa službama bezbednosti (to je u ovom slučaju Goran Živaljević, zvanično savetnik pri ambasadi), a ako to ne pomogne, podnosi se zvanična nota, a zatim sledi niz međumera od kojih nijedna nije iskorišćena. Umesto toga, Srbija je od svih instrumenata u diplomatskoj torbi najpre posegla za čekićem.

Sem toga, nekoliko nezavisnih izvora „Vremena“ iz Skoplja kažu da im se makedonski obaveštajci kunu da nikakve vanredne mere prema osoblju srpske ambasade nisu primenjivali, niti planirali, sami ili u saradnji sa strancima. Čak i kad se uzme u obzir da u špijunskom svetu časna reč ne važi, treba imati u vidu da je nova makedonska vlast tek formirana i da je nasledila duboko korumpiran i kriminalizovan obaveštajni aparat koji je služio režimu Nikole Gruevskog. Teško da su u tom kratkom vremenu stigli i da se konsoliduju, a kamoli da planiraju agresivne obaveštajne akcije protiv susedne i navodno prijateljske zemlje. O optužbama da su iz Skoplja pratili i prisluškivali i samog Vučića ne treba trošiti reči – one su prosto nebulozne.

I konačno, ako neko ima razloga da se žali na špijune, onda su to Makedonci. Savetnik Živaljević, koji je inače bio zamenik načelnika Bezbednosno-informativne agencije u vreme ubistva Zorana Đinđića, snimljen je u Sobranju u noći u kojoj su naoružane siledžije upale u zgradu i mlatile poslanike tada opozicione, a danas vladajuće koalicije Zorana Zaeva. Njegovo objašnjenje da je, u skladu sa prirodom posla, svratio da vidi šta se dešava i da li su među siladžijama državljani Srbije, malo je koga zadovoljilo. Ne treba zaboraviti ni „koordinaciju“ Živaljevića sa beogradskim novinarom i narodnim poslanikom Miroslavom Lazanskim u zgradi ambasade čiji je sadržaj u nezgodnom trenutku procurio u makedonske medije.

DEČKO ZA ŠIBANJE: Pa ako nije ni Unesko ni špijunaža, šta je onda? Odgovor je, da citiram jednog starijeg kolegu iz redakcije, isti kao na pitanje zašto pas liže svoje testise: zato što može. Od svih država u susedstvu, samo Makedonija nije članica ni NATO-a ni Evropske unije (nisu ni Bosna ni Kosovo, ali tu se Srbija već opekla pa ne sme više da čačka). Tako je Makedoniji Beograd dodelio ulogu onoga ko se u nekadašnjem britanskom obrazovnom sistemu zvao „dečko za šibanje“: kad bi izdanak plemićke porodice nešto zgrešio, učitelj bi umesto njega kažnjavao za to određenog momka iz nižeg staleža, jer pravog krivca nije smeo da pipne. Makedonija nije nimalo kriva što je Srbija izgubila Kosovo i ratove u Bosni i Hrvatskoj u kojima nije učestvovala, ali je laka meta.

Šta bi mogle biti posledice? Zaokupljena mnogobrojnim sopstvenim problemima, Makedonija u ovom trenutku nije u stanju da uzvrati recipročnim merama, niti izgleda da to želi. Tamnošnji MIP je reagovao naglašeno umerenim saopštenjem, poručujući da „ne donoseći ubrzane zaključke, pozdravljamo najave oficijelnog Beograda za zaštitu prijateljskih odnosa i za vraćanje stanja u uobičajene okvire“, kao i da je „spremna za nastavak saradnje sa Srbijom i razgovor o svim otvorenim pitanjima“. Tu će, po svemu sudeći, priča stati, bar za neko vreme.

S druge strane, mada o tome niko još ništa zvanično nije rekao, Vučićev potez je sigurno podigao mnoge obrve u Briselu, Berlinu i Vašingtonu. Makedonija je, zahvaljujući, između ostalog, združenim američko-evropskim diplomatskim naporima, jedva uspela da se iskobelja iz teške političke krize koja je pretila da preraste u građanski rat. U sporu između Gruevskog i Zaeva, Beograd i Moskva su zdušno podržavali prvog, a Zapad drugog. Pojedini zvaničnici u Briselu već su neformalno izrazili sumnju da Srbija za račun Rusije pokušava da destabilizuje tek formiranu vladu, a okolnost da se Vučić nekoliko sati pre nego što je doneta odluka o povlačenju video sa ruskim ambasadorom u Beogradu Aleksandrom Čepurinom ne doprinosi da se te optužbe otklone.

Vučić će, ako već nije primio telefonske pozive iz Berlina i Brisela, svakako razgovarati o srpsko-makedonskim odnosima sa izvestiocem evropskog parlamenta Dejvidom Mekalisterom, koji ovih dana stiže u Beograd. Nema sumnje da će gledati da sagovornike umiri i obeća da će se stvari brzo normalizovati, vraćajući se staroj ulozi „faktora stabilnosti na Balkanu“. Videćemo koliko će to trajati, tim pre što se kritike na račun briselske podrške Vučićevoj „stabilokratiji“ već neko vreme gomilaju.

U međuvremenu je građanima Srbije koji su u Makedoniji, a treba im konzularna pomoć, iz MSP-a poručeno da mogu da je zatraže pozivom na fiksni telefon Ministarstva u Beogradu ili elektronskom poštom. Nije baš jasno kako će to pomoći nekom ko je, recimo, ostao bez ličnih dokumenata ili se obreo u pritvoru, ali nije ni prvi ni poslednji put da se pumpanje državnih mišića obija o glavu građana.