Evropljani na Kneževoj večeri

Šta da radimo, kad se ovde stalno ponavljaju istorijski izbori i istorijski izborni vicevi? Napravićemo most! Šta će nam most, treba nam škola! Napravićemo! Šta će nam škola, kad nema dece koja bi u njih išla? Napravićemo. Ne ponavljamo stari vic bez povoda: Palma, baš pre neki dan izjavi da je u Jagodini svaka treća mlada žena trudna, a da će do Nove godine biti trudna svaka druga…

U Srbiji bi, kao u vreme kralja Milana, trebalo da se održavaju izbori svakih šest meseci. Jeste da su dosadni s tim ponavljanjem poznatih floskula; jeste da se narod svađa o izborima po kafanama, sedeljkama, slavama i sahranama; jeste da se naplaši za budućnost dece; jeste da oni sa labilnijim živcima posežu za bensedinima, jeste da isplivaju loše crte naših naravi, kao zadrtost, sklonost podmetanju, ogovaranju, ocrnjivanju i olajavanju – ali, ipak, vlasti se rastrče, zakreče malo, naspu poneki put. Braneći se od prigovora što je njen put nasut, a drugi sokaci nisu, jedna Šumadinka prostodušno kaže: „A vi u’vatite drugu partiju, pa neka vam naspe put…“ I „fiću“ ćemo da napravimo ponovo.

Svi kažu da se narodu ogadila politika, a svi kao da jure u politiku. Suprotno očekivanjima nekih uglednih politikologa da će se sve svesti da dve liste, za parlamentarne izbore 11. maja kandidovale su se čak 22 partije i koalicije, dve više nego na parlamentarnim izborima 2007. Za poslanička mesta konkuriše 2990 ekonomista, preduzetnika, inženjera rudarstva, mašinskih tehničara, pravnika, doktora istorijskih nauka, doktora medicine, pedijatara, kardiologa, politikologa, trgovaca, penzionera, privatnika, asistenata, PTT službenika, preduzetnika, domaćica, vaspitačica, učiteljica, službenika, poljoprivrednih proizvođača, menadžera drumskog saobraćaja, medicinskih tehničara, ekonomskih tehničara, studenata, autoprevoznika, mašinbravara, radnika, muzičara, penzionera, stolara… (vidi tabele).

GLAVNA TEMA: Finiš kampanje, kao i njen početak, obeležava oštro sporenje Koštuničine i Tadićeve, doskora koalicione i kohabitacione stranke oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Premijer Koštunica je taj ugovor nazvao falsifikatom, posle čega su usledile izjave (Galjakova, demokrate) o tome da ugovor posle parafiranja u novembru 2007. nije menjan. Po Koštuničinom narednom objašnjenju, mnoge odredbe tog Sporazuma potpuno su promenjene onog trenutka kada je 18 država EU priznalo postojanje lažne države na tlu Srbije, a u sporazumu ima desetak odredbi o obavezi Srbije da razvija dobrosusedske odnose sa državama, da se u nekoliko izjava (Ren Guht, ranije Kušner) kaže da to znači i dobrosusedske odnose s Kosovom. Insistira da o tome sa Evropljanima treba ozbiljno razgovarati.

Predsednik Srbije Tadić naglašava da potpisivanje tog ugovora ne znači priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije i da obmanjivati građane na taj način ne samo da nije dozvoljeno već je i vrlo opasno.

Nekoliko sati pošto je potpredsednik vlade Đelić u utorak 29. aprila u Lisabonu, onim perom koje je dugo oštreno pa tupljeno, konačno potpisao Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, u Beogradu i Nišu stotine mladih je kružilo automobilima po gradskim ulicama noseći zastave Srbije, Evropske unije, DS-a i G17 plus. Za Demokratsku stranku, G17 plus, Liberalno demokratsku partiju i Srpski pokret obnove potpis znači da su Srbiji konačno odškrinuta evropska vrata. Predsednik Tadić zadovoljno naglašava da potpis donosi Srbiji 200.000 radnih mesta u naredne četiri godine, a demokrate (Mićunović) ponavljaju da je taj sporazum pre svega ekonomski.

