Ekonomska »šećerna bolest«

Očigledno je da je glavni cilj zvaničnog i svečanog obeležavanja prvih sto dana Vlade Srbije, sa premijerkom Anom Brnabić na čelu (u Kruševcu, 14. oktobra), bio da se javnost slavodobitno izvesti o „povećanju“ plata za 10 odsto i penzija za 5 odsto od nove godine, što je, verovatno, propagandni aparat vladajuće koalicije u narednom razdoblju trebalo da pretvori u provalu oduševljenja u narodu, uz dodatno jačanje podrške novim ključnim državnim funkcionerima, predsedniku države i predsednici Vlade, koje smo proletos dobili. No, stiče se utisak da taj plan nije srećno počeo, jer su ljudi zaposleni u javnom sektoru i penzioneri odmah počeli da računaju da li će se ovom operacijom njihova mesečna primanja samo vratiti na nivo od pre tri godine, kada je donet zakon o umanjenju plata i penzija, te ko će zapravo dobiti više, a ko manje. A izvesne primedbe, naravno, izneli su i pojedini ekonomski stručnjaci i takozvani medijski privredni analitičari.

LAŽOVSKA DISKVALIFIKACIJA: Taj utisak, da obećane povišice plata i penzija nisu odmah dale očekivani porast dobrog raspoloženja u državi, može se ilustrovati i činjenicom da najmoćniji čovek Srbije, predsednik države Aleksandar Vučić, belodano nije zadovoljan „plasmanom“ ključne ekonomske karte koju je odigrao preko Vlade Srbije. To se vidi i po upadljivoj i nekontrolisanoj nervozi s kojom se, pre svega, obrušio na „analitičare“ koji su ustvrdili da je to samo povratak na stari nivo plata i penzija s kraja 2014. godine, pa je u Trampovom stilu (16. oktobra) rekao: „Prekinite da lažete, svim analitičarima, svim tim profesionalnim raznim lažovima koji iz dana u dan to ponavljaju“, on je poručio da će nastavnik u srednjoj školi, učitelj, imati za 11 odsto veću platu nego što je imao pre smanjenja, zatim da će lekari i medicinske sestre imati 10 odsto više, kao i vojnici, policajci i poreznici itd.

Vučić je, naravno, i ovde preskočio da objasni razliku između nominalne visine plate i penzije i njihove realne kupovne moći. Na Televiziji N1, međutim, sindikalci su ga na to podsetili, pa je Vesna Vojvodić iz Sindikata prosvete ‘Nezavisnost’ rekla da „kada nominalno uporedimo visinu plate koju smo imali pre najavljenog smanjenja, pre 1. novembra 2014. godine i sada (reč je o projekciji za iduću godinu), mi smo nominalno negde tu“. Živorad Mrkić iz Novog sindikata zdravstva je dodao da „povećanje stoji, ono će nešto popraviti situaciju, kada uračunamo inflaciju i sve ostalo bićemo malo bolji nego 2014. godine ili ćemo biti na istom. Na neki način smatramo da nam je država vratila ono što nam je uzela 2014. godine.“

Istina, inflacija je, ona koju spominju sindikalci, u protekle četiri godine bila niska (niža od 2 odsto u proseku), a ni ovogodišnja međugodišnja stopa porasta cena od oko 3 odsto nije prevelika. Ipak, iako je dinar ove godine volšebno ojačao prema evru (5 odsto) i dolaru (15 odsto) zbog kursne politike Narodne banke Srbije i svetskih deviznih pretumbacija, cene one robe koja se smešta u našu „potrošačku korpu“ su danas više za oko 6-7 odsto nego pre tri godine. Već i ta okolnost govori da plate neće biti „veće“ za onoliko procenata koliko Vučić govori. No, ovim povećanjem plata daće se iduće godine izvestan doprinos stopi rasta BDP-a, jer, kako je to jednom kolokvijalno rekao Jože Mencinger, BDP se u suštini meri „zbirom plata i profita“.

Inače, to se i ovde mora naglasiti, Vučić je, uvodeći ovakvu „lažovsku diskvalifikaciju“ u raspravu o činjenicama, obesmislio svaku vrstu razgovora i polemike i na ekonomskom polju. Olakotna mu je okolnost što njegova obesna nervoza upućuje na zaključak da je i sam svestan da se ovim velikim potezom u upotrebi ovogodišnjeg budžetskog suficita poigrao sa ključnim uspehom svoje vladavine – finansijskom konsolidacijom države. Kada, međutim, dođe vreme dekadencije neke vlasti, ona mora da počne da plaća narodnu podršku. Uostalom, pravo je čudo da je vladajuća koalicija u Srbiji i uspela da se održi, u jednoj siromašnoj državi, uz politiku trogodišnjeg odricanja srednje klase, a sa tako uskim izborom unutrašnjih krivaca što se takva politika morala sprovoditi. Sad smo posle „prethodne vlasti“, tanke opozicije i novinara došli i do analitičara, kao „neprijatelja naroda“.

