Festival licemerja i političkog biznisa

Evropska unija nije ono što je bila: sad je to interesna grupa koja, zarad lukrativnosti, vlastite vrednosti baca u drugi, čak i treći plan, pogotovo pod snažnim udarima spolja – koji stižu od najmoćnijih država sveta i raznih belosvetskih sukoba i iznutra – usled rasta ekstremne desnice. Odluke se donose u ključnim državama članicama, a Brisel više liči na nevladinu, visokobirokratizovanu organizaciju koja tek koordinira silnice uticaja… U ove dve rečenice sadržane su ključne kritičke note koje savremeni zapadni analitičari ponavljaju kada govore o trenutnom stanju verovatno najvećeg političkog dostignuća čovečanstva – stvaranja unije nekada oštro sukobljenih država i nacija. I to ne govore oni koji su protivnici EU, ti imaju drugačiju retoriku.

Politika koju Evropska unija i evropske zemlje vode u Srbiji zasnovana je na beskrajnom nizu paradoksa koji u dobroj meri potkrepljuju prethodnu kritiku. Tokom 12 i kusur godina Vučićeve vladavine, koja se razvukla kao cela večnost, oni koje bismo nazvali ovdašnjim evrofanaticima ili zapadnim talibanima (autorska prava na naziv – režimska propaganda) i koji su celokupan svoj politički i društveni angažman posvetili približavanju Srbije EU, potpuno su marginalizovani i izloženi represiji autoritarnog režima čoveka kojeg evropski lideri već tako dugo i kontinuirano tapšu po ramenu. No, nije prvi put da se fin i vaspitan muškarac zagleda u dobro situiranu damu i daruje joj srce i dušu, a ona se priljubi uz neku bitangu. S druge strane, u sviti onih koji dočekuju Makrona, Šolca, ranije Merkelovu i druge, te im tapšu sve ushićeni, nalaze se ekstremni nacionalisti, rusofili, oni koji, kada čuju termin “evropske vrednosti”, skinu đedovu kuburu sa tavana, poseku dve-tri šume, zapale sedam deponija i bespravno izgrade nekoliko solitera.

foto: aleksandar levajković / tanjug

LEGENDARNE BLISKOSTI

Legendarna je odavno bliskost bivše nemačke premijerke Angele Merkel, propagatorke “stabilokratije”, i Aleksandra Vučića. Tokom njenog mandata sastali su se bar 17 puta, uvek srdačno, uvek konstruktivno, nekako veselo, uz fraze o važnosti evropskog puta Srbije i puno puta ponovljenu tvrdnju vladara srpskog da je Nemačka “naš najznačajniji partner”.

Sa Makronom se susretao manje puta, ali su se on i Vučić nekako našli i po ljudskoj liniji: njihovi razgovori su – po tvrdnji potonjeg – topli i prijateljski i traju do duboko u noć, bilo preko interneta ili uživo. O čemu pričaju, bog te pita! Sigurno ne o francuskim impresionistima. Navodno su pre neki dana bančili u Beogradu do 3-4h ujutro, pa se onako mamurni pokupili i otišli u Novi Sad da se dive umetninama. Verovalo se da će promena vlasti u Nemačkoj (odlazak CDU u opoziciju) dovesti i do promene njene politike prema Srbiji, ali to se nije desilo, bar ne u značajnoj meri. Eno ga i kancelar Šolc je došao na noge našem predsedniku, da bude garant litijumske ekstrakcije. Uzgred, a možda to nije nevažno, obojici aktuelnih ljuljaju se pozicije u matičnim zemljama. Vučićevi odnosi sa liderima drugih evropskih zemalja i nisu preterano bitni, osim onih superprijateljskih sa Orbanom koji Evropu iznutra razara, kako neki tvrde – ne bez razloga.