PONIŠTITI: Istovremeno su se čule oštre reakcije radikala. Oni, između ostalog, pitaju (Antić) zašto EU nije sa Srbijom potpisala isti sporazum kao sa Kiprom u kome se otcepljeni turski deo obavezuje da prihvati njegovu celovitost. Reakcije Koštuničine koalicije su toliko oštre da se u medijima konstatuje da bi posle njih mogućnost da dojučerašnji partneri opet sastave vladu bila ravna čudu. Koštuničin ministar prosvete Lončar, kaže, na primer, da je taj potpis – Judin pečat. Koštunica kaže da je to antidržavni čin i da će ga nova vlada i Skupština odmah poništiti. „Tadić-Đelićev potpis nije potpis Srbije i on će nesumnjivo biti poništen sa novom vladom i novom skupštinom jer njime se indirektno priznaje nezavisnost Kosova.“

Radikal Dragan Todorović izjavljuje da će novi parlament pokrenuti postupak za smenu predsednika Tadića zbog kršenja Ustava i izdaje Srbije. Srpsko nacionalno veće severnog Kosova najavilo je da će podneti krivičnu prijavu protiv predsednika Srbije Borisa Tadića, potpredsednika vlade Đelića i ministra inostranih poslova Jeremića zbog, kako su naveli, veleizdaje učinjene potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom.

U atmosferi opterećenoj tom svađom javljaju se i ekstremističke poruke. Predsednik Tadić je dobio pismo iz Čikaga u kojem mu se preti smrću, a pojavili su se i plakati na kojima su on i potpisnik sporazuma sa Evropljanima Đelić nazvani izdajnicima. Pored ovih plakata, stoji i slika Puniše Račića, srpskog poslanika u skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je ubio trojicu hrvatskih poslanika. Logotip organizacije „Familija srpskih navijača“. Te pretnje ispituje tužilaštvo, a jedan od pozvanih na saslušanje se navodno krije u Kosovskoj Mitrovici.

POTENCIJALNA PREDNOST: Verovatno je da su malo više u pravu oni koji smatraju da potpisivanje Sporazuma Tadićevoj strani u finišu kampanje može doneti nekoliko procenata novih glasova. Makar i uz činjenicu da je taj sporazum zapravo suspendovan do ispunjenja haških obaveza, ona je ta koja biračima šalje pozitivnu poruku da je završen važan posao, a svršenom poslu manisanja nema. Ponavljaju da bi poništavanje potpisa značilo poništavanje budućnosti. Tu potencijalnu prednost potkopavaju domaći politički konkurenti, ali i neki evropski partneri. Belgijski ministar spoljnih poslova Karel de Guht izjavio je da zvanični Brisel smatra da se u Luksemburgu potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom bez Kosova i Metohije. Ministar za Kosovo i Metohiju i potpredsednik DSS-a Samardžić, a potom i Koštunica, ocenjuju da izjava De Guhta, potvrđuje stav DSS-a da je potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju potpisana nezavisnost Kosova i Metohije. Belgijsko ministarstvo preko Ambasade u Beogradu potom demantuje Guhta izjavom da je za belgijsku vladu taj sporazum vrednosno neutralan.

S druge strane, Koštuničino osporavanje sporazuma, pa i osporavanje Solanine izjave o neutralnosti Unije kad je reč o Kosovu više deluje kao ljutnja zbog 1999, nego kao jasan plan o, kako kaže, razjašnjenju sa Unijom šta ona smatra da su granice Srbije.

Razjašnjenje sa Unijom bi ipak trebalo da se razlikuje od poništenja jednog ugovora do koga se nije došlo brzo, ali za sada ipak nije jasno na šta će sve izaći. Da li to poništavanje ima svrhu? Da li poništava i tekovine političkih domaćih aktera posle 2000, pa i onih koji taj sporazum sada osporavaju?

DUG PUT: Ovo je najveća kriza do sada povezana s tim pridruživanjem koje je išlo krivudavim stazama punim prepreka i uslovljavanja. Godine 1999, odmah posle okončanja bombardovanja Srbije Evropljani nagoveštavaju preispitivanja politike prema Balkanu. Pri prvom pojavljivanju novog predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice na nekom međunarodnom skupu Samitu, EU u Bijaricu 12. oktobra 2000. godine, praktično je demonstrirana promena politike, značaj koji nove vlasti Jugoslavije pridaju evropskim institucijama, ali i stav Unije prema promenama koje su se dogodile u SRJ. To je obeleženo posetom predsednika Evropske komisije Romana Prodija Beogradu u novembru 2000. godine, kada je potpisan Okvirni sporazum SRJ–EU, kojim je omogućena realizacija pomoći koju je EU namenila SR Jugoslaviji.

