Duvanski put

Ako je verovati čelnicima srpske vlade, doba jeftinih uvoznih cigareta definitivno je na izmaku. Prema izjavi premijera Zorana Đinđića, u Srbiji će uskoro biti donet zakon o osnivanju firme pod nazivom Srbija tabak, koja će preuzeti državni monopol na duvan. Istovremeno, stranim firmama će biti omogućeno da na našoj teritoriji izgrade fabrike licencnih cigareta koje će domaći pušači trošiti umesto paklica poznatih firmi, ali nepoznatog kvaliteta i porekla, koje se trenutno prodaju na ulicama ili ispod tezgi, dok bi ljubitelji originalnih uvoznih marki svoje zadovoljstvo plaćali znatno skuplje nego do danas.

Mnogo štošta, međutim, predstavlja prepreku ostvarivanju ovog ambicioznog plana. Najpre, Đinđićeva inicijativa dolazi na vrhuncu skandalozne afere koja je putem zagrebačkog „Nacionala“ lansirana prošlog meseca a u koju je, ako je verovati „Nacionalu“, uključen dobar deo bivših i sadašnjih glavešina iz nekoliko republika nekadašnje Jugoslavije, uključujući i samog Đinđića. Srpski premijer je, doduše, demantovao priče po kojima je od navodnog kralja duvanske mafije, famoznog Stanka Subotića Caneta, primio novac za finansiranje svoje stranke, kao i da je besplatno leteo luksuznim Canetovim avionom, ali ne i to da između njih dvojice postoji nekakva veza. No, Đinđić je u pomenutoj aferi prošao mnogo bolje od crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, koji je u „Nacionalu“ opisan kao Canetov glavni sponzor i partner, koji je zahvaljujući švercu duvana stekao ne samo milionske svote novca nego i skupocene satove i drugu luksuznu robu koju su mu poklanjali partneri iz mafije. Duvanska afera već je izazvala ozbiljne političke potrese u Crnoj Gori, a jedan „junak“ iz „Nacionalovog“ feljtona – izvesni Bajo Sekulić – ubijen je iz automatskog oružja nasred Budve. S obzirom na relativno marginalnu ulogu koja je pripisana Đinđiću, kolateralna šteta u Srbiji je za sada daleko manja. Ipak, saznaje se da su trenutno suspendovani pregovori sa oba inostrana strateška partnera kojima je trebalo da bude poverena izgradnja fabrika licencnih cigareta u Srbiji. Jednog od ta dva partnera – Tvornicu duhana Rovinj, koja je planirala da gradi fabriku u Novom Sadu – Đinđić je direktno optužio da stoji iza tekstova u „Nacionalu“, tvrdeći da najviše švercovanih cigareta stiže upravo iz Rovinja. Pregovori sa drugim partnerom, multinacionalnim gigantom Britiš Ameriken Tobako (BAT), koji je želeo da gradi fabriku u Kragujevcu, prekinuti su formalno zbog donošenja novog zakona, ali su, prema izvorima „Vremena“, pravi razlozi opet vezani za duvansku mafiju. Nažalost, sva tri ključna aktera ove priče – premijer Đinđić, ministar finansija Božidar Đelić, kao i potpredsednik Vlade zadužen za pregovore sa BAT-om Žarko Korać – odbili su da za „Vreme“ govore o trenutnom toku pregovora i zakonu o monopolu na duvan.

OSINJE GNEZDO: Već sada je, međutim, jasno da priča o švercu duvana daleko prevazilazi okvire jedne korupcionaške afere. Da bi se stekao uvid u količinu novca koji se obrće u ovom poslu, treba se podsetiti da je u staroj, velikoj Jugoslaviji, prihod od prodaje cigareta činio petinu ukupnog prihoda SFRJ koja je, usput budi rečeno, do rata važila za srednje razvijenu zemlju. Početkom devedesetih cigarete (uz naftu) postaju glavni izvor prihoda gospodara rata i ovlašćenih domoljubnih mafijaša, a uz pomoć nadležnih službi. Duvan i nafta nisu slučajno izabrani: reč je o robi koja se uvek, a naročito u ratu, intenzivno troši i bukvalno sagoreva, pa stoga predstavlja nepresušan izvor prihoda. Sem toga, proizvodna cena paklice cigareta ili litra nafte je bar desetak puta manja od maloprodajne čak i u neoporezovanoj, crnoberzijanskoj varijanti. Jedini posao koji donosi uporedive stope profita je trgovina drogom, ali se na takvu vrstu biznisa svuda, pa čak i kod nas, gleda sa odvratnošću, dok je šverc cigareta i benzina uživao status društveno-korisnog, maltene patriotskog angažmana, kojim se namiruju potrebe domaćih zavisnika od nikotina i automobila. Prema nekim proračunima, prihod od jednog jedinog šlepera stranih cigareta dostiže 350.000 maraka, pa ako od toga ostane neka crkavica za platice i penzije, eto svima vajdice.