Evropski put Srbije uvek se spominje kao mantra prilikom kontakata na najvišem nivou, mada je naša zemlja – i to ne po nekom ličnom utisku nego upravo po nalazima relevatnih evropskih institucija – mnogo udaljenija u EU nego što je bila pre 2012 godine. Šolc i Makron dolaze u Srbiju posle rezolucije Evropskog parlamenta u kojoj se jasno navodi da je njihov zagrljeni partner pokrao izbore i potpuno zakatančio državu. Kao da poručuju: ma to su se deca-parlamentarci malo igrala, ne treba tome pridavati važnost, mi odrasli lako ćemo se dogovoriti. Doduše, u recentnim vučićovanjima, u Makronovoj i Šolcovoj retorici čak se i frazerski manje pominjao “evropski put”, a više poslovni dilovi. Nije to ni tako loše, stvari treba postaviti na pravi temelj, dosta je licemerja, kažu neki. Ko šljivi poštene izbore i demokratiju kada su tu “rafali”, nuklearna energija i litijum!

I još jedan paradoks. Evropski fondovi ulažu ogromne pare u projekte institucionalnog razvoja Srbije. I što se više novaca troši, to manje institucije postoje. Srbija je projektno deinstitucionalizovana zemlja. Slično je i kada je reč o medijskim slobodama.

VUČIĆEV OFICIRSKI KARAKTER

Profesor ekonomije Božo Drašković kaže za “Vreme” da jezik prati suštinu odnosa evropskih i drugih moćnih zemalja i Srbije. Zapravo se – s pravom, kako kaže – govori o njihovom odnosu sa Vučićem. Ovaj je, i ovde i vani, poistovećen sa Srbijom. No, problem je u tome što Vučićevi interesi nisu jednaki, odnosno potpuno su suprotstavljeni interesima građana ove zemlje. Velikim državama i njihovim liderima u prvom planu su interesi njihovih država i kompanija koje u njima posluju. Ako se ti interesi ostvaruju, spremni su da zažmure na ovdašnji autoritarni režim koji je prigrabio sve poluge moći. Zapravo, kako kaže, odgovara im to što je Vučić jedini važan faktor u Srbiji, onaj koji odlučuje o svemu i donosi odluke bez konsultacija sa bilo kim.

“Sećate se kada je pre nekog vremena u Šumaricama Vučić svojoj družini, ministrima i drugima, održao bukvicu i poručio im da ništa ne vrede i da bi bez njega bili – niko i ništa. Oni su ćutali, klimali glavom, čak aplaudirali. Rekao im je – ja vam dajem moć i tražim od vas da budete moje sluge. E, kako se prema njemu ponašaju njegovi podanici, tako se on ponaša prema evropskim i svetskim moćnicima. I to se jasno vidi, i po govoru njegovog tela, i po izrazu sreće i poltronstva dok gleda u njih. Vučić dobro pliva u sadašnjim međunarodnim okolnostima – to je tačno – ali Srbija istovremeno duboko tone. On ostvaruje apsolutnu vlast bez ikakvog ozbiljnog pritiska spolja. Stvar će se promeniti kada više ne bude mogao da isporučuje očekivane rezultate, tada će prestati da dobro pliva. Ali, Srbiji će biti potrebno jako mnogo vremena da ispliva na površinu, ako se u međuvremenu ne udavi”, kaže Drašković.

Prema Draškoviću, EU je od Vučića zapravo dobila sve ili skoro sve što joj je bilo u političkom, ekonomskom i razvojnom interesu. Kosovo je postalo de facto nezavisna država, ostalo je samo de jure priznavanje, ali je ono, kako kaže, za Evropu nebitno. Uzvikujući kako brani Srbiju, kako je neće prodati ni za šta, kako je voli najviše na svetu, Vučić je sve ingerencije prebacio na Prištinu.

“Tu su i, svakako ne manje važni, ekonomski interesi. Srbija daje subvencije evropskim kompanijama. Jeste ona mala država, ali svako tržište je važno, pogotovo ako je subvencionisano. Ključne evropske države ovde generišu ozbiljne profite i u oblasti trgovine na malo, i u oblasti bankarstva, i u oblasti uslužne i druge industrije… Dobijaju kvalifikovanu radnu snagu, niže cene energenata (struja), manju ili nepostojeću zaštitu radnika i manju ili nepostojeću zaštitu ekoloških standarda. A sve ovo što govorimo zapravo je opis onoga što se zove neokolonijalni status, fino podešen neokolonijalni status”, kaže Drašković i dodaje da donosioci odluka u EU smatraju da nedemokratska Srbija za njih ne predstavlja nikakav problem. Mala je i ne može ništa da uradi, a teritorijalno i vojno-strateški odvojena je od Rusije i Kine.

