foto: marija janković
Često se čuje da do promene u državi, a i društvu, u ovakvim medijskim uslovima ne može da dođe. S druge strane, jasno je da mediji ne mogu da se profesionalizuju dokle god su na čelu države ljudi koji, svim dosadašnjim ponašanjem, pokazuju da im odgovaraju mediji isključivo kao glasnici, šta god da je poruka tog dana. Kako izaći iz ovog zatvorenog kruga
Zarobljena, rovovski podeljena i tabloidizirana, samo je početak opisa medijske scene u Srbiji. Međunarodne organizacije i medijski stručnjaci govore o stalnom padu medijskih sloboda, o negativnim trendovima koji su do te mere zamračili ovdašnji medijski pejzaž da su mnogi i zaboravili šta uopšte jeste, odnosno šta bi trebalo da bude uloga i funkcija medija u društvu. Normalizacija novinarstva koje se svodi na propagandu – bez nekih ozbiljnijih pokušaja da se to i prikrije – novinarstva lišenog profesionalnih i etičkih normi ima ozbiljne posledice po društvo, a posebno je opasno kada, usled pomenute normalizacije, većina građana nije ni svesna da problem uopšte postoji.
Jedan novinar je svojevremeno uporedio situaciju u medijima sa klimatskim promenama – utiče na sve, manji broj je zabrinut, a ostatak odmahuje rukom nazivajući globalno otopljavanje zaverom ili je uveren da ne može ništa da učini i da ga se to, na kraju krajeva, mnogo i ne tiče.
„Tokom pandemije smo shvatili šta znače nezavisni mediji i pravovremena informacija koja je, u jednom trenutku, mogla da napravi razliku – da li ćete preživeti ili ne“, kaže za „Vreme“ Milan Antonijević, izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo Srbija, podsećajući na sve one „recepte“ i načine kojima se navodno leči virus korona, a zatim nastavlja: „Isto kao što ste tada mogli da nastradate ako verujete medijima koji šire lažne vesti i izazivaju paniku, možete i danas da nastradate, kada i dalje mediji ugrožavaju svačije živote, promocijom nasilja, govora mržnje, lažnim informacijama, urušavajući odnose u regionu i stvarajući atmosferu u kojoj je nasilje moguće.“
Koji sve trendovi su najkarakterističniji za ovdašnju medijsku scenu? Kako se situacija u medijima odslikava na društvo i obrnuto? Koja je uloga politike u tome, odnosno – može li doći i do najmanje promene a da ona nije potaknuta u političkoj sferi? Šta mogu mediji i građani? Kolika je odgovornost novinara i postoji li alibi za odabir da se postupa suprotno uzusima profesije?
Konačno, često se čuje da do promene u državi, a i društvu, u ovakvim medijskim uslovima ne može da dođe. S druge strane, jasno je da mediji ne mogu da se profesionalizuju dokle god su na čelu države ljudi koji, svim dosadašnjim ponašanjem, pokazuju da im odgovaraju mediji isključivo kao glasnici, šta god da je poruka tog dana. Kako izaći iz ovog zatvorenog kruga?
ULOGA NOVINARA – „KLIMANJE GLAVOM“
„Dve najvažnije funkcije medija za demokratsko društvo su, prvo, nadgledanje i kritičko propitivanje nosilaca javne vlasti, i drugo, obezbeđivanje foruma u kojem će različiti glasovi moći da se čuju“, podseća Jelena Kleut, docentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, naglašavajući da kod nas mediji ne ispunjavaju ove funkcije.
Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) u saradnji sa Ipsos Strategic Marketingom već sedam godina sprovodi istraživanje o učešću građana u demokratskim procesima u Srbiji. Pre tri godine, pitanje upućeno ispitanicima glasilo je: „Koja treba da bude uloga medija u jednom društvu kada je reč o informisanju građana o pitanjima od javnog interesa – radu države, institucija, javnih funkcionera…?“
Rezultat je bio sledeći: oko polovine građana smatralo je da uloga medija treba da bude analitično izveštavanje i kritičko sagledavanje rada institucija i nosilaca javnih funkcija, dok je više od četvrtine (27 odsto) smatralo da medij samo treba da bude prenosilac informacije bez analitičkih komentara, čak 14 odsto smatra da uloga medija treba da bude promocija rada Vlade, dok osam posto ne zna šta bi trebalo da bude uloga medija.
