Dugo otkrivanje Evrope

U Batočini, na metalnoj ogradi, koja je još u vreme ono postavljena da se s nove autobuske stanice ne vide ruševne zgrade nekog seoskog domaćinstva zaostalog u ovoj varošici, izlepljeno je nekoliko plakata koalicije „Zajedno za Kragujevac“: „Šumadija usred sveta. Konačno!“ „Iščupasmo vizu“, piše na bilbordu LDP-a u Beogradu. Stari dvor, osvetljen ljubičasto…

„Šengen je pao“ simbolički na Svetog Nikolu, sveca zaštitnika putnika, čega se prvi setio ministar Đelić, a ministar Jeremić se izrazio mladalački kolokvijalno: „To funkcioniše!“ Palma se nakratko vratio iz Beča, da spase budžet, pa na TV-u izjavio da s Perom odmah ide nazad – u srpsku kafanu u Beču, da proslavi…

Gastarbajteri, naši mnogobrojni nepriznati stari Evropljani, u autobusu Beč–Svilajnac, kojim dolaze na božićni „urlaub“, ironično se smejulje dok slušaju vesti o tom spektaklu „otkivanja Evrope“…

Sporazumi o viznim olakšicama i readmisiji, potpisani su, inače, u maju 2007, i sledilo je takozvano ispunjavanje uslova iz „mape puta“. Ministar policije Dačić bio je taj koji je jedan svežanj papira, takođe pred TV kamerama, stavio na stranu, rekavši: „Mapa puta je prošlost!“ Odluku kojom je omogućeno putovanje bez viza građanima Srbije Savet ministara EU usvojio je 30. novembra 2009.

KANDIDATURA: Istog dana kad su političari „vodili decu u Evropu“, 19. decembra 2009, Savet za evropske integracije, kojim je predsedavao predsednik Vlade Mirko Cvetković, a kome se obratio i predsednik Republike Boris Tadić, predložio je Vladi da donese odluku o podnošenju zahteva za prijem Republike Srbije u članstvo EU do kraja 2009. godine. Predsednik Tadić je u utorak otputovao u Stokholm da u skladu sa članom 49. Ugovora o EU, u svečanoj ceremoniji, švedskom premijeru Fredriku Rajnfeltu preda plavu kožnu fasciklu s Memorandumom srpske vlade o kandidaturi za prijem u članstvo EU.

Oli Ren će tokom te ceremonije reći da je prijem te kandidature kruna švedskog predsedavanja i verovatno poslednji događaj u kome on lično učestvuje kao komesar za proširenje EU, posle pet godina napornog rada sa Srbijom.

U Memorandumu su citirane pozitivne ocene o napretku Srbije, iznete u nedavno objavljenim dokumentima Evropske komisije – Strategiji proširenja za 2009–2010, kao i u Izveštaju o napretku Srbije u procesu približavanja EU za period jun-decembar 2009.

PRIVRŽENOST: Biranim rečima se iskazuju iskrene namere Srbije da u potpunosti učestvuje u poluvekovnoj težnji evropskih naroda da izgrade Evropu pravde, slobode, solidarnosti i bezbednosti; ističe se težnja da se izgradi društvo u kome najznačajnije vrednosti predstavljaju pluralizam, tolerancija, solidarnost i sprečavanje diskriminacije i konstatuje se da Srbija baštini zajedničke evropske vrednosti i da je nacionalni i kulturni identitet Srbije zajedničkog kulturnog obrasca EU utemeljenog u maksimi ujedinjeni u različitostima. Kaže se da je od 2000. do danas u Srbiji bilo 17 različitih izbora na raznim nivoima i da su se na svakom građani opredelili za evropski put.

Podseća se i na to da je svoju privrženost regionalnoj saradnji Srbija potvrdila aktivnim učešćem u Paktu stabilnosti za jugoistočnu Evropu, Procesu saradnje u jugoistočnoj Evropi, Regionalnom savetu za saradnju. Pominje se i zaključivanje sporazuma CEFTA 2006, Ugovora o Energetskoj zajednici i Ugovora o uspostavljanju evropskog vazdušnog prostora…

Obećava se da će Srbija doprineti izgradnji funkcionalnog, održivog i efikasnog sistema EU. (Možda nije primereno svečanom trenutku, ali ovde se mora reći da je vaš hroničar, deponovao opkladu, čijoj verifikaciji verovatno neće prisustvovati, kako će se, shodno ovdašnjem političkom mentalitetu, Srbija, kad nastupi neka velika evropska kriza, suprotstavljati separatističkim težnjama nekih sadašnjih evroentuzijasta.)