“Plašim se da EU neće zaplakati ni ukoliko Vučić bude sprovodio dodatnu unutrašnju represiju u cilju utemeljenja i zaštite svoje vlasti”, kaže on.

ONO ŠTO NE MOŽE KOD NAS – MOŽE KOD VAS!

Profesor politikologije Duško Radosavljević kaže da nema nikakve sumnje da su Evropska unija, kao i njene članice, od početka Vučićeve vladavine imale jasnu predstavu sa kim imaju posla, koji su dometi, načini sprovođenja i ishodi njegove politike. Svi međunarodni faktori bili su prisutni na ovim prostorima tokom prelomnih događaja naše novije istorije i mogli su dobro da ga upoznaju.

“Znali su gde je Vučić bio, šta je radio, kada se ‘presvukao’, znali su šta će raditi, na koji način će ustrojiti državu i svoj režim, na koji način će raspolutiti srpsko društvo, i kakvi će biti negativni efekti svega toga. Tako da mesta čuđenju nema. Oni su dobili ‘kooperativnog’ saradnika, kakvog ne bi trpeli u svojim sredinama. Uostalom, pogledajte silno kukanje nad mogućnošću da Le Pen uzme vlast u Francuskoj, ili u Nemačkoj dežurno strašilo – AfD. Znači, kod nas ne može, ali u zemljama koje još nisu ‘sazrele’ možemo takvo ponašanje tolerisati i takvima kao što je Vučić možemo pustiti na volju da kinje svoj narod, da ga zadužuju, usmeravaju u pravcu kolonije… Vučić je dobio mirnih 12 godina vladavine, tokom kojih se jasno tolerišu kršenje ljudskih prava, izborne krađe, pljačkanje građana, poigravanje sa budućnošću države i društva, pretvaranje države u prćiju belosvetskih tajkuna i lica odranije poznatih organima gonjenja”, kaže Radosavljević.

Sagovornik podseća da EU nikada nije bila savršena zajednica, te da je nastala na bazi političkih i ekonomskih interesa članica. Kada njeni lideri dolaze ovde, oni se bore za interese svoje zemlje, što je normalno, pa i da prodaju avione ili kupuju litijum.

“Ali, šta imamo sa ‘naše’ strane? Borbu za državne ili lične (grupne) interese? Nećemo reći ništa novo kada konstatujemo da sve što je urađeno prilikom nedavnih poseta Šulca i Makrona liči na veliku ‘rasprodaju porodičnog srebra’. Jer ostaju pitanja – zašto su nama potrebni avioni, protiv koga ćemo ih upotrebiti, ko nam je neprijatelj, odnosno kako se voluntaristički može iskazivati interes za izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji? Pa dalje, koliki se inat pokazuje u nameri da se otvore rudnici litijuma u Srbij? Odnosno, da li je ta rešenost zasnovana na racionalnim predlozima stranih vlada i kompanija, stvarnim naučnim istraživanjima ili se u pozadni krije ‘ponuda koju nije moguće odbiti’? Zaključujemo da nije Vučić osoba od prevelikog poverenja Zapada; znaju oni vrlo dobro šta se dešava ovde, ali je kao ‘kooperativna osoba’ koristan da se odrade poslovi u Srbiji. I Kosovo, da se ne zaboravi, jer bitno je da sve bude stabilno, a kakve će to posledice izazvati u zemlji, o tome se ne vodi računa”, kaže Radosavljević.

PRAGMATIZAM – KLJUČNA REČ

Spoljnopolitički analitičar Dimitrije Milić manje je kritičan kada je u pitanju odnos EU i Zapada prema Srbiji. On smatra da je ključna reč pragmatizam, s obzirom na to da koncentrisana moć vlasti u Srbiji iz ugla Zapada može biti usmerena i na ciljeve koji su njima važni.

