Ecce homo (seksualnost)

Polovinom aprila, redakcija „Nove srpske političke misli“ (NSPM) objavila je dokument na kom je, kako je saopšteno, uredništvo radilo duže vreme. Reč je o „Inicijativi za spas Srbije“, dokumentu za koji je uredništvo izrazilo nadu da će ga neka od izbornih lista na dolazećim parlamentarnim izborima prihvatiti kao vlastitu platformu. Nešto kasnije, iza ove inicijative stala je lista „Nijedan od ponuđenih odgovora“ (NOPO). O dvadeset tačaka „Inicijative za spas Srbije“ do sada je bilo mnogo reči u javnom prostoru. Međutim, naročito je zanimljiva tačka 18. koja poziva na zabranu homoseksualne propagande i promocije među maloletnim licima. Ovom tačkom, NSPM, a sa njima i NOPO, jasno su izrazili svoj stav o homoseksualnosti i problemima LGBT osoba u Srbiji. Ovih dana, Gej-strejt alijansa (GSA) sprovodi istraživanje o stavovima političkih partija i predsedničkih kandidata prema LGBT populaciji. Većina političkih partija svoj stav izražava prilično paušalno, zadržavajući se na konstataciji da svi građani treba da budu jednaki i da ničija bezbednost ne sme da bude ugrožena. U Demokratskoj stranci rekli su da su njima svi građani jednaki i da će im borba protiv diskriminacije biti osnovno načelo i u kampanji: „I svih prethodnih godina borili smo se za svakog građanina Srbije. Napravili smo velike korake u borbi protiv diskriminacije – doneli smo Zakon o zabrani diskriminacije, ustanovili institut poverenika za ravnopravnost“, naveli su u DS-u. U Srpskoj naprednoj stranci nisu se ozbiljno bavili diskriminacijom gej populacije, ali su kratko odgovorili da se bave problemima koji pogađaju sve građane. Istraživanje GSA pokazalo je da LGBT populacija ima najveće poverenje u Liberalno demokratsku partiju, koja ujedno i pruža najotvoreniju podršku borbi za LGBT prava. Marko Karadžić iz LDP-a izjavio je nedavno da u okviru ove partije postoji komesarijat koji se bavi zaštitom ljudskih prava i borbom protiv diskriminacije: „Prevencija, edukacija i sankcija su tri osnovna elementa u borbi protiv diskriminacije i nasilja nad LGBT manjinom. Za LDP su svi građani jednaki, bez obzira na lična svojstva“, navodi Karadžić.

U Ujedinjenim regionima Srbije rekli su da građane ne dele na gej i one koji to nisu, ali da svi treba da imaju jednaka prava, dok je Dragan Marković Palma iz Jedinstvene Srbije, očekivano, izjavio: „Homoseksualci me uopšte ne interesuju. Izborna kampanja je u toku.“

PRAVO I KAKO GA STEĆI: Takođe očekivano, s obzirom na to da je reč prevashodno o redakciji časopisa „za političku teoriju i društvena istraživanja“, pa tek onda o listi koja će se kandidovati na parlamentarnim izborima, NSPM je svom stavu dao i teorijski okvir. Najnoviji broj časopisa „Nova srpska politička misao“ tematski je naslovljen „Politika (homo)seksualnosti“. U uvodniku novog broja „Nove srpske političke misli“ stoji da će čitalac u njemu naići na tekstove Slobodana Antonića, Dušana Maljkovića, Petra Anđelkovića, Marija Kalika, Slobodana Jankovića i Vladimira Dimitrijevića, koji su pisani „sa ambicijom da se sistematično izloži jedno stanovište ili jedan pogled na problem“: „Verujemo da je pluralizam ovih stanovišta i pogleda važna vrlina ovog našeg tematskog bloka – vrlina koja je danas generalno, a pogotovo po ovom pitanju, dosta retka čak i u akademskim publikacijama, te smo zato u Uredništvu „Nove srpske političke misli’ na nju naročito ponosni.“

