Evropsko i antievropsko u Evropi

Neka mi bude dozvoljeno da ovde, u Jeni, svoj skromni prilog našoj diskusiji započenem jednom Helderlinovom rečju: „Ali dobar je razgovor / I da se kaže šta srce misli, / Da se čuje mnogo o danima ljubavi / I delima koja se zbiše.“

Nešto se dogodilo i mi želimo da razumemo šta je to bilo i kako dalje, ne ispuštajući pri tom iz vida pitanja „srca“, dakle osećanja sveta i budućnosti. Za to nam je, međutim, potreban otvoren, ljudski, iskren razgovor.

Devetnaesto stoleće bilo je u mnogom pogledu stoleće napretka u nauci i tehnici, no svakako i stoleće – da kažemo s Ničeom – sumraka idola i „smrti Boga“. Dvadeseto stoleće bilo je takođe stoleće daljeg napretka, naročito u tehnici, i opšteg ubrzavanja svega u svim mogućim oblastima, ali je bilo i vreme sumraka čovečnosti, i to ne samo „ovde“, nego i „tamo“, ne samo negde „tamo“ nego i „ovde“. Uprkos tome, mi živimo dalje i hoćemo da živimo dalje. Naš svetski apetit nije nestao niti se smanjio, ponekad je, čak suviše velik, do proždrljivosti.

Ako evropsko znači sledeće: vladavinu prava (sa sećanjem na rimsko pravo), znanje i istraživanje (sa sećanjem na Grke); možda i hrišćanstvo (sa sećanjem na Isusa ili na Bibliju), ili, takođe (nezavisno od toga što ovo poslednje može biti za raspravu): slobodu, jednakost prava, toleranciju i socijalnu solidarnost, jednom rečju – demokratiju (sa sećanjem na Francusku revoluciju), onda u kontekstu koji nas ovde zanima možemo ustanoviti dve stvari: u Evropi, shvaćenoj geografski, postojale su u ovom periodu i izrazito antievropske tendencije i snage, što je vodilo u vrlo gadne sukobe, recimo u oba svetska rata u dvadesetom veku. Bogu hvala, Evropa je oba puta pobedila i nadvladala ono antievropsko u sebi: Evropska Unija je pre svega zato i nastala i tako je koncipirana da bi u budućnosti bile izbegnute ovakve antievropske regresije. Valja, dakle, oblikovati jednu zajedničku, demokratsku, u ideji slobode zasnovanu, šaroliku Evropu, slobodnu od svake ideološke ili političke uskogrudosti i kratkovidosti. To nije lako, ali neki drugi put ne postoji. Alternativa bi bila propadanje i stalna pretnja da dođe do sukoba ili čak ratova – ta tradicija je duga i bogata – propast i varvarstvo.

Možemo ustanoviti i sledeće: ako se pogleda opisana tabela vrednosti, onda se lako može videti da je Srbija (zajedno sa Crnom Gorom; uvek mislim na obe) u svom oslobodilačkom i emancipatorskom porivu u devetnaestom stoleću stalno bila na eminentno evropskom putu, da sve važne stanice na tom putu, ako se tako može reći, ima za sobom, da je, međutim, u dvadesetom veku, i sama i u Jugoslaviji, više puta bila napadana i razarana od strane eminentno antievropskih sila, što svakako nije unapređivalo ili olakšavalo njen ekonomski, kulturni i uopšte društveni razvoj. Jedna mala, ali karakteristična ilustracija: Petar A. Karađorđević, budući kralj, još šezdesetih godina devetnaestog veka preveo je i objavio knjigu Džona Stjuarta Mila O slobodi. Svako može sam za sebe da prosudi da li su se 1914, kada je on već više od deset godina bio kralj u Srbiji, Franja Josif I ili, recimo, feldmaršal Konrad fon Hecendorf rukovodili Milovim idejama. Uostalom, Tokvilova knjiga O demokratiji u Americi (tom I i II, od ukupno četiri) takođe je, doduše ne od strane jednog budućeg kralja, prevedena i pojavila se 1872. (tom I), odn. 1874. (tom II) u Beogradu (Državna štamparija, preveo Nastas Petrović). Milova knjiga O predstavljačkoj vladi (preveo Vladimir Jovanović) takođe se pojavila već 1876.

