Svi ljudi se prvi put rađaju biološki, a za ljude sa invaliditetom je drugo rođenje nalaženje ravnopravnog mesta u društvu. Njihovo uključivanje u "normalan" život nemerljiv je dobitak za državu, njihove porodice, ali pre svega za njih same
U julu ove godine će na Monblan, najviši vrh Evrope, sa svojim trenerom Slobodanom Stokićem iz Kluba ekstremnih sportova Pozitiv, pokušati da se popne Danijela (39). Ona je rođena bez stopala i šaka, i ako uspe u svojoj nameri biće prva osoba sa takvim stepenom invaliditeta koja se popela na taj vrh. Za ovaj poduhvat se već dugo priprema. U maju 2007. se na Prokletijama popela na preko 2000 metara nadmorske visine, u novembru se u Bugarskoj ispela na Musalu, najviši vrh Balkana, visok 2924 metra. Pripreme podrazumevaju i odlaske na Homoljske planine, Borski sto, gde je pešačila po tridesetak kilometara. U sklopu priprema su i psihološki i tehnički treninzi, učenje kako se pakuje ranac, šator, kako se kuva tokom boravka u planini.
Do jula 2004. Danijela je živela u Domu za decu i omladinu ometenu u mentalnom razvoju u Sremčici, pored Beograda. Onda je postala jedna od pet osoba iz doma koje su se prve uključile u projekat stanovanja uz podršku za osobe sa intelektualnim teškoćama, o kome je „Vreme“ već pisalo u broju 794 od 26. marta 2006. godine. Tih pet odraslih osoba različitog pola, starosti i stepena intelektualnih teškoća počelo je da živi, uz podršku tri asistentkinje, u jednom stanu u Beogradu. Danas u pet sličnih stanova u Beogradu žive 23 osobe koje su takođe došle iz doma u Sremčici.
Najvažnije reči u tom projektu su inkluzija i deinstitucionalizacija. Inkluzija je uključivanje osoba sa intelektualnim teškoćama u sve normalne tokove života i izjednačavanje njihovih prava sa osnovnim ljudskim pravima, a deinstitucionalizacija njihov prelazak iz postojećih institucija u posebne stambene zajednice u kojima će živeti u manjim grupama (do pet osoba), uz pomoć i podršku posebno edukovanih domaćica i koordinatora/voditelja programa. Moto programa je da osobe sa intelektualnim teškoćama imaju pravo da budu punopravni i aktivni članovi zajednice, i da njihov suživot sa osobama bez teškoća omogućava da potpunije razviju sve svoje potencijale, bliske odnose sa okruženjem, što deluje i na toleranciju i prihvatanje razlika u čitavom društvu.
Dr Dragan Lukić iz Asocijacije za promovisanje inkluzije Srbije (API) za „Vreme“ kaže: „Projekat je započela stručna služba Društva za pomoć osobama sa Daunovim sindromom. Posle tri godine i prve evaluacije uspešnosti programa, program je prepoznat kao nešto što ima dobru praksu i što treba da se uklopi u sistem socijalne zaštite države. Pokazala se potreba da se ovaj tip usluge proširi, pa je došlo do transformacije u novu nevladinu organizaciju, API, odnosno stručnu službu koja će voditi program koji se ne odnosi samo na ljude sa Daunovim sindromom, već na sve ljude sa intelektualnim teškoćama.“
Od 2007, API u partnerstvu sa Ministarstvom za rad i socijalnu politiku Srbije i organizacijom Mental Health Iniciative iz Budimpešte razvija ovaj projekat, koji je i deo državne strategije reforme socijalne zaštite i unapređenja osoba sa invaliditetom. U dosadašnjem toku projekta finansijeri su bili Fond za otvoreno društvo sa sedištem u Beogradu, Ministarstvo za rad i boračka pitanja, Fond za socijalne inovacije pri tom ministarstvu, kao i dom iz Sremčice, partner i sufinansijer od početka projekta.