S obzirom na to da tačka 18 „Inicijative za spas Srbije“ traži zabranu „homoseksualne propagande i promocije“, jasno je da uredništvo NSPM-a smatra homoseksualnost štetnom, bar za maloletna lica. Zato ne bi bilo loše razmotriti argumente iz tekstova najnovijeg temata NSPM-a i ukazati na neke njihove slabosti. Temat otvara rad Slobodana Antonića „Gej pokret i borba za priznatost“ u kom autor polazi od toga da je agresija prema LGBT osobama često predmet rasprava i kritika, dok je netolerancija koju pokazuju pojedini gej aktivisti slabo istražen fenomen. Otuda je Antonićev rad zapravo istraživanje uzroka agresije koja dolazi iz redova LGBT pokreta. Zaključak do kog dolazi jeste da koreni agresivnosti pojedinih gej aktivista leže u tome što „oni zaista veruju da su im određena prava uskraćena – poput prava na brak ili prava na usvajanje dece – zbog čega osećaju iskrenu ljutnju i povređenost“. Dalje, Antonić prelazi na ispitivanje da li su prava LGBT osoba time što im je onemogućeno stupanje u brak i usvajanje dece – zaista ugrožena. Ako brak shvatimo samo kao ugovor između dvoje ljudi, ograničavanje tog prava na raznopolne parove jeste diskriminacija, kaže Antonić. Međutim, on smatra da brak treba sagledati u drugoj dimenziji koju označava kao istinsku. Ukratko, postoji čitav korpus prava koja je moguće dobiti samo ako se ispune određeni uslovi. Kao primere, on navodi da je za biračko pravo neophodno steći državljanstvo, dok je za ostvarenje prava na studiranje neophodno završiti srednju školu. Slično tome, uslov za pravo na brak jeste pronalaženje partnera suprotnog pola, iz čega po Antoniću proizilazi da LGBT osobe nisu diskriminisane.

Manjkavost ovakve postavke jeste u tome što, kod prava koja podrazumevaju ispunjenje uslova da bi bila ostvarena, zakon predviđa proceduru za ispunjenje tih uslova. Drugim rečima, postoji jasno precizirana procedura dobijanja državljanstva, a sa njim i mogućnost izlaska na biralište. Isto tako, obrazovni sistem reguliše proceduru sticanja diplome srednje škole koja sa sobom povlači mogućnost studiranja. Pronalaženje partnera, međutim, uslovljeno je, ne procedurom, već seksualnom privlačnošću, odnosno prirodnom sklonošću ka osobama suprotnog ili istog pola. Kako bi izgledala procedura uz pomoć koje bi osoba homoseksualne orijentacije došla do partnera suprotnog pola, teško je zamisliti. Antonić bi mogao donekle da se odbrani od ovoga, pošto kao druge primere prava za koje postoje uslovi ostvarenja, navodi pravo na starački dom ili jaslice. Pravo na obe institucije ostvaruje se sa određenim uzrastom, što će reći, prirodnim svojstvom. Međutim, i starački domovi i jaslice jesu prava koja služe tome da odgovore na određene potrebe građana, uzrokovane prirodom. Tamo gde prirodna, urođena svojstva sprečavaju građane da neka prava ostvare, uskače društvo. Otud rampe za invalide koje osobama koje se otežano kreću olakšavaju pristup objektima, otud udžbenici na Brajevom pismu i razni drugi primeri ljudske težnje da omogući jednakost u pravima bez obzira na različite prirodne uslovljenosti i mogućnosti.

STANJE I OBLIK: Doprinos negiranju stvarne diskriminacije LGBT osoba daje i autor Petar Anđelković u radu „Politizacija polnih sklonosti i njene posledice“. Njegovi argumenti su, međutim, gotovo u potpunosti oborivi s obzirom na ono što se dešava u realnosti. Anđelković počinje razlikovanjem ličnih i društvenih sloboda i prava, stavljajući primedbu na račun gej aktivista koji svoje lične slobode pokušavaju da pretvore u društvene, a onda javnu kritiku takvog delovanja proglašavaju za napad na lično opredeljenje. „Sve dok pojedinac te stvari drži u domenu privatnosti, javnost nema pravo da procenjuje njegove sklonosti, a svako kršenje tog pravila jeste kršenje zakona“, kaže Anđelković, previđajući da heteroseksualni pojedinci svoje lične sklonosti retko kad zadržavaju u domenu privatnosti. Naprotiv, vrlo su skloni držanju za ruke, ljubljenju u javnosti, a proslava sklapanja braka, u narodu poznatija kao svadba, po svojoj suštini je vrlo bučna i primetna, čak i iz veće udaljenosti. Anđelković nastavlja konstatacijom da praktikovanje ličnih sklonosti često može da bude protivrečno standardima pristojnosti i ukusa društvene većine, te da iznošenjem iz sfere privatnosti oblika ponašanja koje javnost smatra skarednim ili bizarnim, pojedinac sebe čini objektom javne procene, kritike i poruge. Sve izneto, u suštini je tačno. U korenu ovakvog argumenta leži jedna komična zabuna na relaciji javnost-LGBT aktivisti. Zalažući se za javno pokazivanje svojih sklonosti, LGBT aktivisti ne traže za sebe ništa više od onoga što spada u široko rasprostranjene oblike ponašanja heteroseksualne većine. Dakle, vraćamo se na držanje za ruke i cmakanje u parku. Nije retkost, međutim, da deo protivnika LGBT aktivizma, pod javnom demonstracijom homoseksualnosti smatra seksualne odnose na javnim mestima. Ali, to je skaredno i bizarno i u slučaju heteroseksualaca, te je nejasno otkud ovakvo viđenje.