Uzevši u obzir da je stanje u medijima gore nego 2017, u čemu se slažu sve međunarodne organizacije koje prate stanje medijskih sloboda u svetu, teško da je percepcija građana u Srbiji, kao i njihovo znanje o medijima, znatno promenjeno.
Drugim rečima, polovina stanovnika Srbije smatra da nije posao medija da postavljaju pitanja, da rade u javnom interesu, da kritički preispituju odluke vlasti, što, nesumnjivo, može biti pogubno za jedno društvo koje teži da bude demokratsko. Jasno je da je neophodno raditi na medijskom opismenjavaju građana, ali su ovi rezultati i odraz onoga kako se nosioci vlasti i drugi predstavnici određenih institucija u javnosti prema medijima ponašaju.
Jelena Kleut govori o tome kako, usled činjenice da građani nemaju dovoljno informacija da procene učinak izabranih predstavnika, i to zajedno sa svim ostalim problemima kompromituje izborni proces. „Potom, opada poverenje u medije i u institucije. A kada ne veruju medijima i institucijama, građani odbijaju da učestvuju u javnom životu. Ne samo u izborima, nego su skeptični prema svemu, a rešenja za svoje nagomilane probleme traže mimo institucija.“ Ova ravodušnost je svakako dobar način da stvari u društvu ostanu kakve jesu, a često to znači da se ide nagore.
Uz to, u delu javnosti, pogotovo onom kritički nastrojenom, postoji ta potreba da se odgovori na politiku, traže mimo politike, pa je akcenat na vanstranačkim ličnostima, spasiocima iz svih drugih sfera od kojih se očekuje bezinteresno delovanje. Odbojnost prema institucijama, ali i prema strankama i uopšte političkom, rezultuje i, ponovo, u izvesnoj zbunjenosti – šta je uloga medija.
Kako za „Vreme“ kaže Zoran Panović, ne smeju se mešati termini: „Jedno je kritička javnost, a drugo je politička opozicija, a mi nekada kritičku javnost doživljavamo kao političku opoziciju. Jedno su novinari, umetnici, glumci i arhitekte, ili nezavisna tela, a druge su stranke kao organizacije koje pretenduju da uzmu vlast.“ Za njega nije dobar znak, po društvo, što su autori humorističkih emisija i novinari popularniji na političkom planu od predstavnika opozicije, dodajući da to tako devedesetih nije bilo.
ZBUNJENA JAVNOST
U medijima postoji rov koji postoji i u društvu, međutim ta granica je povučena tako da je s jedne strane monolit – sastavljen od nacionalnih emitera, većeg dela štampanih medija, tabloida i javnog servisa (RTS) – a s druge strane tog rova nalazi se nekoliko medija koji pokušavaju da prikažu balansiranu sliku, kaže Milan Antonijević. Ti, sa druge strane rova, svakodnevno su napadani da rade protiv države, da su plaćenici, vlast neće da se odaziva na njihove pozive ili su oni, usled mnogih odbijanja, i prestali da ih zovu.
„U mnogim društvima postoje provladini mediji i oni koji su kritički, ali retko gde je medijski kolač do te mere neravnomeran, retko gde je ta granica, što se gledalaca i čitalaca tiče, tako povučena da toliko mali broj ljudi može dobiti informacije, kao što je to slučaj u Srbiji“, zaključuje Antonijević.
„Mediji su podeljeni kao i cela Srbija, i opet živimo ono ‘za’ i ‘protiv’, ne možemo govoriti o liberalnim, levo ili desno orijentisanim medijima, već je ravan postavljena – „za“ ili „protiv“ Vučića, što stvara jednu vrstu konfuzije“, kaže za „Vreme“ Zoran Panović, novinar i programski direktor Demostata. Međutim, kako naglašava, razlika je u profesionalnosti izveštavanja. Provladajući mediji su pre svega orijentisani propagandno i u funkciji struktura vlasti – zbog toga je njihov sadržaj dnevnopolitički usmeren i otuda veoma promenljiv, bilo da je reč o naprasnim pohvalama upućenim SAD i tamošnjem predsedniku posle potpisivanja sporazuma, crnogorskim političarima ili odnosu prema Albancima.