Sledio je potom Samit u Zagrebu (24. novembra 2000), sazvan na predlog Francuske koja je u to vreme predsedavala Uniji, kao početak direktnih kontakata država Zapadnog Balkana i Evropske unije.

Uključivanjem u Proces stabilizacije i pridruživanja za SRJ postala su dostupna sredstva koja su predviđena programom CARDS, kojim je zemljama Zapadnog Balkana za period 2000–2006. bila dodeljena pomoć u iznosu od 4,65 milijardi evra (za SRJ/SCG 960 miliona evra). Cilj: modernizacija sistema javne uprave, pravosuđa i unutrašnjih poslova, razvoj carinskih službi i poboljšanje graničnih prelaza; ekonomski oporavak, kreditiranje malih i srednjih preduzeća, restrukturiranje javnih preduzeća, razvoj energetskog i transportnog sistema i zaštitu životne sredine, univerzitetsko obrazovanje.

Na samitu održanom u Solunu od 19. do 20. juna 2003, još jednom je potvrđena evropska perspektiva ovog regiona i naglašeno da će Proces stabilizacije i pridruživanja ostati okvir evropskog pravca država Zapadnog Balkana sve do njihovog pristupanja EU. Pokrenut je i politički forum EU – Zapadni Balkan.

Sledi Unapređeni stalni dijalog koji je u julu 2003. bio posvećen reformama u pravosuđu i unutrašnjim poslovima, a u oktobru 2003. akcenat je stavljen na opštu ekonomsku situaciju. Dva osnovna pitanja su uvek predmet pažnje – potreba stvaranja zakonodavnog okvira u Srbiji koji bi bio u skladu sa standardima EU i istovremeno definisanje instrumenata za njihovo sprovođenje.

Evropska komisija je 12. aprila 2005. godine objavila Izveštaj o spremnosti SCG za pregovore o zaključivanju SSP-a sa Evropskom unijom. Vlada Republike Srbije je u februaru 2005. oformila svoj tim za pregovore sa EU o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju i imenovala šefa pregovaračkog tima i glavnog pregovarača za Srbiju, potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa. U trenutku kada je, prema proceni srpskog pregovaračkog tima, bilo moguće očekivati da pregovori budu zaključeni i sporazum o koncesijama postignut do jula 2006. godine, na predlog komesara Olija Rena Evropska komisija je 3. maja te godine donela odluku o obustavljanju pregovora sa SCG. Osnovni razlog bio je nepostojanje saradnje sa Tribunalom u Hagu. Sledi razlaz sa Crnom Gorom, pad vlade, izbor nove. Posle pauze i nastavka pregovora, taj sporazum je parafiran u novembru 2007, a Koštunica ga osporava od prošlog decembra, kada je doneta odluka o slanju misije Eulex na Kosovo, a energičnije pošto je 18 članica EU priznalo nezavisnost Kosova.

Ne može se proceniti da li će to zatezanje dovesti samo do još jednog privremenog zaustavljanja procesa, ili, možda, do iskliznuća tog voza iz šina. Sigurno je jedno – ovo je najveća zategnutost s Briselom posle 2000.

SADA, OVDE: Koju vrednost ima potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i njegova istovremena suspenzija do uspostavljanja saradnje sa Haškim sudom? Da li taj popis ima u ovom trenutku i neku praktičnu ili samo simboličnu vrednost otvaranja evropskih vrata? Evroentuzijasti govore da će to ohrabriti investitore. Gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović („Mi smo deca Fijata!“) i potpredsednik Fijata Alfredo Altavila 6. maja su potpisali Memorandum o razumevanju, a ugovor bi trebalo da bude potpisan u junu. Kragujevačka gradska uprava obećava da će osloboditi torinsku kompaniju plaćanja svih lokalnih poreza i taksi u narednih deset godina i besplatno ustupiti zemljište u slučaju proširenja proizvodnih kapaciteta. To je neka vrsta produžetka, pre toga potpisanog Memoranduma o razumevanju, strateškoj saradnji i zajedničkom ulaganju koji predviđa da ta torinska fabrika sa investicijama od 700 miliona evra postane vlasnik 70 odsto Zastave, dok u vlasništvu države Srbije ostaje 30 odsto. Svečanosti prisustvuju predsednik Tadić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Dinkić i potpredsednik Vlade Srbije Đelić.