Nakon niza standardnih tradicionalističkih argumenata protiv istopolnih brakova i usvajanja dece (država brak reguliše da bi se društvo reprodukovalo, a ne zato što svako ima pravo na ljubav, dok su deca u istopolnim zajednicama hendikepirana jer su osuđena na život bez majke ili na život bez oca), Anđelković dolazi do čudnog zaključka da „homoseksualnost nije stanje, već oblik ponašanja„, a ponašanje za sobom povlači etičke posledice unutar društva, naročito ako je javno. To bi značilo da ni heteroseksualnost nije stanje, već oblik ponašanja. Prevesti stvari na ovaj teren bilo bi vrlo zgodno, jer se onda može preći na diskusiju o oblicima ponašanja koje je uglavnom moguće korigovati, sankcionisati ili promovisati. Anđelković pokušava da prevede stvari na teren oblika ponašanja, da bi mogao da operiše sa pojmovima normalnog i nenormalnog, međutim, početna tačka naprosto ne stoji. Seksualna orijentacija, kakva god bila, nije oblik ponašanja. Činjenica je da osoba može da provede život, a da sopstvenu seksualnost nikada i nikako ne ispolji, iako je seksualno orijentisana bilo ka suprotnom, bilo ka istom polu.

Politikom seksualnosti u novom broju „Nove srpske političke misli“ bave se još tri autorska rada. Dušan Maljković iz Centra za kvir studije iz Beograda, predstavlja kritiku „ideologije homoseksualnosti“ sa pozicije levice, koja odbacuje brak kao prevaziđenu društvenu instituciju, pa samim tim i zalaganje za gej brakove označava kao zalaganje za jednu represivnu, patrijarhalnu instituciju koja guši individualizam. Mario Kalik sa Fakulteta za kulturu i medije u Beogradu, polazi od pretpostavke da je homoseksualnost nemoralna jer je takva sa stanovišta Kantove filozofije morala: kada bi univerzalno važila, svet bi bio osuđen na propast, te stoga, kaže Kalik, heteroseksualnost mora ostati temeljna i dominantna seksualna orijentacija. Greška je ovde pojmovne prirode. Niko, naime, u LGBT pokretu, ne traži izjednačavanje seksualnih orijentacija, nego izjednačavanje prava ljudi različitih orijentacija. Izjednačavanje orijentacija značilo bi, na primer, zahtev da postoje propisane kvote homoseksualnih i heteroseksualnih orijentacija, a takav zahtev bio bi, u najmanju ruku, budalast. Te stvari reguliše priroda, a prema njoj, heteroseksualnost je još uvek daleko najdominantnija seksualna orijentacija. U tom smislu, diskutabilno je šta uopšte znači ona „homoseksualna propaganda“ sa početka priče. Naime, ako ogromna heteroseksualna većina ne uspeva da „promoviše“ svoju orijentaciju uprkos svemu što u ovom društvu govori u prilog tome da je ona „poželjnija“, „normalnija“, „moralnija“, pa u ovom društvu ipak postoje LGBT osobe, nije baš zamislivo kako bi mogao da se odigra isti proces u obrnutom smeru.

KRATKI POSTUPAK: Da nema poslednjeg rada u delu časopisa koji teorijski razmatra politiku ili ideologiju LGBT pokreta, novi broj NSPM-a bi još i mogao da prođe kao jedan kritički osvrt na gej aktivizam. Međutim, rad Slobodana Jankovića „O homoseksualnosti, pedofiliji i Zakonu o zabrani diskriminacije“ svrstava homoseksualnost u patologiju i mentalne poremećaje, uz otvorenu nameru da je izjednači sa pedofilijom. Taj rad čitavom broju daje potpuno drugačiji kontekst, onaj u kom u vodu pada svaka stvarna namera da se problem razmotri hladno i teorijski, svodeći homoseksualnost na tačku 18 „Inicijative za spas Srbije“ koja kaže: zabraniti.