S druge strane, knjiga Danilevskog Rusija i Evropa pojavila se, što je na svoj način neobično, prvi put tek 1994, u Beogradu, 120 godina po svom pojavljivanju u Rusiji. Tu obimnu studiju je s oduševljenjem čitao Dostojevski, budući da je njeno slovenofilsko usmerenje sasvim nedvosmisleno. Tu se mogu naći i ovakve rečenice: „Zašto Evropa, koja sve zna, od sanskritskog jezika do irokeških govora, od zakona kretanja složenih sistema zvezda do sastava mikroskopskih organizama, ne poznaje samo Rusiju? (…) Smešna su ta opravdanja Evrope koja je lukava kao zmija, opravdanja koja joj pripisuju neznanje, naivnost i lakovernost, kao da se radi o nekoj devojci iz instituta. Evropa ne zna zato što želi da ne zna ili, bolje rečeno, zna onoliko koliko hoće, tj. kako odgovara njenim predrasudama, strastima, ponosu, mržnji i preziru. (…) Stvar je u tome da nas Evropa ne priznaje za svoje. Ona u Rusiji i, uopšte, u Slovenima vidi nešto što joj je potpuno tuđe, a u isto vreme nešto takvo što joj ne može poslužiti kao prosti materijal iz koga bi mogla izvlačiti koristi, kao što izvlači iz Kine, Indije, Afrike, većeg dela Amerike itd. – materijal koji bi se mogao formirati i obrađivati po svojoj slici i prilici, kako se ranije nadala, kao što su se posebno nadali Nemci koji, bez obzira na izvesni kosmopolitizam, spas čovečanstva očekuju od jedinospasavajuće nemačke civilizacije. Evropa, otud, u Rusiji i Slovenima vidi nešto ne samo tuđe, već i neprijateljsko.“ (Nikolaj J. Danilevski, Rusija i Evropa, Novinsko-izdavačka ustanova Službeni list SRJ-Dosije, Beograd, 1994, str. 77, preveo Pavle D. Ivić)

Danilevskog je krajem veka žestoko pobijao Vladimir Solovjov.

Prilično je sigurno da su, na primer, Nikoli Pašiću, dugogodišnjem vođi radikala u Srbiji, u poslednjim decenijama devetnaestog i u prvim decenijama dvadesetog veka ove misli Danilevskog bile bliske. Da li je to bio slučaj i posle 1900. i naročito posle 1918, nije tako jasno. Danilevski je, uostalom, opominjao „bodri i čvrsti srpski narod“ da potisne svoje „nepravilne častoljubive instinkte“, kako ne bi ponavljao istu grešku kao Poljaci, „da častoljubivo sebi prisvaja tuđe ispuštajući svoje“ (str. 316).

Istorija je, međutim, išla svojim putevima, u velikom ratu panslavizam nije igrao odlučujuću ulogu, bilo je što je bilo. U svakom slučaju, Srbija je imala alternativu u Jugoslaviji, nikada, međutim, nije mogla videti ili očekivati da njena budućnost bude u Aziji, što je kod ponekih slovenofila u Rusiji bilo moguće i doista se i zastupalo. S tom mišlju se poigravao i Dostojevski u svojoj publicistici. Doduše, u njegovom romanu Mladić pojavljuje se figura Versilova: svoju rusku osobenost kao starog ruskog plemića ovaj junak Dostojevskog, koji nosi u sebi san o iskonu Evrope, vidi u tome da je on „u Francuskoj Francuz, sa Nemcima Nemac, sa starim Grcima Grk i upravo na taj način u najvećoj meri Rus“, da je upravo njemu kao Rusu Evropa i njena kultura isto tako dragocena kao i Rusija, štaviše da mi je dragocenija nego samim Evropljanima. Otud on može biti nosilac sveizmiriteljske ideje svetskog građanstva“. (O tome: Dragan Stojanović, Rajski um Dostojevskog, Čigoja – Filološki fakultet, Beograd, 2003, str. 75–102.) To je nešto što spada u romansijersku umetnost. Sam Dostojevski bio je bliži Danilevskom, ali štihvort „svetsko građanstvo“ povezana sa štihvortom „sveizmirujuća ideja“ bila je takođe u njegovoj glavi, njegovoj umetničkoj glavi.

Takav roman nije bio moguć u srpskoj književnosti onog vremena, i to ne samo stoga što je malo tako genijalnih pripovedača na svetu kakav je Dostojevski. Srbija je ležala između velikih država i morala je teško da se bori za svoje oslobođenje i samostalnost. Ona je na putu za Aziju, ali je to evropski put, bio onda, kao što je i danas. Danas, kada se ideja „svetskog građanstva“ ne pojavljuje pre svega u romanima ili u utopijskim spisima, to je još mnogo jasnije nego pre 120 godina. – Podozrenje na sve strane mora se preobraziti u kooperaciju, koja svima nešto donosi. To nije samo nešto „poželjno“, to je nužnost.

Utoliko je, po mom mišljenju, pitanje da li Srbija spada u Evropu suvišno, ona je u svakom slučaju u Evropi, i čak ako nikada ne bi ušla u Evropsku Uniju, biće u suštinskom smislu evropska, istina sa slabije razvijenom infrastrukturom, što, međutim, za evropsku tabelu vrednosti nije odlučujuće.