Svi se slažu da su rezultati postignuti za četiri godine izvanredni. Od 23 osobe koje žive u stanovima, 18 ih je zaposleno na različitim poslovima u Javnom zelenilu, Mekdonalds restoranima, stolarskim radionicama, Parking servisu… Odlaze u bioskop i pozorište, na izlete, bave se sportom. Mr Jadranka Novak iz API-ja kaže: „Neverovatni pomaci kod svakog pojedinca su pokazali da su neslućene mogućnosti čoveka kome su pruženi optimalni uslovi za razvoj. U situacijama koje su za njih izazovne, ti ljudi pokazuju mnogo više nego što je bilo ko iz organizacije očekivao. J.P., momak sa cerebralnom paralizom, slabovid, sa oštećenim govornim veštinama, koji je za kretanje u gradu uvek imao podršku asistenta, sticajem okolnosti je posle boravka na bazenu na Banjici ostao sam. Posle dva i po sata pojavio se na vratima stana u kome živi, desetak kilometara udaljenom od Banjice. Rekao je da je došao gradskim autobusom, a na pitanje ko ga je doveo do kuće, skoro kilometar udaljene od autobuske stanice, odgovorio je: ‘Došao sam sam’. Tresao se od straha, ali je bio ponosan na ono što je učinio.
Gde god smo im omogućili da uče, sve što im je dato da rade radili su brže i kvalitetnije nego što je bilo ko očekivao. Neki su sami tražili poslove, preko oglasa. Ne poznajemo dovoljno kapacitet čoveka. Tek ovakvi programi daju im šanse da pokažu svoj maksimum i pokazuju nam da imamo strahovite predrasude prema njihovim mogućnostima.“
Nada, najstarija korisnica (54 godine), čitav život je provela u domu. Iz statusa korisnika ušla je u status osobe koja pruža podršku i pomoć svojim sustanarima. Stručna služba ju je postepeno usmeravala da postane domaćica, i sada u jednom od stanova uči ostale veštinama svakodnevnog življenja. Od pet stanova, u tri je podrška stalna, u jednom povremena, a u jednom više uopšte nije potrebna.
Britanski list „Gardijan“ je krajem 2006. pisao kako se u Srbiji štite prava ljudi sa intelektualnim teškoćama. Konstatovano je da je Srbija u tome primer drugim zemljama srednje i istočne Evrope, i ukazano na inicijativu Ministarstva za rad i socijalnu zaštitu o integrisanju tih osoba u svakodnevni život i izlazak iz specijalnih ustanova. Navedeno je da Ministarstvo planira da kupi 130 stanova i kuća gde bi bili smešteni oni koji napuste specijalne ustanove i bolnice.
Taj plan, međutim, još nije ostvaren. Takva socijalna usluga ne postoji u našem zakonodavstvu na nivou države, već samo na nivou Beograda. Program se završava u aprilu, a dalja sudbina dvadeset troje ljudi koji su iz doma u Sremčici prešli u stanove još je neizvesna.
Dr Lukić kaže: „Možda bi se našla sredstva da se projekat nastavi, ali više ne bi imalo smisla nastavljati ga kao projekat, jer je sazrelo vreme da iz projekta stanovanja uđemo u stanovanje uz podršku kao dugoročan oblik zaštite na teritoriji Srbije. Još se ne zna da li će se to rešavati na republičkom ili gradskom nivou. Zato je neophodno naglasiti da Republika i Grad pre svega treba da uvaže potrebe ovo dvadest troje ljudi da uđu u sistem kao dugoročan oblik zaštite. Važno je i da stručna služba koja ih je do sada vodila nastavi da ih vodi ili da bude partnerska organizacija onome ko bude nosilac.
