Dugovi iz ormara

Za Srbiju, očigledno, nema dobre vesti koja stiže iz holandskog grada Haga. Taj gradić, odavde gledano, izgleda kao jedan veliki sud na kome naša zemlja uvek gubi. Za razliku od slučajeva ratnih zločina i borbe da se ospori proglašenje nezavisnosti Kosova, sada je loša vest stigla „iz privrede“: krajem avgusta je javljeno da je Arbitražni sud u tom gradu doneo odluku u korist grčke kompanije Mitilineos, kojom se Srbiji određuje da plati desetine miliona dolara odštete za nerealizovane ugovore koje je ova kompanija imala sa RTB Borom, kompanijom koja važi za jednu od većih muka svake vlade Srbije u poslednjih dvadesetak godina.

foto: mitilineos pr

Odlukom Suda u Hagu, Srbija bi trebalo da isplati grčkoj kompaniji približno 40 miliona dolara jer je prekršila bilateralni sporazum o zaštiti investicija, koji su nekadašnja SR Jugoslavija i Republika Grčka potpisale daleke 1997. godine. Kako je već delimično objavljeno u srpskim medijima, radi se o kompenzaciji za 4000 tona prerađenog bakra (koji je procenjen na 33 miliona dolara) i oko 18 miliona dolara zajma koji je svojevremeno Mitilineos uložio u RTB Bor. Na ovo treba dodati i nekoliko miliona evra troškova postupka i reći da grčka kompanija nije dobila sumu koju je tražila (pomenuti iznosi sa kamatama za period 2004–2012. godine), čime se okončala jedna „investiciona priča“ na, čini se, najgori mogući način po Srbiju i njene građane.

Ovaj događaj nije preterano uzbudio ni javnost ni vlast: slučajem se jedino bave „Politika“ i TV N1, a predsednica Vlade Ana Brnabić veli da nije strašno jer imamo veliki suficit i da neće biti problema da TO platimo. Ministar ekonomije Goran Knežević optužuje prethodnike, kaže da ova vlada ne uzmiče i da će i ovu brljotinu „ispeglati“ jer je to u interesu cele nacije. U oceni da je sve to delo „onih pre nas“ pridružio se i ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić iz SPS-a, kao da ta stranka nikada pre njega nije imala nikakve veze sa vlastima u Srbiji, a kamoli sa potpisanim sporazumima.

Da li je sve baš tako, i čemu služi tako opušten pristup sadašnje vlade, koja je, na neki način, vlada kontinuiteta koji traje već pet godina?

INVESTICIONI LEŠ: Na naplatu nam stiže nešto što su mnogi zaboravili, neka obaveza iz prošlosti, iz vremena sankcija i izolacija, doba u kome je Srbijom vladao Slobodan Milošević, koji je sa svojim saradnicima u kasnim devedesetim pravio neke ugovore sa grčkim kompanijama. O tim ugovorima javnost nije mnogo znala, ali su u to doba bili predstavljeni kao najvažnija stvar za Srbiju i srpsku privredu i trebalo je da doprinesu uzletu Srbije po sklapanju Dejtonskog sporazuma u jesen 1995. godine, kada se verovalo da su ratovi okončani i da ćemo se posvetiti razvoju i napretku.

Srbiji, ovoj danas, stiže na naplatu račun koji joj ispostavlja Miloševićev stari znanac Evangelos Mitilineos (63 godine), vlasnik kompanije Mitilineos holding, u kasnim devedesetim čest gost na kanabetu kod Miloševića, čovek koji je možda bio zaslužan za prvu privatizaciju Telekoma 1997. godine, koja je tadašnjem režimu upumpala dovoljno novca da preživi još tri godine na vlasti i da izgubi još jedan rat.

Mitilineos je u to doba bio predstavljen kao čovek koji je na čelu kompanije koja će da oporavi gigante: Trepču na Kosovu i RTB Bor. Navodno, on je donosio taj preko potrebni investicioni kapital koji je trebalo da posluži posrnulim srpskim energetskim gigantima da povrate dah, ojačaju, da se oslobode svoje likvidacione otromboljenosti i da opet krenu putem osvajanja svetskih tržišta. Pored ulaganja u Bor i Trepču, Mitilineos je bio predstavljen kao član odbora direktora OTE, kompanije koja je učestvovala u prvoj privatizaciji Telekoma Srbija 1997. godine, nekoliko meseci nakon potpisivanja sporazuma između Grčke i SRJ o zaštiti investicija.