Problem su, naravno, građanski ratovi u Jugoslaviji u devedesetim godinama dvadesetog veka. Zašto je do njih došlo, to će se postepeno pokazati. Propagandističke parole svih vrsta i na svim stranama, za vreme rata, svakako ne nude verodostojan odgovor na to pitanje. Nije bilo nužno da do toga dođe; izvesno je da je upravo ono antievropsko, kako u Jugoslaviji tako i u Evropi, a ne puka lakomislenost ili odsustvo odgovornosti, dovelo do toga. Jugoslavija se raspada upravo u trenutku nastajanja Unije, kao višeg stupnja ujedinjavanja. Da li je to, istorijski gledano, logično? Sve države ili dominioni, koji su nastali raspadom Jugoslavije, imaju nameru da što je brže moguće uđu u Uniju, da bi tamo ponovo bili zajedno. Je li to, istorijski gledano, nelogično, ironično?

Može se, naravno, gledajući unazad, govoriti i o krivici. U jednom ovakvom razgovoru mnogo, po mome mišljenju, zavisi od toga da li se stvari posmatraju u kauzalnom neksusu ili ne. Nikada ne postoji samo jedna interpretacija i utoliko je neka „borba“ za interpretaciju uvek tu. Ali u toj borbi, ma koliko žestoka bila, ipak se mora polaziti pre svega od činjenica i onda izgrađivati svoje predstave o stanju stvari, umesto da se polazi od sopstvenih, često pogrešnih ili namerno iskrivljenih predstava, da bi se onda gestom nadmenog istrajavanja u tome da se svakako ima pravo pokušavalo da se stvarnost utera u te predstave, a zapravo u sopstvene predrasude. Upravo to se, međutim, događalo veoma često, i to ne samo kod sukobljenih strana u građanskom ratu, nego veoma upadljivo u javnosti Evropske Unije. Čovek pomišlja na Volterovu rečenicu: „Nije dovoljno vikati, mora se biti i u krivu.“ Obe stvari su bile tu: velika vika i ne-biti-u-pravu.

U međuvremenu se javljaju i drugi glasovi, nemački glasovi. Sada, recimo, možemo da čitamo knjige Hajnca Lokvaja – autora koji je ipak nemački general i koji je veoma direktno uzeo učešća u događajima na Balkanu. To su knjige: Heinz Loquai, Der Kosovo–Konflikt – Wege in einen vermeidbaren Krieg (Kosovski konflikt – putevi u jedan rat koji se mogao izbeći), Badan-Baden, Nomos Verlagsgesellschaft, 2000; Interantionales Krisenmagagement und die OSZT im Kosovo–Konflikt (Međunarodno upravljanje krizom i OEBS u kosovskom konfliktu), Baden-Baden, Nomos Verlagsgesellschaft, 2003. Tu vidimo kakve su sve obmane i kakvo fabrikovanje „istine“ bili neophodni da bi se zapadna javnost uverila da je ratnička intervencija neizbežna.

Želimo, međutim, da gledamo u budućnost. Tu se javlja pitanje, koje doduše pogađa i Srbiju, ali je mnogo šire. To pitanje glasi: da li Evropska unija treba da bude Evropska unija ili neki, takoreći, „produžetak“ Amerike. Različiti pogledi na to kako treba razumeti državnu suverenost u današnjem svetu prilično su doprineli tome da u Jugoslaviji dođe do katastrofalnih i tragičnih sudara. Nemački filozof Ridiger Zafranski piše: „Suveren je, tako se u međuvremenu pokazuje, onaj ko može da prevali na druge teret koji je posledica vlastitog delovanja.“ (Wieviel Globalisierung erträgt der Mensch?- Koliko globalizacije podnosi čovek?, Hanser, 2003, str. 26) Jasno je na koga se misli. Kako će pitanje Kosova biti rešeno i da li će u dogledno vreme uopšte nekako biti rešeno, to u velikoj meri zavisi od toga kako će se procenjivati navedena definicija. Sigurno je jedno: ako treba da bude izgrađena jedna prava Evropa, onda su njoj potrebni svi resursi koji stoje na raspolaganju. Inteligentna politika, ako su demokratija i demokratski napredak uopšte važni, neće hteti da isključi ništa i nikoga. Nije stvar nekakvog nacionalnog narcizma, nego trezven opis stanja stvari, kada se kaže da bez Srbije teško da će se moći ići napred u tom procesu.