„Dritan Abazović može danas biti hrabri Abazović koji ne da Srbe, a sutra Šiptar, sa jasnim konotacijama. Kada pravimo mali Šengen, onda će pisati o Albancima, za koji dan će ih nazivati Šiptarima uz bizarno objašnjenje da oni tako sebe zovu“, kaže Panović.
Međutim, time se, po rečima sagovornika „Vremena“, ne završava sluđivanje građana. Panović nastavlja: „Generalni paradoks Vučićevih medija sastoji se i u tome što se neretko vodi antizapadna propaganda u tabloidima, a vlast je formalno na evropskom putu; dok Vučić citira Adenauera i Vebera, Čerčila i Pekića, udarna pesnica su mu tabloidi; to što govori i kakav je njegov menjstrim, nije komplementarno. Sve ovo sigurno ima logiku u Vučićevoj tehnologiji vladanja i važno je zarad održavanja tolikog rejtinga, ali ima ozbiljne posledice po društvo i javni prostor.“
Konačno, glavna karakteristika naše medijske scene, prema proceni Jelene Kleut, osim raspolućnosti jeste da je zarobljena zbog mehanizama koje država i vlast koriste kako bi držale medije pod kontrolom – bilo da je reč o Tanjugu koji je ugašen, ne postoji u APR-u još od 2015, ali bez problema javlja šta vlast kaže, bilo zbog izbora članova Saveta REM-a, a posledično i upravnih odbora javnih medijskih servisa, bilo zbog netransparentnog finansiranja medija…
Jelena Kleut primećuje da tako dobijamo medije koji prećutkuju afere i kliču vlastima, ali su za to bogato finansijski nagrađeni, i one koji imaju kritički odnos prema vlastima – što bi trebalo da bude uloga medija – i zbog toga nemaju pristupa javnom novcu, jedva sastavljaju kraj s krajem, otežan im je pristup javnim informacijama i stalna su meta napada, poreskih inspekcija, neprimerenih opaski državnih zvaničnika…
(NE)VIDLJIVI KORACI
Odakle može da dođe promena?
Kako podseća Milan Antonijević, već smo imali jedno, s velikim razlogom mada kratkog daha, „Srbijo izvini“ i verovatno će ih biti još. Ono što se danas može je, prema njegovim rečima, pohvaliti svaki mali korak, kao što je to bio slučaj o izmenama načina rada REM-a i nedavnom odlukom ovog tela.
Profesionalizacija medija, sa ovakvim političko-finansijskim podsticajima i odsustvom sankcija ako ne rade profesionalno, ne počinje od medija, sigurna je Jelena Kleut, već impuls dolazi od građana ili od političkih stranaka, a mediji će to pratiti. Od konkretnih mogućih koraka, ona podseća da Medijska strategija, uz mnogo muke usvojena, precizno kaže šta treba da se učini – „obezbediti pravične uslove za funkcionisanje medijskog tržišta, uljuditi institucije koje su nadležne za medije, a kao prvi i najvažniji korak je ogoliti i učiniti transparentnim sve kanale državnog uticaja na medije. Deo tih kanala treba preseći. Deo kanala postoji u mnogim zemljama, recimo subvencionisanje medija, i njih treba podvrgnuti strogoj kontroli. Za to su pak potrebne snažne institucije sa integritetom, REM, javni medijski servisi, Agencija za borbu protiv korupcije…“ A ostali akteri bi trebalo da pomognu u domenu svog delovanja – akademska javnost da bude glasnija, opozicija da se obaveže da neće postupati sa medijima onako kako je postupala kada je bila na vlasti, zaključuje Kleut.
Takođe, jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom koja ne bi bila prorežimska ili se ne bi pretvarala da opozicija ne postoji, mogla bi ozbiljno da pomeri stvari sa mrtve tačke.
