Jekić je na sudu ubedljivo i dokumentovano tvrdio da je Radomir Marković organizaciju Arkanovog ubistva poverio Andriji Draškoviću, koji je stvar zabrljao
Kad je javnost već bila zasićena dugogodišnjim otezanjem procesa optuženima za ubistvo komandanta Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, pre osam dana, u četvrtak po podne ubijen je nekadašnji načelnik lozničke policije Vojislav Jekić (58). Nepoznati mladić ispalio mu je iz pištolja dva hica u glavu u trenutku kad je Jekić prišao svom automobilu parkiranom pored bašte kafića Kontakt u novobeogradskoj Ulici Džona Kenedija br. 10. Ubica je potom kroz prolaz između dve zgrade pobegao u pravcu Ulice Goce Delčeva. Naravno, ubrzo je stigla policija ojačana vrhuškom Republičkog i Gradskog SUP-a, kao i psima tragačima koji su bezuspešno pokušavali da otkriju trag uteklog likvidatora.
Ljudi koji su nešto ranije sedeli sa Jekićem nisu policiji mogli da kažu nešto više o izgledu ubice osim da je na glavi imao kapu crvene boje i zelenu duksericu. Istog dana, zapravo u noći između četvrtka i petka, beogradska policija primetila je automobil „audi A-6“ sa bosanskim registarskim tablicama 848-T-078 i u okviru istrage povodom Jekićevog ubistva na informativni razgovor privela Đorđa Ždrala, Borisa Govedaricu, Miroslava Škobu i Vlatka Mačara, svi iz istočnog Sarajeva. Prema pisanju beogradske štampe, svi su nakon razgovora pušteni jer su imali čvrst alibi, odnosno nisu ni na koji način bili povezani sa Jekićevim ubistvom. Indikativno je, inače, da su Ždrale, Govedarica i Škobo svojevremeno bili optuženi za ubistvo bračnog para Željka i Mikice Todorović na Palama 2. jula 2004. godine i na suđenju u Bjeljini, zbog nedostatka dokaza, bili oslobođeni u oktobru prošle godine. Uzgred, Ždrale je svojevremeno bio ranjen u pucnjavi u naselju Vranješ u istočnom Sarajevu kada je na njega bio ispaljen rafal iz automatskog oružja. Posle ukazane lekarske pomoći u sarajevskoj bolnici Koševo, Ždrale je iz nje pobegao. Toliko o ekipi bosanskih turista.
Istog dana kada je Jekić ubijen oglasio se MUP Srbije šturim saopštenjem o zločinu i okolnostima pod kojima je počinjen, što je sasvim razumljivo budući da se i dalje traga za ubicom i motivom. Zanimljivo je, međutim, da je sutradan po Jekićevom ubistvu u beogradskoj štampi („Politika“) o ekipi iz Bosne bilo objavljeno da je policija u Beogradu oko 20 časova na dan zločina pronašla automobil sivometalik „audi A-6“ u kome su bile tri naoružane osobe za koje se pretpostavlja da su umešane u ubistvo Vojislava Jekića. Posle intenzivnog traganja vozilo je oko 19 časova viđeno u Ustaničkoj ulici u Beogradu, a sat kasnije uhapšeni su vozač i saputnici u sumnjivom „audiju“.
Prema pisanju beogradske štampe, u Jekićevom automobilu bio je oveći svežanj dokumenata i video-kaseta. Sadržaj i jednog i drugog za sada nije poznat, i verovatno nikad i neće biti. Neki poznanici Vojislava Jekića pričaju o tome da je Jekić bio u vezi sa Tribunalom u Hagu i navodno se spremao da svedoči budući da je dugo bio na poprištima oružanih sukoba diljem Bosne.
„Potencijalni motiv da neko angažuje ubicu može biti i slanje poruke drugima koji pođu njegovim putem. Od iskaza Vojislava Jekića strahovali su i oni koji su činili ratne zločine, a još ih nije stigla ruka pravde“, rekao je za „Večernje novosti“ advokat i Jekićev prijatelj Duško Tomić, napominjući i da je Jekić strahovao od Andrije Draškovića kog je na sudu optužio za umešanost u Arkanovo ubistvo.
