Šestog oktobra je u Beogradu preminula Gorica Nešović (rođena Stanković) posle duge i teške bolesti. Za mene je mnogo važnije reći da je Gorica ove godine napunila 40 godina rada u medijima. Zamislite život proveden pred mikrofonom, od čega je više od 20 godina bila prvi glas koji su građani Beograda i Srbije slušali čim ujutru otvore oči. Možete to da preračunate u dane, sate i minute; u svakom slučaju, to je čitav jedan životni i radni vek posvećen slušaocima, čitaocima i gledaocima. A kako je sve počelo?
Godine 1982. Ritam srca, vreme neposredno nakon Titove smrti. Početak rušenja jednog idiličnog sveta i dašak slobode u etru, na Studiju B, naravno. Mogao si pred mikrofonom da budeš i bez preporuke Partije, nisi morao da imaš savršen glas, ali si morao da znaš šta ćeš da kažeš.
Dah slobode i na muzičkoj sceni, novi talas i nova energija u Beogradu. Gorica je bila jedna od prvih devojaka DJ-eva u Beogradskim klubovima “Akademija” ili “Buha”. Bila je deo pop kulturne scene osamdesetih u Beogradu, visila oko SKC-a i imala redak dar da prepozna hit singl na albumima njenih drugara iz EKV i drugih bendova novog talasa osamdesetih.
Tokom mračnih ratnih godina živela je na Kipru, gde je sa tadašnjim suprugom Slobodanom dobila sina Marka. Tamo je naučila da vozi auto levom stranom i da bude startna na semaforu, “da joj ne trube budale!” Suosnivač je etikete “Red Luna records”, koja je osim mejnstrima bila usmerena i na mlađu srpsku alternativnu muzičku scenu tokom devedesetih. Impozantan je spisak medija na kojima je tokom karijere radila: Sudio B, 3K, Radio B92, City radio, Radio Beograd 1, Radio Laguna, Radio S2, Link TV, TV B92, TV Prva.
Svuda je tražila barem mali prostor slobode u kojem je uspevala da se razmahne i pokaže za samo nekoliko minuta raskoš svog talenta, bilo kao autorka ili kao urednica.
Gorica Nešović je jedna od prvih novinarki koja se dokazala i kao književna autorka sa neverovatnim tiražima, a nije pisala ljubiće. Sa Jelicom Greganović je napisala zbirku pripovedaka Priči nikad kraja, a nakon toga i važnu novelu/ roman Nije strašno ako padneš, strašno je ako ne ustaneš. Njene priče bile su iz srca, iz stomaka, iskrene, jer se pred čitaocima otkrivala do koske. Sećam se da sam bio pomalo zabrinut jer sam se pitao da li će i kako publika razumeti njene ispovesti. Na sajmovima knjiga je satima potpisivala knjige čitateljima i čitateljkama koji su u njenim pričama prepoznavali segmente sopstvenih života. Kao da je neko ispričao njihove priče, koje oni sami nisu imali hrabrosti da podele.
Gorica Nešović je imala i bogatu karijeru na televiziji mada je duboko u sebi nije volela. Ona je bila dete radija. Za četiri godine tokom kojih smo našu emisiju realizovali na Radio Beogradu, svakoga jutra smo prolazili pored biste Nikole Tesle ulazeći u onu lepu i mističnu zgradu i po navici smo mu se javljali, bio je to naš mali ritual. Respekt za Teslu!
Pionirski je njen rad u emisijama “Videodrom” i “Neosvest”, a zatim i šou programi sa pričom i kuvanjem na TV B92 i TV Prva.
Kao iskusna koleginica, redovno je radila za ANEM držeći obuku za voditelje.
Ako bih morao da izaberem Goričin najuspešniji period, bio bi to rad na Radiju B92, gde je bila među osnivačima, a zatim zajedno sa njim rasla i bila dugogodišnja urednica. Nakon promena 2000. uspela je da ga učini najslušanijim u Srbiji, komercijalnim, bez narodnjaka, sa informativnim programom, redakcijom za kulturu, Ritmom srca i muzičkom redakcijom. Tu smo i počeli zajedno da radimo i sarađujemo. Bio je to prvi uspešan primer multimedijske sinergije radija, veba i televizije.
Prvi primer integracije radija i televizije u jutarnjem formatu odigrao se kada su nam, na Veranovu inicijativu, postavili kamere u radijski studio, pa su na televiziji gledali naše face umesto parenja životinja u Bi-Bi-Sijevim dokumentarcima sa Goranovim ili Živaninim glasom.
Tada su nastale i turneje “Buđenja”. Obilazili smo gradove i sela u Srbiji i radili živi program, uz TV uključenja. Tada smo i bukvalno upoznali svoje slušaoce.
Sudbinska veza Gorice i B92 postoji od druženja sa Veranom, preko ljubavne priče njene najbolje drugarice Jelice i njenog muža Branka, do činjenice da je rođena 15. maja, što je i rođendan B92.
Godine 2010. Gorica i ja smo krenuli u novu avanturu, osnivanje prve produkcije radio-programa Supermiš DOO. Uspeli smo da napravimo saradnju sa javnim medijskim servisom, dokazali da može, u pokušaju da se osavremeni i transformiše javni servis, Radio Beograd.
Prvi put smo kao autori dobili kontrolu nad kreativnim delom, ali i prodajom programa. Autori kontrolišu kontent, rečeno današnjim jezikom. U tom slučaju, program se finansira sponzorima koji znaju da imate slušaoce, oni su vaša preporuka i garancija da ste house hold brand, da ste ušli u svaki dom.
Ipak, za Goricu je rad na radiju uvek bio osvajanje prostora slobode. Ona je deo generacija novinarskih gerilaca iz osamdesetih, u predvečerje rata. Njen urednički pristup bio je zasnovan na istom principu – dobijate slobodu i odgovornost. Gorica je čuvala ljude, privatno i profesionalno, uvek je davala drugu šansu i bila duh pomirenja i integracije. Nikada “dupetom nije zatvarala vrata za sobom”, kako je govorila, zato je imala poštovanje kolega i saradnika.
Duh levice bio je prisutan u socijalnoj odgovornosti, osećanju za društvenu pravdu i borbi protiv svake vrste nejednakosti i diskriminacije. Mnogi mediji za koje je bila vezana propadali su tokom tranzicije, ali Gorica je tokom godina uspela da postane brend za sebe. Nikada nije bila član neke političke stranke, ali je bila veoma aktivna u promociji razvoja demokratije, demokratskih institucija. Aktivna od mirovnih pokreta “Rimtutituki”, ANEM, aktivna u promociji i podršci borbi protiv nasilja nad ženama, nasilja u porodici, Belhospice, borbi protiv raka dojke, Plavog kruga i još mnogih, mnogih drugih.
Buđenje. Emisija koja je postala zaštitni znak. Dvadeset godina budili ste se uz njen glas. To je svojevrsni duh Beograda koji traje od vremena Duška Radovića. Radio je savršen mađioničarski plašt za kreativne ljude poput Gorice jer vas lišava potrebe da razmišljate o izgledu, o zavođenju slikom, on je ovde i sada, prenosi poruku i prenosi emociju. Na radiju možete biti ono što poželite, istog momenta, bez ogromnog tehnološkog aparata od kojeg zavisite kao na televiziji. To je takođe sloboda za kreaciju koju radio pruža talentovanim ljudima. Gorica je tu magiju znala i sa lakoćom je izvodila svakog dana 40 godina.
Gorica Nešović, najbolja drugarica i Markova mama.