Prirodno je da biznis u kome se obrću tolike pare nije mogao da bude prepušten snalažljivosti pojedinaca, već je morao biti koordinisan od strane najviših organa, a kako je bio ilegalan i tajan, logično je da je koordinaciju, transport i pratnju obezbeđivala tajna policija nadležne republike ili entiteta. Kada je Biljana Plavšić 1997. otvorila arhive MUP-a Republike Srpske, saznali smo da su Radovan Karadžić i drugovi sve vreme rata prodavali švercovane cigarete Hrvatima, uz znanje i podršku vrha policijskog aparata; u Srbiji su se za taj kolač otimali Marko Milošević i pokojni Željko Ražnatović Arkan, pri čemu su se obojica oslanjali na podršku Resora državne bezbednosti; o Crnoj Gori se ionako već sve zna, a zna se i da je isti biznis bio jedan od glavnih izvora prihoda Oslobodilačke vojske Kosova. S obzirom na to da su šleperi sa cigaretama nesmetano prelazili ne samo državne granice već i linije fronta, može se sa sigurnošću reći da su svi učesnici u tom poslu, makar povremeno, bili u tesnoj vezi i da im pripadnost suprotstavljenim stranama nije smetala u saradnji. Rat je prošao, ali su mnogi među njima zadržali bogatstvo i uticaj, a neki bogami i funkcije. Ti ljudi su spremni da pruže ogorčen otpor svakom dobronamernom pokušaju da se duvanski novac vrati u legalne tokove, ali i da se obelodani njihova uloga u ranijim poslovima. Slučaj Baja Sekulića to jasno dokazuje, i nema razloga da se veruje da će on ostati poslednja žrtva obračuna unutar duvanske mafije.

SITNE RIBE I RIBETINE: Pre nego što glasno zakukamo nad nesposobnošću balkanskih država da se oslobode korupcije i mangupa u svojim redovima, trebalo bi baciti malo svetla i na glavne krivce, u odnosu na koje su svi pomenuti akteri, pa čak i „kralj“ Cane i njegov „prijatelj“ Milo, najobičnije sitne ribe. To su, naravno, najveći proizvođači cigareta, bez čijeg znanja i učešća nije bilo moguće švercovati onoliki duvan preko Balkana. Kada se rekonstruiše put jednog kartona cigareta od proizvođača do pušača (vidi mapu), vidi se da je taj karton najpre prodat nekom od velikih dobavljača, poput pomenutog Caneta, koji ga uz pomoć svojih političkih i policijskih veza isporučuje do granice i predaje nekom od lokalnih moćnika, nakon što je naplatio procenat. Karton zatim preuzima neki od lokalnih moćnika (recimo Željko ili Marko) da bi na kraju završio na kartonskoj tezgi na beogradskom Bulevaru revolucije ili, u drugoj varijanti, ispod tezge u Italiji. Nemoguće je da te velike i ugledne firme nisu znale kome prodaju tolike cigarete i da se iste kreću nelegalnim putevima, a ima osnova da se veruje da su prihode od takve prodaje krili i od sopstvenih poreskih organa. Najviši izvršni organ EU-a Evropska komisija nedavno je pred američkim sudom tužila nekoliko najvećih duvanskih kompanija, tvrdeći da su one godinama svesno finansirale i na druge načine potpomagale šverc cigareta na zapadnoevropsko tržište, između ostalog i preko Balkana, i time oštetile EU za milijarde dolara. Te firme su, kako se navodi u tužbi, savršeno dobro znale gde završavaju njihovi proizvodi, pa su čak i prilagođavale fabričke dimenzije paklica i kartona radi lakšeg šverca. U načelu, svaka legalno proizvedena paklica trebalo bi da ispod celofana ima zalepljenu akciznu markicu kojom se dokazuje da je namenjena legalnom distributeru. Već sama činjenica da se cigarete bez markice nalaze u prodaji širom Balkana teško optužuje multinacionalne firme. Njihovom slučaju, o kome američki sud treba da odluči ovih dana, neće pomoći ni to što su pre par godina uhvaćeni da su na gotovo identičan način kao kod nas – gliserima – organizovali šverc cigareta iz Sjedinjenih Država u Kanadu. Na kraju je nekoliko velikih firmi, među kojima Đinđićeva vlada trenuto traži strateške partnere, platilo debele kazne, a njihovi direktori prodaje završili su u zatvoru.

Ukoliko američki sud prihvati tužbu Evropske komisije, veliki proizvođači duvana naći će se u veoma teškom položaju, jer su u SAD već izloženi neprestanim zahtevima za odštetu od strane obolelih pušača, a u poslednje vreme i od strane moćnih kompanija za zdravstveno osiguranje, koji traže da im se nadoknadi novac koji su u vidu premija isplatili osiguranicima kojima je od pušenja stradalo zdravlje. Sve to može da znači i da će te firme zbog silnih kazni morati da smanje investicije, pa bi se moglo desiti da Kragujevac nikada ne vidi obećanu fabriku duvana. Kompanije će, na kraju, izvesti računicu da li im se izgradnja fabrike i legalizacija prodaje cigareta više isplati od dosadašnjeg načina poslovanja. Prema pouzdanim saznanjima „Vremena“, jedna od najvećih takvih kompanija – američki „Filip Moris“ – već je donela odluku u tom smislu. Naime, „Filip Moris“ je obustavio planove o izgradnji fabrike u Srbiji onog časa kada se već toliko puta pomenuti Cane Subotić pojavio u njihovom sedištu u Londonu i obavestio ih da im povoljno može ustupiti akcizne markice SRJ-a u vrednosti od 60 miliona maraka. Sa tim markicama, kojima se omogućava legalan uvoz cigareta u SRJ u količini koja prevazilazi višegodišnju proizvodnju potencijalne fabrike, „Filipu Morisu“ se ne isplati da bilo šta gradi. Markice se, inače, štampaju u topčiderskoj kovnici novca, a kako je Subotić navodno uspeo da ih otkupi po ceni koja je za najmanje tri četvrtine manja od nominalne jeste tema za poseban tekst. Ono što je za sada sasvim sigurno jeste to da će mnogo dima otići u vazduh pre nego što se na tržištu cigareta zavede bilo kakav red.