Jekićevo ubistvo ne razlikuje se od mnogih do sada počinjenih čiji je motiv ostao nepoznat. Međutim, valja se vratiti na januar 2000. godine, odnosno na ubistvo Željka Ražnatovića i ulogu Vojislava Jekića na potonjim suđenjima optuženima za taj zločin. Tadašnji prvi čovek lozničke policije svojim svedočenjem gurnuo je klip u točkove optužnice i prvi progovorio o umešanosti prvog čoveka DB-a Radeta Markovića i nekih funkcionera Službe, kao i Andrije Draškovića i nekih kriminalaca – saradnika DB-a. Jekić je na sudu ubedljivo i dokumentovano tvrdio da je Radomir Marković organizaciju Arkanovog ubistva poverio Andriji Draškoviću, koji je stvar zabrljao i nedvosmisleno otkrio pozadinu Arkanove likvidacije. To je bilo više nego vidljivo na suđenjima optuženima za Arkanovo ubistvo. Dva puta je Vrhovni sud Srbije ukidao prvostepene presude i vraćao na ponovno suđenje istom predsedniku Veća petorice Okružnog suda u Beogradu, da bi tek u trećem procesuiranju za predsednika Veća bio određen drugi sudija. Prema rečima Mihaila Ražnatovića, sina Željkovog, predsednik Stranke srpskog jedinstva Borisav Pelević preneo mu je uoči suđenja sledeću poruku: „Nemojte na sudu, odnosno suđenjima optuženima za ubistvo, ništa da pitate okrivljene, budite mirni i staloženi. Dobili ste zeleno svetlo da pobijete sve umešane u Arkanovo ubistvo, ali morate da pazite da sve bude čisto i bez otisaka i dokaza.“ Bila je to zapravo najava masakra svih onih za koje se pretpostavilo da su imali veze sa Arkanovom likvidacijom. Inače, Pelević je u to vreme javno tvrdio da je Arkana ubila američka CIA zajedno sa šiptarskim teroristima.
Srbija je ušla u građansku neposlušnost, a to sa sobom nosi posledice. U danima za nama postalo je nemoguće prebrojati privedene, uhapšene i povređene. Ostaće zabeleženo da su se policijske marice u punoj brzini zaletale u mirne građane i da je jedan čovek hteo da naudi sebi, pod teretom pritiska vlasti
Šta je sve pokazao protest u subotu 28. juna? Kakve poruke i pouke odatle može da izvuče vlast – i čini li to – a kakve studenti i građani koji demonstriraju? Da li je manifestacija nacionalizma na Vidovdan bila očekivana, potencijalno opasna ili predstavlja nešto sasvim drugo? U kakvom se položaju sada nalazi režim, a u kakvom njegovi protivnici
Brojanje glasova na ponovljenim izborima, na jednom izbornom mestu, u varošici od 10.000 ljudi, pratio je lično predsednik države Aleksandar Vučić jer je znao – ako padne Kosjerić, zaljuljaće se mnogo više od jedne opštinske vlasti. Uspeo je SNS na kraju da zadrži izbornu pobedu, uz uobičajeni repertoar – zastrašivanje, demonstraciju sile i medijska blaćenja protivnika
Građani i studenti su tako dobro organizovani da policija izgleda smešno. Trčkaraju od ulice do ulice, od kvarta do kvarta, kao neka zbunjena deca. Ako ovaj bunt iznedri očekivani rezultat, odnosno ako Novi Sad odista postane ovdašnji Gdanjsk – to će u istoriju grada nesumnjivo biti upisano zlatnim slovima. Govoriće se o tome sa ponosom, kao što se sa ponosom ističe da je 1748. godine postao slobodan, autonoman grad, dekretom carice Marije Terezije. Slobodu je tada platio, ona se uvek plaća
“Posle ovih sedam meseci”, kaže psiholog Zoran Pavlović, “represija postaje sasvim jasno kontraproduktivna. Režimi koji koriste prekomernu silu često nehotice mobilišu građane, jer nasilje delegitimizuje vlast, a ljudima daje moralnu jasnoću i emocionalnu snagu da se suprotstave. Represija, drugim rečima, ne samo da neće pasivizovati društvo (što režim planira), već će samo ojačati granicu između ‘nas’ i ‘njih’, ojačaće i identitet otpora i pojačati koheziju unutar grupe koja trpi nepravdu. Broj ljudi koji izlaze na ulice ne smanjuje se već raste”
I kako će vatrogasci, policajci i lekari da brinu o nebezbednim tunelima? Pa, tako što će da osmatraju brdo i budu spremni ako se brdo obruši na autobus, na primer
Da li biste seli sa Aleksandrom Vučićem za kafanski sto nakon što je pomilovao naprednjačke muškarčine koje su palicom junački polomile vilicu studentkinji? Osim gubitka elementarnih moralnih kočnica, šta još stoji iza ovog čina
Nad premlaćivanjem i hapšenjem studenata čovek može da se zgrozi, ali ne sme da se iznenadi – pa sve je to Aleksandar Vučić najavio. Ali, videće da je pendrek slaba zaštita od naroda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