U to vreme su se u grčkim medijima pojavljivali napisi u kojima se analizirala uloga kompanije Mitilineos, koja je za kratko vreme od osnivanja 1990. godine i pojavljivanja na atinskoj berzi 1995, narasla u regionalnog giganta u trgovini bakrom i drugim metalima, investirajući i poslujući u rizičnim balkanskim, postkomunističkim državama; kompanija koja je toliko narasla da je magazin „Forbs“ bogatstvo njenog vlasnika procenio na 800 miliona evra i kao poslovnog čoveka čija će imperija brzo postati vodeća u toj oblasti u celoj Evropi.

S druge strane, postojali su glasovi koji su sumnjali u taj neverovatni uspon ovog atinskog trgovca metalima, a njegove bliske veze sa režimom Slobodana Miloševića u Beogradu su ocenjene kao „preterane“. Spekulisalo se da je možda iza svega novac samog Miloševića, koji je ovaj uspevao u vreme ekonomskih sankcija i rata da „ispumpa“ iz Srbije.

Uglavnom, Mitilineos je došao u Srbiju, potpisao sedam ugovora sa RTB Borom o preradi koncentrata (RTB je uvek imao više kapaciteta za preradu nego što je imao sirovine), uložio neki novac u Kombinat Trepča na Kosovu i verovatno čekao da se dogodi privatizacija u kojoj bi on kao veliki partner i poverilac mogao da očekuje prvenstvo kupovine.

To se nikada nije dogodilo.

Dogodio se rat na Kosovu i bombardovanje Srbije 1999. godine, te svrgavanje njegovog partnera Miloševića u jesen 2000. Tone koncentrata rude koju je Bor trebalo da preradi i novac od zajma koji je trebalo da pomogne razvoj RTB-a ostali su zarobljeni u ovom preduzeću koje je docnije, u dva navrata, prošlo kroz neuspešan postupak privatizacije, i za koje danas vlast veli da je odlična firma i da su mnogi kupci iz Rusije i Kine zainteresovani za stratešku saradnju.

S druge strane, Mitilineos u avgustu 1999. godine (ulazak KFOR-a u Trepču) raskida ugovor sa Trepčom i Geneksom o preradi koncentrata olova i cinka i aktivira sve garancije koje je beogradska Jugobanka dala za obaveze Trepče. Po tužbi Mitilineosa, Viši privredni sud u Beogradu doneo je pravosnažnu presudu, kojom je Jugobanka obavezna da Mitilineos holdingu plati preko 50 miliona dolara duga sa kamatama, kako stoji u tekstu objavljenom u „Vremenu“ 10. januara 2002. godine koji je potpisao Miša Brkić.

KADA JE PUKLO: Evangelos Mitilineos, taj zanimljivi preduzetnik iz Atine sa diplomom Londonske škole ekonomije (LSE), pojavljuje se još nekoliko puta u Srbiji u periodu posle pada Miloševića, zainteresovan da učestvuje u privatizaciji Bora, ali i da naplati svoja dugovanja kroz vlasništvo u raznim biznisima (pominju se cementare i hoteli, kao što je nekadašnji Interkontinental).

Čini se da tadašnja vlast ima razumevanja za njegova potraživanja ili se ona pokrivaju kroz druge aranžmane, uglavnom, tikva puca sa prvom vladom Vojislava Koštunice (2004–2007) kada Vlada, da bi sprečila propast RTB-a, uvodi jednu vrstu moratorijuma kojom je sprečeno da poverioci naplate svoja potraživanja. RTB ulazi u onu grupu „preduzeća u restrukturiranju“, čime se Mitilineos izbacuje iz igre i nema mogućnosti da naplati ono što veruju da im Bor duguje.

U to vreme, za razliku od Bora, ta kompanija je odavno odustala od Trepče i želje da postane njen vlasnik na osnovu pozajmica koje joj je navodno davala tokom devedesetih. U jednom izveštaju Međunarodne krizne grupe čak stoji da se verovalo da je Milošević kroz aranžman sa Mitilineosom želeo da posredno kupi Trepču, i tako ostavi novonastalu tvorevinu bez najveće kompanije u energetskom sektoru.

Mitilineos 2006. godine vodi prvi arbitražni postupak u kome uspeva da dokaže da je njegov kapital investicija a ne puko trgovanje, što je bio stav srpske strane, čime je ovoj kompaniji omogućeno da svoj novac potražuje od države Srbije, a ne od kompanije RTB Bor.