Konačno, da bi vlast trebalo da se zabrine zbog kritika koje joj dolaze na račun slobode medija, trebalo bi, ali da se čini da ih ne brine, čini se.
„Ova matrica funkcioniše, to je jedan medijski perpetuum mobile“, objašnjava Panović. „Međutim, taj veliki rejting koji mediji održavaju vraća se kao bumerang neurotizujući javni prostor, stvarajući stalne animozitete, uz dovođenje vlasti u situaciju koja psihološki nije laka – stalno se postavlja to pitanje da li će oni pristati da odu sa vlasti, kako će otići… To nije dobro ni za vlast ni za društvo, situacija u kojoj smena vlasti izgleda kao nešto nezamislivo i traumatično.“
Konačno, kolika je u svemu odgovornost novinara?
Govoreći o pravdanju (ne)delovanja pojedinca u sistemu u kojem se osnovne vrednosti urušavaju, jedan sagovornik iz sveta sporta je u intervjuu u „Vremenu“ pomenuo izraz, iz Krležinog pera, „alibi male dece“.
S jedne strane, niko ne može osporiti lošu i sve lošiju ekonomsku situaciju uopšte, ali i posebno nezavisnih novinara, a s druge strane, radi se o izboru da se bude saučesnik u urušavanju demokratije, zavaravanju građana i drugim, ponekad veoma opasnim delima.
Jedna od podela, kada je reč o ovdašnjoj raspolućenoj medijskoj sceni, mogla bi da bude ova – novinari koji postavljaju pitanja i oni koji to ne čine. Milan Antonijević dodaje da je dodatni problem to što ni na ta pitanja odgovori obično ne stižu.
„Broj napada na novinare je u ozbiljnom porastu, dok zvaničnici koriste sve zapaljiviju retoriku protiv novinara. Pojedini hrabri novinari nastavljaju da izveštavaju o opasnim temama poput kriminala i korupcije. Međutim, zbog koncentracije vlasništva nad medijima, njihove priče su obično dostupne samo na internetu. Sukob između političara i medija, široko rasprostranjene lažne vesti koje vlast toleriše, kao i loš tretman uzbunjivača Aleksandra Obradovića, ostaju veliki razlozi za zabrinutost.“
(Reporteri bez granica, 2020.)
„Kada je reč o opštem stanju demokratije i uslova pod kojima se izbori održavaju, jedan od najvećih problema sa kojima se suočava Srbija je pogoršanje medijskih sloboda. Većina štampanih i elektronskih medija u Srbiji ostaju pod kontrolom vladajuće SNS. U najgoroj formi, mediji kao što su Pink i tabloid „Informer“ služe kao SNS propagandni listovi koji hvale vladajuću stranku i njenog vođu, dok javno demonizuju kritičare i protivnike. U manje ekstremnim slučajevima, kao što je javno servis RTS ili dnevni list „Politika“, oni nude suptilnije provladino izveštavanje udruženo sa ekstremno ograničenim prostorom za aktivnosti opozicije.“
(Fridom Haus, 2020.)
„Slučajevi pretnji, zastrašivanja i nasilja nad novinarima i dalje izazivaju zabrinutost. Dok je nekoliko slučajeva rešeno, a neke krivične prijave podnete, istrage i pravnosnažne presude i dalje su sveukupno retke. Inače, prva presuda u slučaju ubistva novinara izrečena je, u prvom stepenu, u aprilu 2019. godine (Apelacioni sud u Beogradu je ipak, početkom septembra, ukinuo prvostepenu presudu u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije – JJ). Srpski organi vlasti moraju da reaguju bez odlaganja i da javno osude govor mržnje i pretnje novinarima. Zakonodavstvo koje se odnosi na medijski sektor i dalje treba u potpunosti sprovesti. Pravni okvir Srbije treba da predvidi strože kriterijume u pogledu transparentnosti vlasništva i finansiranja medija. Sufinansiranje medijskih sadržaja kako bi se ispunile obaveze u vezi sa javnim interesom treba da se sprovodi u skladu sa zakonodavnim okvirom. Ovo zahteva transparentne i pravične procedure bez uplitanja državne uprave, posebno na lokalnom nivou.
(Saopštenje Evropske komisije, 2019.)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