Sedamnaest evropskih zemalja, Francuska, Slovenija, Nemačka, Austrija, Kipar, Danska, Španija, Estonija, Grčka, Mađarska, Italija, Litvanija, Luksemburg, Slovačka, Švedska, Češka i Norveška podržale su poziv Evropske komisije i slovenačkog predsedništva EU da se građanima Srbije koji putuju u šengensku zonu, besplatno izdaju vize. To pojačava izglede za potpuno ukidanje viza za EU srpskim državljanima. Predsednik Skupštine Dulić izjavljuje da je inicijativu pokrenula Francuska, uz podršku Nemačke. Žak Baro u Beograd donosi mapu puta za potpuno ukidanje viza za Šengen. Pozitivan efekat tog evropskog gesta na mladu populaciju radikali pokušavaju da umanje tvrdnjom da samo 12 odsto građana Srbije ima pasoš.

RUSKA KARTA: Bilo je sporenja oko ruske karte. Predsednik Rusije Vladimir Putin je 4. maja uputio poruku premijeru Koštunici da može računati na čvrstu podršku Rusije u politici prema Kosovu i da očekuje produbljivanje saradnje stranaka kojima su njih dvojica na čelu. Usput poručuje da je rusko rukovodstvo čvrsto opredeljeno za unapređivanje odnosa sa Srbijom i u drugim pravcima, uključujući usavršavanje ugovorno-pravne baze, razvoj saradnje u industrijskoj i transportnoj sferi, širenje kulturne, naučno-obrazovne i omladinske razmene. Ta poruka je dobila veliki publicitet, što je viđeno i u drugim prilikama: Putinova rođendanska čestitka Tadiću bila je svojevremeno objavljena kao oglas, a takođe i izjava ruskog ministra spoljnih poslova Lavrova o tome da je dobro što je potpisan SSP.

Kao što su demokrate prigovarale Koštunici da ruši mostove prema Evropi, on je njima da pregovaraju da ruše sporazum s Rusima i koncesiju za autoput Horgoš–Požega. Ruska karta je, inače, još jedna tačka velikog slaganja između Koštunice i radikala. Koštunica za 9. maj, inače dan izborne ćutnje, zakazuje sednicu vlade da bi u novom pokušaju bio usvojen Predlog o ratifikaciji sporazuma o ekonomskim vezama sa Rusijom. Dolaze signali da bi ministri iz DS-a ovog puta mogli glasati za taj predlog, pošto sada tehnički može da ga ratifikuje novi sastav parlamenta. Posle svega ostaje nejasno da li je naftno-gasni sporazum stavljeni na led iz ustavno formalnih razloga (tehnička vlada) ili izborna taktika.

STRATEŠKA KRIZA: Paradoks je u tome što o tako krupnim pitanjima kao što je evropsko strateško opredeljenje i Kosovo produbljuju sporenja i sumnje među doskora bliskim partijama, a zdravorazumski se može pretpostaviti da u organizovanim državama konstante spoljne politike ostaju i kad dođe do smena i ideološki različitih vlada.

Pitanje je da li će se posle izbora dovoljno ohladiti te svađe i razlike da bi mogla da se sastavi vlada i definiše dugoročnija politika.

Kako ipak posle svega tumačiti Koštuničinu izjavu da o odnosu EU prema granicama Srbije sa Evropljanima treba razgovarati bez svađe, i Tadićevu izjavu da posle izbora neće sa radikalima, a da je otvoren za saradnju sa LDP-om ako promeni politiku prema Kosovu i prema DSS-u, ako on promeni politiku prema EU?

Liberalno demokratska partija, na poziv demokrata da promeni politiku prema Kosovu, upućuje ih na saradnju s Koštunicom, LDP se izjašnjava i protiv sporazuma s Rusima, a zamera im što nisu objavili ime kandidata za premijera.

DSS drži visok gard prema demokratama, a s radikalima ne polemiše uopšte. Promena politike prema Evropskoj uniji se ne najavljuje, ako se ne računa Koštuničina izjava o razgovoru sa Evropljanima bez svađe.

Radikali pozivaju Koštunicu u koaliciju, no ovaj ne odgovara, ponavljajući da se o postizbornim koalicijama pregovara posle izbora, dok njegov koalicioni partner Ilić govori o mogućnosti saradnje s radikalima.