Na prvoj arbitraži se pokazalo da je ulaganje Mitilineosa investicija koju država Srbija nije štitila, što je bila obavezna prema međudržavnom sporazumu iz 1997. godine, koji je Milošević dogovorio sa tadašnjim vlastima u Atini.

NOVO ODMERAVANJE: Prema nekim izvorima, Grci su dolazili u Vladu Srbije kad god bi bila formirana nova vlada, sa željom da se nagode oko duga. Međutim, ništa se nije dešavalo: iako danas ne želi da daje komentare za medije, Mlađan Dinkić, nekadašnji ministar finansija i privrede, kaže da se on nije sretao sa predstavnicima ove kompanije, ali da zna da su neki pregovori vođeni na „nižem nivou“.

foto: dragan antonić / fonet

Saša Radulović, danas predvodnik pokreta „Dosta je bilo“ i narodni poslanik, a ranije ministar privrede u Vladi RS, kaže za „Vreme“ da tokom njegovog mandata, od septembra 2013. do januara 2014. godine, nije bilo razgovora na ovu temu, ali i da on tada nije bio u mogućnosti da utvrdi prave razmere dugovanja koje su postojala i u RTB Boru i u drugim preduzećima u restrukturiranju, jer je postojala opstrukcija. On danas smatra da su sve presude kojima se Srbiji nalaže da plati neku odštetu na neki način pokazatelj korupcije i da bi trebalo da se svi podaci u tim slučajevima objave, da bismo do kraja videli šta se dešavalo u svakom pojedinačnom slučaju.

Novi postupak je pokrenut u januaru 2013. godine u Hagu i veće arbitara je ovog leta donelo odluku koja će Srbiju koštati desetine miliona dolara. Iako predsednica Vlade Ana Brnabić kaže da ta šteta neće ugroziti ukupne finansije države, verovatno bi bilo bolje da je država za taj novac napravila 100 novih škola ili kupila 10 novih gama noževa za lečenje tumora.

Grčka kompanija je, čini se, ozbiljno razumela ovu arbitražu i angažovala je tri velike advokatske kancelarije da je zastupaju (od kojih je jedna BDK iz Beograda), dok je srpsku stranu zastupala kancelarija „Karanović i Nikolić“, koja je od 2012. godine naovamo već radila nekoliko velikih projekata kao što su „Beograd na vodi“ i ugovori sa Etihadom.

ŠTA JE POUKA: Iako je deo javnosti, onaj koji je uopšte čuo da će građani Srbije da plate nekom grčkom milioneru desetine miliona dolara odštete zbog poslova koji su dogovarani pre dvadesetak godina, ogorčen i traži neke odgovore, suština je, čini se, u tome da uprkos sad već brojnim slučajevima ovog tipa, nema odgovora na pitanja da li je tako moralo da bude i ko je odgovoran za bacanje javnog novca.

Na stranu spekulacije o tome da se ovakvi slučajevi namerno vode da bi se neko iz države obogatio (pristanemo da platimo, pa taj koji je pristao pokupi proviziju), jer za to nema kredibilnih dokaza, činjenica je da Srbija, što su i ocene lokalnih eksperata, prečesto pokazuje da nema kapaciteta da prilikom potpisivanja međunarodnih ugovora osigura svoje interese na najbolji mogući način.

Jasno je da ćemo i narednih dana slušati priče da su to uradili „oni pre nas“ i da ćemo gledati ministre koji se „prave mutavi“, ali njihov je posao da znaju, štite srpske interese i štede novac građana. Ako to ne umeju, ako im nije jasno kako da to urade ili su nedostojni funkcije ili, još gore, to rade namerno da bi uzeli onu proviziju.

U tom kontekstu, svaka naredna priča o RTB Boru, dolasku Kineza i drugih Rusa uzima se sa rezervom jer to smo već nekoliko puta videli, a na kraju niti je kompanija napredovala, niti je investitor došao – jedino znamo da je novac potrošen i da su se neki ljudi obogatili.

Oni koji u ovo žele dodatno da se uvere neka pogledaju napomene uz finansijski izveštaj RTB Bora za 2016. godinu i vide kako je revizor, da bi sakrio golotinju, napisao toplu ljudsku priču o rudarstvu i značaju ove kompanije za razvoj cele Srbije. Uz izdvojeno mišljenje i skretanje pažnje da su bilansi i dalje nekredibilni.