BOLEST SVAKOG KOLEKTIVIZMA: Država Srbija je, inače, u međunarodnim razmerama specifična i po tome što se zapravo ne zna tačno ni kolike plate doista ima koji deo javnog sektora, pa je danas gotovo nemoguće izračunati koji deo javnog sektora će, u odnosu na nivo od pre tri godine, doista imati nešto veće plate.

I sam Fiskalni savet se zapravo požalio na tu haotičnu okolnost, pa je u svom poslednjem (septembarskom) izveštaju napisao: „Vlada za tri godine nije uspela da odredi objektivne kriterijume za visinu plata u različitim delovima javnog sektora. Umesto toga, sada se na prvu najavu mogućeg povećanja plata, javno licitira sa veličinom povećanja u pojedinačnim ministarstvima. Međutim, trebalo bi imati u vidu da povećanje plata u nekim ministarstvima od 10 odsto znači zamrzavanje plata u drugom, jer je fiskalni prostor za rast plata ograničen. Fiskalni savet bi u načelu podržao nelinearno povećanje zarada u javnom sektoru ukoliko bi iza njega stajale profesionalno urađene analize, srednjoročni planovi i ciljevi. Međutim, sadašnji ad hoc pristup, bez objektivnih argumenata, samo dodatno povećava neuređenost sistema.“ Uzgred budi rečeno, ovaj stav Fiskalnog saveta boluje od stare bolesti svakog kolektivizma, da je moguće pronaći „objektivne kriterijume“ u raspodeli. Nema takvih kriterijuma ni u javnom sektoru, ni tu se politika i prioriteti ne mogu zaobići, kao što se i okviri fiskalnog prostora po pravilu voluntarno razbijaju.

VLADINA DRAMSKA SEKCIJA: Ako se vratimo na zvanično obeležavanje prvih sto dana vlade Ane Brnabić u Kruševcu, videćemo ambivalentnost u samom pristupu inscenaciji ovog događaja. Naime, Brnabićevu je SNS tamo dočekao špalirom devojaka koje su u rukama nosile postere sa Vučićevim likom, valjda da bi se pokazalo da je on tu glavni, mada je odsutan, da bi tobože dao vazduha promociji same premijerke. Zatim se istakao ministar odbrane Aleksandar Vulin neverovatnom izjavom da se „kaje što je govorio istinu“ (u slučaju „Tetka iz Kanade“), što bi trebalo da znači da bi bilo bolje da je lagao, kao što je mogao, i kao što, valjda, čine svi ostali u Srbiji. Sa svojih zasebnih 100 dana javio se i ministar policije Nebojša Stefanović, i tom prilikom izneo statistiku svoje borbe protiv kriminala u proteklom razdoblju (uhapšeno 1650 osoba, pronađena tona narkotika itd.). Jednom rečju, Vladina „dramska sekcija“ učinila je sve da se umanji značaj same premijerke, koja će potom (kroz nekoliko dana) izjaviti da joj ne smeta ako je smatraju za „fikus“, ako vlada ide napred („Večernje novosti“ od 17. oktobra).

Pored najave o nominalnim povišicama plata u javnom sektoru i svih penzija (i ranije nesmanjenih i onih koje će i dalje biti smanjene) valjalo bi izdvojiti još dve vesti koje smo eksplicitno i implicitno zapazili u ekspozeu Ane Brnabić u Kruševcu. Prva je da za premijerku „rekonstrukcija vlade nije tema“, a druga je da se ona nije izjasnila oko pitanja hoće li Srbija u februaru iduće godine zaključivati novi aranžman sa MMF-om ili neće. Prevedeno na svima razumljiv jezik, to znači da će „ministar tetka“ i „ministar kofer“ sa svojim stranačkim drugovima zadržati svoje pozicije do daljnjeg, a da će saradnja sa MMF-om zavisiti od njegovog ponašanja.

Ozbiljnije rečeno, Vlada Srbije se sada nalazi pred suženim izborom: ili da delimično odstupi od obećanih povišica i da ih tako nekako „ugura“ u fiskalni okvir koji se otvorio stvaranjem budžetskog suficita, po cenu smanjenja javnih investicija i pooštravanja poreske politike iduće godine, ili da pokrene povećanje potrošnje po svaku cenu, pa i po cenu razilaska sa MMF-om. U ovom drugom slučaju, Srbija će ličiti na bolesnika koga muči šećerna bolest, a koji naprasno diže ruke od trogodišnje dijete, guta veliku tortu svakim malim povodom i sve više zašećeruje budućnost kako bi prikrio malaksavanje svih vitalnih funkcija.