Savet za evropske integracije, zadužen za davanje strateških smernica o pristupanja Srbije EU, osnovan je 2002. godine, a aktuelni saziv tog saveta ova vlada je imenovala 27. novembra 2008. Članovi Saveta su, pored ministara u Vladi, predstavnici sindikata, Unije poslodavaca, Privredne komore Srbije, Srpske akademije nauka i umetnosti, nacionalnih manjina, verskih zajednica, NGO-a i univerziteta.

Bilo je debate o tome kada je pravi trenutak da se istakne kandidatura, a da ona ne završi u nekoj fioci u Briselu. Poslednjih nedelja čekalo se na to šta će reći Švedska, koja predsedava u EU do 31. decembra, kada štafetu predaje Španiji, koja je takođe naklonjena tome da se Srbija kandiduje. Takav stav iskazivale su i Grčka, Francuska i Italija. Agencija AFP u vesti o tome citira predsednika Tadića da velika većina evropskih partnera podržava Srbiju u nameri da podnese kandidaturu, no izgleda da Holandija, Britanija i Nemačka imaju neke rezerve. BBC-jev saradnik u Briselu predviđa da će Madrid kandidaturu Srbije početkom naredne godine staviti na dnevni red jednog od sastanaka Saveta ministara, koji mora da zatraži mišljenje od Evropske komisije o tome da li je Srbija spremna da dobije status kandidata.

4000 PITANJA: Ta procena će biti doneta na osnovu upitnika od nekih 4000 pitanja na koje vlasti u Beogradu treba da odgovore u roku od tri meseca. Bivša direktorka Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji Tanja Miščević podsetila je da je Hrvatska od svih zemalja najmanje čekala na upitnik Evropske komisije, a da je i Crna Gora, koja ima slabiju administraciju, uspela da za manje od šest meseci odgovori na oko 4000 pitanja o stanju u zemlji, koja se odnose na privredu, pravosuđe, politički sistem, zaštitu okolne, itd. Hrvatska je, na primer, dobila upitnik koji je imao 4650 pitanja.

Kad se već terminologija sa saobraćajem podudara (mapa puta), mora se primetiti da toliko, kažu, ima pitanja za polaganje vozačkog ispita, samo su ova teža i podsećaju na preglede pred upis u školu letenja. U Briselu se potom formuliše takozvani avis (mišljenje, vidi „Novogovor“), koji služi kao temelj za donošenje političke odluke o datumu početka pregovora o učlanjenju.

Od sticanja statusa kandidata do punopravnog članstva istočnoevropskim zemljama trebalo je u proseku oko deset godina, takva je procedura: upitnik sa 4000 pitanja, pa odgovori, avis, pa tzv. screening, pa priprema pojedinih poglavlja, pa ratifikacije itd.

Nacionalnom strategijom iz 2005. je istaknut cilj da Srbija bude spremna da preuzme obaveze koje proističu iz članstva u Evropskoj uniji već do 2012. godine. Tadić u Stokholmu kaže da bi bio zadovoljan ako bi se ostvarila projekcija grčkog premijera Papandreua, po kojoj je godina 2014. ključna za proširenje. Slobodne procene pojedinih diplomata pomerale su rok i do 2020.

U Srbiji proces usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa zakonodavstvom EU teče od 2004. godine, na osnovu takozvanih godišnjih akcionih planova za harmonizaciju. Nekih godina u prethodnim sazivima Skupština je usvajala i po 250 zakona godišnje. U periodu oktobar 2008 – septembar 2009. ispunjenost akcionog plana je bila 81 odsto, jer je od ukupno 229 planiranih propisa usvojeno 186, s tim što je od 117 planiranih zakona usvojeno 87.

Prevođenje primarnog zakonodavstva Evropske unije je u konačnoj fazi izrade, kao i prevod inicijalnih 10.000 strana sekundarnog zakonodavstva.

Od uključivanja u Proces stabilizacije i pridruživanja na osnovu Deklaracije, koja je u novembru 2000. godine tada usvojena u Zagrebu, preko EU samita u Solunu, održanog u junu 2003, do zaključaka Evropskog saveta iz decembra 2005. godine, decembra 2006. godine i juna 2008. godine, sa strane evropskih zvaničnika naglašavano je opredeljenje za evropsku budućnost Zapadnog Balkana. Paralelno s tim išle su priče o evropskom zamoru od proširenja. Sudeći po izjavi švedskog premijera, posle usvajanja evropskog Lisabonskog ugovora, zamor proširenja sada možda zamenjuje izvesno ubrzanje integracija.