Ako to nije pogrešno, onda bih se usredsredio na sledeće četiri tačke:

1. Poželjno kretanje u pravcu zaokruživanja demokratske Evrope otežavaju ili usporavaju ucene, pritisci, prepreke, u različitim oblastima, posebno u ekonomskoj, kao i licemerno moraliziranje i podozrenje. Neskriveno, često arogantno podozrenje izaziva protiv-podozrenje, a to ni u kom slučaju nije demokratski način prevladavanja različitih teškoća, koje uostalom u određenoj meri postoje svuda, ali su u Srbiji teže, jer

2. zemlja je zbog sankcija, pitanja vezanih za izbeglice, zbog emigracije stručnjaka, kriminalizovanja društva itd. – iscrpljena. Treba je pustiti da se oporavi i ne prisiljavati je da odmah učini nešto što niko, pa ni oni koji nisu tako iscrpljeni, ne bi mogli učiniti, uključujući i same članice Unije. Potrebno je strpljenje, i to kao izraz realizma a ne, recimo, sažaljenja ili neopreznosti. Za sve je potrebno vreme, pa tako i za proces približavanja Evropskoj uniji. Gete kaže, svako bi hteo da nešto bude a da to ne postane. To nije moguće. Ovo „postajanje“ odnosi se u ovom slučaju na oporavak, tako da bude moguće da se pokaže evropsko biće zemlje.

3. Srbiji nije toliko potrebna pomoć, nego promptno normalizovanje odnosa u svim oblastima. To je odlučujuće. Onda će se ona, u datom međunarodnom kontekstu, razvijati, dekriminalizovati, stabilizovati sopstvenim snagama, dakle pomoći samoj sebi. Politika „budi dobar pa ćeš dobiti čokoladu ili čuvenu šargarepu, a ako ne budeš dobar, onda ćeš dobiti batine“ ne vodi nikuda. Demokratska Evropa vidi u svakom čoveku upravo čoveka sa njegovim dostojanstvom, a u svakom čoveku u nevolji čoveka koji sam u sebi ima potencijal da iz nevolje izađe, pod pretpostavkom da nije trajno izložen maltretiranju. Ja barem vidim to tako.

4. Nešto što ima izvestan simbolički smisao. Dok je Srbija 1999. bila bombardovana, postavljena je u zidu koji opasuje Ministarstvo finansija u čuvenoj Vilhelmštrase u Berlinu „instalacija“ Johena Gerca koja sadrži jedno pitanje, koje – treba pretpostaviti – proizlazi iz nemačkih iskustava. To pitanje glasi: „Novac, ljubav, smrt, sloboda – šta se računa na kraju?“ Pre godinu dana postavio sam u seminaru svojim studentima to pitanje, nakon što sam im ispričao gde instalacija stoji i kako izgleda, da Ministarstvo finansija leži vrlo blizu srušenog berlinskog zida, šta je inače nekad bilo u Vilhelmštrase itd. Bilo je 12 glasova za ljubav, 10 za slobodu. Glasanje je bilo javno. Pre nekoliko nedelja drugoj grupi studenata postavio sam isto pitanje, ali je sada glasanje bilo pismeno, tajno. Bilo je 13 glasova za ljubav, 9 za slobodu („sasvim sloboda“ stajalo je na jednoj ceduljici), 2 za smrt, 1 za novac.

Moja anketa, naravno, ništa ne dokazuje. Ipak, radi se o jednom simptomu, jednom signalu. Sasvim je jasno da mladi ljudi vide u ljubavi najvažniji sadržaj života. Ali veoma blizu ljubavi stoji u Beogradu sloboda. A čak i smrt stoji bolje od novca. S tim signalom bi možda trebalo računati, ako se on uzme cum grano salis. Pogotovu što je reč o mladim ljudima, koji su, razume se, za budućnost Srbije, ali i za budućnost Evrope, najvažniji. Oni to tako osećaju, sve i ako nisu u stanju ili nisu spremni da u vezi s tim razviju neku refleksiju koja bi išla dublje ili bi bila nijansiranija. U takvim stvarima to predrefleksivno, međutim, možda je u određenom smislu i važnije, premda se iz njega ne mogu izvući nikakvi naučni zaključci.

Nešto nije u redu u toj igri, kada se istog dana zahteva da se izruče optuženi za ratne zločine, jer to zahteva pravičnost, i da se građani jedne države izuzmu iz međunarodnog zakona. Dakle: sloboda i fer plej, i sve će srazmerno brzo biti u redu, koliko u istoriji uopšte nešto može biti „u redu“. Evropa ili Evropska unija – hteo bih da se nadam – stremi istom onom čemu streme moji studenti – slobodi i fer pleju. Pri čemu ljubav, kao najbolje od najboljeg što postoji, pripada privatnoj sudbini pojedinačnih građana, hoću reći: građanki i građana.

Dozvolite mi, molim vas, da završim drugom jednom poznatom Helderlinovom reči: „Tamo gde je opasnost / Raste i ono spasonosno“.