Našim programom je obuhvaćeno deset ljudi iz Beograda. Ostali su iz drugih gradova, ali su ceo život proveli u Sremčici i Beogradu. Njihovo premeštanje u domicilne gradove bilo bi katastrofalno, jer oni te gradove i ljude u njima ne poznaju. Oni imaju sigurnost samo sa osobama koje su im do sada pružale podršku. Život ih je naučio da se teško poveravaju, a kada se povere daju to poverenje punom snagom. Ne žele da se odvajaju od domaćica i tima koji ih je vodio do sada, u njima vide neku vrstu porodice.
Oni su već očajni i u strahu šta će s njima biti. Plaše se vraćanja u ustanovu, ali i slučaja da samo oni koji su iz Beograda ostanu u stanovima, a da drugi odu u ostala mesta po Srbiji.“
Dr Lukić kaže da projekat koji su prepoznali i država i svi relevantni faktori nema potrebe menjati, već unapređivati i iz njega praviti model na nivou cele Srbije, u partnerstvu sa ljudima koji ga već vode. „Kao stručna služba dorasli smo da partnerski ponudimo kvalitetan program Gradu ili Ministarstvu. Ova organizacija je akreditovana od strane Ministarstva za rad i socijalnu politiku za edukaciju budućih službi podrške koje će ovaj program moći da prate, a nema edukacije bez praktičnog primera. Možemo pomagati i drugim lokalnim službama, a biće ih dosta, jer će vlada naći mogućnosti da se kupe predviđeni stanovi i da se širom Srbije stvori takva mreža.“
U svojoj knjizi pod nazivom Dva puta rođeni, posvećenoj ljudima sa invaliditetom, Đuzepe Pantolja kaže da se svi ljudi prvi put rađaju biološki, a da je za ljude sa invaliditetom drugo rođenje nalaaženje ravnopravnog mesta u društvu. Njihovo uključivanje u „normalan“ život nemerljiv je dobitak za državu, njihove porodice, ali pre svega za ljude koji konačno dobijaju mogućnost da rade, biraju sa kim će da žive, šta će da jedu, koji program će gledati na televiziji. Dobijaju mogućnost i da rade nešto ne zato što to drugi od njih očekuju, već zato što je to njihov izbor.
Ideja velikih institucija u kojima se izoluju osobe sa intelektualnim teškoćama pripada takozvanom medicinskom modelu, koji je karakterističan za drugu polovinu XIX i prvu polovinu XX veka. Medicinski model netipičnost smatra anomalijom i problemom medicine koji se rešava lečenjem ili „ispravkom“ problema. Na taj način se ta osoba izoluje, a sve odluke o njenom tretmanu i smeštaju donose stručna lica.
Sa medicinskog se prešlo na socijalni model, koji je baziran na tvrdnji da osobe sa intelektualnim teškoćama imaju iste razvojne potrebe kao i svi drugi, da su sastavni deo svakog okruženja i da ne treba da se „popravljaju“ u institucijama, već da im se omoguće uslovi za što samostalnije funkcionisanje u spoljašnjem svetu.
Za to je neophodno da budu u svom prirodnom okruženju, a ne u izolaciji. Svaki tretman, usluga ili smeštaj određuje se u zavisnosti od individualnih potreba pojedinca i njegove porodice. Tako se razvijaju postojeći potencijali i veštine pojedinca koje će pomoći da što samostalnije funkcioniše. Iskustvo je pokazalo da je učenje tih veština najuspešnije u prirodnoj sredini, a da svako zatvaranje u instituciju dovodi korisnika u situaciju da zauvek ostane u toj instituciji ili da van nje može funkcionisati samo uz nečiju neprekidnu pomoć.
Statistički podaci govore da u svakoj populaciji ima dva do dva i po odsto osoba sa intelektualnim teškoćama. U skandinavskim zemljama situacija je najpovoljnija kad je reč o otvorenoj zaštiti, a primer potpunog ukidanja institucionalnog tretmana je Novi Zeland.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