OTVORENO–ZATVORENO: Odluka o otvaranju pregovora za zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju doneta je u aprilu 2005, nakon objavljivanja Studije izvodljivosti i prihvatanja principa „dvostrukog koloseka“ za pregovore sa državnom zajednicom Srbija i Crna Gora. Pregovori su zvanično otvoreni 10. oktobra 2005. godine, a već u maju 2006. godine, zbog procene da je saradnja sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju nedovoljna, zaustavljeni su odlukom Evropske komisije. Za praćenje ostvarenog napretka bila je nadležna Konsultativna radna grupa, a nju je nasledio Unapređeni stalni dijalog predstavnika Srbije/SCG i Evropske komisije.

Crna Gora je tokom tog zastoja izašla iz državne zajednice, a Republika Srbija postala je nezavisna država 2006. godine.

Nakon hapšenja i izručivanja dvojice optuženih, pregovori su obnovljeni i okončani parafiranjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 7. novembra 2007. godine. Međutim, nova kriza je izbila kada je februaru 2008. godine teritorijalna celovitost Republike Srbije ugrožena proglašenjem nezavisnosti Kosova, koje je priznala većina članica EU.

Pad druge Koštuničine vlade u to vreme bio je povezan s dilemama u Srbiji o odnosu prema EU u tim trenucima. Koštunica je bio za to da se sa Evropljanima pregovara (on kaže razgovara) o tome gde su granice Srbije. Tadićeva grupacija je bila za to da se to pitanje ne povezuje sa evropskim integracijama. U Vladinom Memorandumu o tome se kaže: „Bez obzira na težinu izazova, Republika Srbija nije odustala od legitimne borbe za očuvanje svoje teritorijalne celovitosti, tokom koje se koristila isključivo pravnim i diplomatskim sredstvima.“ Tadiću su u Stokholmu postavili pitanje o tome da li će Kosovo biti prepreka i on je odgovorio da će politika Srbije biti u skladu sa zajedničkim stavom (SR-EU) o odvojenim kolosecima – da Srbija teži kompromisu, što ne znači da će priznati Kosovo.

AVANS: Narodna skupština Republike Srbije je 9. septembra 2008. godine ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i Prelazni trgovinski sporazum, koji su potpisani 29. aprila 2008. godine na sastanku Saveta za opšte poslove i spoljne odnose EU u Luksemburgu. Povodom tog glasanja došlo je do rascepa u opozicionoj Srpskoj radikalnoj stranci i iz nje proizašla Srpska napredna stranka je prihvatila sporazum, uz uslovno pominjanje skupštinske rezolucije o celovitosti Srbije.

Jednostranu primenu tog sporazuma Srbija je otpočela 30. januara 2009, što je prilično koštalo u vreme velike svetske ekonomske krize, kada je većina zemalja pribegavala protekcionističkim merama, što je ličilo na riskantno davanje nemale akontacije usred krize.

Primenom Sporazuma liberalizovan je uvoz iz EU tako što su odmah ukinute carine za 63 odsto tarifnih linija, odnosno za 50 odsto vrednosti uvoza industrijskih proizvoda. Ukinute su i carine za 40 odsto tarifnih linija, koje se tiču poljoprivrede, to jest za 40 odsto vrednosti uvoza iz EU.

Da li je to uvaženo sa evropske strane? Za Brisel sporazum je ostao zamrznut, mada su neke olakšice iz tog paketa sa evropske strane primenjivane odranije. Ipak Komisija EU je, u Strategiji proširenja 2009–2010, potvrdila da je Srbija na ovaj način počela da stiče iskustvo u primeni (track-record) odredbi Prelaznog trgovinskog sporazuma, što se meri kad on počne da se primenjuje. Takođe, Evropska komisija u Godišnjem izveštaju za 2009. godinu ponavlja konstataciju da Srbija poseduje administrativni kapacitet neophodan za suštinski napredak u procesu evropske integracije.

Izveštaj haškog tužioca Bramerca o saradnji Srbije s Haškim tribunalom ove jeseni je bio takav da je delimično zadovoljio Holandiju, koja je najtvrđe insistirala da se prema Srbiji primeni politika uslovljavanja i Savet ministara EU je 7. decembra 2009. godine doneo odluku o početku primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Republikom Srbijom.