“U te ciljeve spada i pitanje regionalne stabilnosti, normalizacija odnosa Beograda i Prištine, kao i dugoročno ekonomsko povezivanje Srbije sa evropskim tržištem. Faktor koji je važno uzeti u obzir jeste to da su kapaciteti Zapada za detaljnije bavljenje ovim regionom ograničeni. SAD i evropski saveznici devedesetih nisu uspeli da pacifikuju region skoro deset godina, iako u tadašnjem svetu nisu imali nikakvu konkurenciju u drugim silama, druge, važnije sukobe kao ometače pažnje, a ove države imale su mnogo veće relativne finansijske kapacitete. U tom smislu, Zapad se zadovoljava mogućnostima koje ne iziskuju previše alociranih kapaciteta, dok je vlastima u Srbiji veliki benefit produbljivanje ekonomske saradnje i politička podrška zapadnih aktera”, kaže on.

Kapaciteti Zapada, u kontekstu rata u Ukrajini, stanja u Gazi i na Bliskom istoku, nadmetanja sa Kinom i unutrašnjih izazova, dodatno su smanjeni kada je reč o našem regionu.

“U ovom trenutku Zapad nema ni cilj ni kapacitet da prosvećuje Srbiju i njenu populaciju da bude poput liberalno-demokratskih zapadnih društava, jer je to komplikovano i politički je luksuz. Trenutno, zapadne države se orijentišu na konkretne korake koji mogu dugoročno i strukturno da vežu Srbiju za Zapad kroz trenutni pragmatizam. Kupovina ‘rafala’ odvaja vojsku Srbije od Rusije za narednih 30-40 godina u sferi avijacije i smanjuje rizik od regionalnog sukoba. Izgradnja novih gasnih konektora uz pomoć EU urušava gasni monopol Rusije u Srbiji, pitanje litijuma trajno vezuje Srbiju za evropske lance snabdevanja u sferi auto-industrije, dok su elementi iz Ohridskog sporazuma – ireverzibilni. Kao što je Boris Tadić potpisivanjem SSP 2008. godine ekonomski trajno vezao Srbiju za EU, tako da niko nakon njega ne može da vodi antizapadnu politiku a da to ne dovede do ekonomske implozije Srbije – pretpostavljam da na tom tragu postoji pretpostavka Zapada da ovi novi njihovi potezi takođe imaju nepovratne posledice”, smatra Milić.

Foto: Rade Prelić / Tanjug

PODRŠKOM VUČIĆU PODRIVAJU SUŠTINU SVOJE POLITIKE

Narodni poslanik Demokratske stranke i član parlamentarnog Odbora za spoljne poslove Nebojša Novaković kaže da odnos EU prema Vučiću donekle podseća na odnos dela srpske progresivne javnosti prema Vučićevom režimu u periodu od 2012. do 2015. godine. On se utrkivao u retuširanju imidža katastrofalne političke alternative demokratama. Čini mu se da neke evropske države Vučića proglašavaju prihvatljivim sagovornikom prikrivajući vlastitu nemoć pred populistima u svom dvorištu.

“Smanjena očekivanja u vezi sa budućnošću i perspektivnošću Srbije, ali i Zapadnog Balkana, izrodila su šture odnose i isprazne politike zvaničnika EU, koji su se valjda premorili baveći se ovim delom sveta. Od njih su umorniji jedino građani Srbije prozapadne orijentacije, koji na to odgovaraju evroskepticizmom. Konačni gubitak kredbiliteta ideje pridruživanja EU ne brine mnogo evropske komesare, a trebalo bi. Ovde je stvar da li želite podršku građana ili naklonost i poniznost uzurpatora vlasti u Srbiji. Loša je opklada igrati na drugu opciju i time podrivati suštinu sopstevne politike. Kratkoročno, EU ima aranžamane sa autokratom u Srbiji, površno računajući da su mu jasne granice trenutne podele sveta. Vučić iz tog odnosa izvlači najveću korist u vidu večitog pridruživanja i nikada ulaska Srbije u EU”, kaže Novaković.