Na pretpostavke demokrata da priprema koaliciju s radikalima, Koštunica odgovara da je sa njima mogao da pravi koaliciju i bez izbora, ali da nije hteo, već su raspisani izbori. Kaže da ne bi krio da je imao razgovor sa Šešeljem za šta ga optužuju demokrate, a da bi o tom razgovoru inače svi sve znali, jer se razgovori iz Haga kontrolišu.

Srpska radikalna stranka (T. Nikolić) je u ovoj kampanji imala lak zadatak. Da sačeka da dosadašnji učesnici u vlasti dovoljno isrkrvare i da slikajući stanje u Srbiji kao stanje propasti, sakupi glasove protesta. Demokrate su deo izborne retorike usmerili na to da opomenu da mladi ljudi ne bi smeli ponovo da prežive devedesete, kada su vladali Šešelj i radikali. Nikolić odgovara da ovi novi vladaju već osam godina. On naglašava da postoje i druge mogućnosti razvoja Srbije od evropske budućnosti i kao mogućnost navodi saradnju sa Rusijom, Kinom i Indijom. Izostaje objašnjenje o tome koje dimenzije ta saradnja može imati. Tehnološki napredak je, ipak, vezan za saradnju sa zapadnim razvijenim zemljama. Te dve opcije u našem političkom miljeu se sudaraju zato što je zemlja opet na nekoj vrsti simboličke raskrsnice. Da nije toga, bilo bi normalno širiti područja trgovine, saradnje, pa i političkih prijateljstava.

SUMA: Po do sada objavljenim sondažama javnog mnjenja izgleda da nema mogućnosti za formiranje homogene vlade ni sa jedne strane. Prilično izjednačeno vode Srpska radikalna i, za procenat-dva iza, Demokratska stranka. Po Medija galupu SRS može računati na 91 poslanika, Za evropsku Srbiju (ZES) 88, DSS-NS 30, LDP 15, SPS 16, Manjine na deset…

Po CeSID-u, SRS ima 90, ZES 83, DSS-NS 30, LDP 20, SPS 17, manjine deset…

Po Strateškom marketingu, SRS podržava 33,2, DS 31,5 odsto građana, što će reći da SRS može osvojiti 86, ZES 81, DSS-NS 35, LDP 19, SPS 19, manjine deset…

To znači da u odnosu na izborne rezultate 2007. nema bitnih promena, samo je bitno promenjen ton komunikacije među strankama (rezultate prethodnih izbora vidi u okviru „Kako smo birali“ u novinskom izdanju i kompletno na www.vreme.com – Arhiva>Web specijal 01). Po tonu izbornih rasprava sada izgleda da bi Srbija mogla zapasti i u postizborni vakuum i blokadu. No, da li je taj ton bio umereniji u maju 2007, kada je Tomislav Nikolić biran za predsednika Skupštine…

Suprotno predviđanjima pojedinih politikologa da će se partijska scena uprostiti i svesti, praktično, na dve liste na ovim izborima prijavile su se 22 partije i koalicije, za dve više nego što ih je bilo na prethodnim parlamentarnim izborima 2007. godine. Tada je šest lista dobilo mandate na osnovu više od pet odsto glasova: Srpska radikalna stranka 81 mandat, Demokratska stranka 64, Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija 47, G17 plus 19, Socijalistička partija Srbije 16, Liberalno demokratska partija – Građanski savez Srbije – Socijaldemokratska unija – Liga socijaldemokrata Vojvodine 15. Pet lista nacionalnih manjina dobilo je mandate, a da nije moralo da pređe cenzus: Savez vojvođanskih Mađara – Jožef Kasa 3, Koalicija Lista za Sandžak – Dr Sulejman Ugljanin 2, Unija Roma Srbije – Dr Rajko Đurić, a Romska partija – Šajn Srđan i Koalicija Albanaca Preševske doline, po jedan.

Devet lista na tim izborima nije osvojilo mandate: Srpski pokret obnove – Vuk Drašković, Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) – Dr Jovan Krkobabić i Socijaldemokratska partija (SDP) – Dr Nebojša Čović, Pokret snaga Srbije – Bogoljub Karić, Branko Pavlović „Zato što mora bolje“, Koalicija Mađarska sloga – Andraš Agošton – Dr Pal Šandor, Koalicija „Vojvođanske partije“ – Mr Igor Kurjački, Demokratska zajednica Srbije – Dr Obren Joksimović, Socijaldemokratija – Nenad Vukasović i Reformistička stranka – Dr Aleksandar Višnjić.