Šef švedske diplomatije Karl Bilt ocenio je da vrata srpskoj kandidaturi za članstvo otvara i činjenica da je stupio na snagu Prelazni trgovinski sporazum. Sa konferencije za novinare posle ceremonije predavanja kandidature ostao je utisak da će to pitanje čekati Srbiju iza sledećeg ćoška. Predsednik Tadić je tamo rekao da svaki predsednički radni dan započinje tim pitanjem.

On se u Stokholmu trudio da naglasi da je učlanjenje Srbije od važnosti i za EU jer će ona biti sigurnija i bezbednija kad u nju uđe zemlja kojoj je geografija dodelila mesto saobraćajne i energetske raskrsnice.

Približavanje srpske ekonomije EU će svakako doprineti jačanju makroekonomske stabilnosti i održivom privrednom razvoju, konstatuje se u vladinom Memorandumu.

Bolje bi bilo da se jednačina postavi obrnuto: svaka čast za pohvale administrativnog kapaciteta naše evropske kancelarije, ali najkomplikovaniji, privredni deo naše evropske priče tek sledi. Evropska priča ovde čas previše liči na penušavu propagandu, čas na neko zamorno ideološko ispiranje mozga, čas na trening državne administracije, a najčešće se zaboravlja da je sve počelo od Zajednice za ugalj i čelik.

U prvih osam godina srpske tranzicije ostvaren je, doduše, prosečan godišnji rast bruto društvenog proizvoda od 5,4 odsto, a BDP po glavi stanovnika je povećan sa 1709 evra u 2001. godini na 4661 evro u 2008. godini. Stopa nezaposlenosti koja se kretala oko 22 odsto, u 2007. godini smanjena je na 18,8 odsto, a u 2008. na 14,4 odsto. Stopa inflacije je u čitavom periodu bila u granicama ciljane inflacije, a 2008. godine je iznosila 6,8 odsto, što je značajan pomak u odnosu na 2001. godinu, kada je inflacija iznosila 40,7 odsto. Pad društvenog proizvoda u kriznoj 2009. godini izazvan krizom ne bi trebalo da bude veći od tri odsto.

Ipak, trebalo bi obratiti pažnju na to što pojedini ekonomisti izračunavaju – da smo po privrednim performansama sada tek na tri četvrtine nivoa iz 1989, pošto smo se tokom ratne krize spustili na manje od polovine, i da ćemo na nivo iz 1989. doći tek 2018.

Veoma važan će, dakle, biti odgovor na pitanje: imamo li mi proizvod za tržište od 496 miliona ljudi (u januaru 2007). Sada nam je na osnovu ugovora s Rusijom otvoreno tržište od 150 miliona, Evropljani su Srbiji već dali neke olakšice, ali očito je da slabo prolazimo. U marketinškoj frazeologiji kaže se da nema brend i svi navalili da traže srpski brend, za letnjih noći, po Guči i po Petrovaradinu. Kako kaže onaj brazilski predsednik u vicu: „Ne može više ovako! U ovoj zemlji niko ništa ne radi. Pogledam ovde: rumba. Pogledam onde: samba…“ Pa i sam nastavi: „Ovde-rum-ba-onde-sam-ba…“

U vladinom Memorandumu ističe se i da je EU najvažniji spoljnotrgovinski i investicioni partner Srbije: da je samo u 2008. godini, 87 odsto srpskog izvoza plasirano je na tržište zemalja koje su sadašnje članice EU (54 odsto) ili teže da u što skorijoj budućnosti to postanu. Ne kaže se: nedopustivo malog uvoza! Svako će reći da smo nekad izvozili suve šljive, a da sad možemo da izvozimo – jabuke. Kako se poluozbiljno izrazio jedan privrednik, to uopšte nije tako lako kako laici u javnosti pretpostavljaju – nabere baba kotaricu jabuka, „sedne na šengen“ i odnese na pijacu u Minhen. Na stranu priča o standardizaciji proizvoda, kod nas poznata preko dosetki o krivim krastavcima: da bi se obezbedilo kontinuirano snabdevanje velikog tržišta, morate da obezbedite hladnjače ovde, hladnjače tamo, transport, sistem kontrole kvaliteta tamo i ovde, kreditiranje proizvodnje, otkupnu mrežu, mesto u trgovinskom lancu, dobro, i brend i mnogo toga još.

U ponedeljak oko podne na putu Batočina Kragujevac milicajac na svakih 500 metara. „Šta se ovi razmileli?“, mrmlja taksista. Tadić išao u Kragujevac da izvesti o pregovorima o aneksu na onaj hvaljeni pa odlagani ugovor s Fijatom. Kažu, doći će opet Markione. Šta mislite, da li neko u Kragujevcu namešta usta da kaže: „Frateeelo“…