On dodaje da su posete Makrona i Šolca nastavak dvanaestogodišnjeg bagatelisanja ideje evropske politike u Srbiji. Predsednik Francuske može biti zadovoljan ako je došao da proda avione siromašnoj Srbiji i nije njegovo da misli kako je to tehnički nekomapatibilno sa kupovinom kineskih PVO sistema i ruskih helikoptera, ali problem je to što žmuri na političku nekompatibilnost koja se preliva na sve strane sa Andrićevog venca.

“Pod nepristojno visokim merama bezbednosti, Makron nije uspeo da čuje od građana u Srbiji da većinski nisu impresionirani odnosom dva predsednika niti pričama o posebnim odajama Jelisejske palate. Pre bi ga pitali šta misli o krađi glasova na izborima, da li i on to radi u svojoj zemlji i da li je u 20. arondismanu Pariza takođe običaj da gori deponija dok se on fotografiše sa dimom u pozadini ili je samo u Novom Sadu doživeo nešto takvo. Šolc kao kancelar već dugo ne zadobija podršku ni kada su u pitanju manje kontroverzne teme od kopanja litijuma. Loše je računati da je dogovor sa Vučićem isto što i dogovor sa građanima Srbije. Siguran sam da je evropska ideja i dalje vitalna i ona će naći svoje zastupnike, a ti zastupnici su i među građanima Srbije – otporni na decenijsko urušavanje svega progresivnog”, kaže Novaković.

MAKRON I ŠOLC KAO TRGOVAČKI PUTNICI

Neki cinici kažu da su se Makron i Šolc prilikom posete Srbiji ponašali kao trgovački putnici. Profesor Drašković smatra da je ovim posetama do kraja ogoljen odnos najmoćnijih evropskih zemalja prema Vučiću. Jasno su stavili do znanja da je njima interes njihovih zemalja i maksimiziranje profita kompanija iz njihovih zemalja apsolutno u prvom planu. Za razliku od Vučića, koji je zastupnik jedino svojih ličnih i interesa ljudi okupljenih oko njega.

“Recimo, Makron je pohvalio Srbiju što je francuskoj kompaniji dala beogradski aerodrom na koncesiju. Ona će u narednim decenijama tako ostvarivati ogromne profite. Aerodrom je monopol, a vi monopol poklonite strancima i pritom ubedite sopstveni narod da mi sami ne znamo da rukovodimo monopolom. Tako ste predali i 94 odsto bankarskog sektora. Toliki se procenat nalazi u rukama stranaca. Makron je obezbedio svojoj vojnoj industriji prihod od 2,7 milijardi evra za ‘rafale’, kao dobar biznismen došao je i to istrgovao. Ovde je prikazano kao veliki uspeh to što smo potrošili ogromne pare za nešto što nam možda i ne treba. Ja ne znam da li nam trebaju ti ‘rafali’ ili ne, nisam za to stručnjak, ali se plašim da o tome nisu bili pitani ni vojni stručnjaci. Slična stvar je i sa Šolcom. Došao čovek i kaže: nemačkim kompanijama je potreban litijum. Sve je jednostavno, nama je potreban litijum, naše kompanije imaju dogovor sa kompanijama koje će ga eksploatisati u Srbiji, a ti, Vučiću, obezbedi da se on kopa. Na tebi je da prodaš narodu priču da je u pitanju velika razvojna šansa za Srbiju… Ali, to neće biti nikakva korist niti razvojna šansa za Srbiju. Ne postoji niti jedna nerazvijena zemlja koja se razvila tako što je ustupila svoje prirodne resurse strancima, iz prostog razloga što logika kapitalizma nalaže da se profit generiše za sebe, a ne za zemlju u kojoj se crpe resursi”, kaže Drašković.

I dodaje: “Za razliku od evropskih državnika, Vučić vodi obrnutu politiku. Daj sve što se može dati, privuci strane investitore, zaduži se koliko god možeš, samo da ti bude odobreno da radiš šta god hoćeš. Nije to ništa novo. Setimo se odnosa SAD prema latinoameričkim zemljama tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga stoleća. Nisu ovoj zemlji smetali ni najgori diktatorski režimi, oni koji su vršili apsolutnu represiju nad svojim stanovništvom, sve dok su ostvarivani njeni ekonomski i politički interesi.”