Kao da su čitav ovdašnji sport i institucija derbija potonuli u pravila koja diktiraju “navijači”, kao da je biti njima po volji s vremenom postalo važnije i od samog sporta, kao da sportske pobede i uspesi imaju smisla samo kroz “navijanje protiv”
Deset dana posle svega što se događalo tokom finala regionalne košarkaške ABA lige, nije izbledeo opor utisak da je u ponedeljak 6. aprila 2022. godine u beogradskom “Pioniru” sahranjena još jedna ovdašnja institucija. Neki su tvrdili da je te večeri poražena košarka, drugi da je država izgubila bitku sa huliganima, a neka meni, kao iskrenom ljubitelju sporta, bude dozvoljeno da podelim razmišljanje da je tom prilikom obesmišljen – “večiti derbi”!
“Kad bi Zvezda i Partizan igrali klikere, tvrdim da bi stadion bio pun i da niko ne bi bio ravnodušan”, izjavio je legendarni half Crvene zvezde Lazar Tasić, nekako u vreme kada se rivalstvo ova dva kluba sa fudbalskog počelo da širi i na ostale sportove. U tome je posebno prednjačila košarka, pa vredi ponoviti i reči ovdašnje sportske institucije Dragana Kićanovića: “Igrati u derbiju je kruna karijere svakog igrača, bez obzira o kojem sportu je reč. Iako su mnoge naše utakmice sa Zvezdom ostale u pamćenju navijačima, fudbalski derbi je nešto posebno. Derbi je ponos svih nas koji živimo na ovim prostorima.”
NEMA VIŠE “SIGRANJA”
Obe ove izjave prepisao sam iz prvog izdanja sjajne knjige kolege Dragiše Kovačevića Derbi, objavljene 1995. godine, uoči jubilarnog, stotog “večitog derbija”. I napisane u slavu tog rivalstva, sporta i sportskog duha, čega je još bilo i u toj poslednjoj deceniji prošlog veka, zapamćenoj po zlu, stradanju i sunovratu države, institucija, morala… Za te godine, kada sad kažemo “devedesete”, ne znamo da li više strepimo od loših uspomena ili sumornih predviđanja.
“Mogu li Zvezda i Partizan uopšte više da se sigraju?”, upitao je posle šestoaprilske bruke moj prijatelj Miroljub Stojković, nekadašnji košarkaš crveno-belih, kasnije godinama urednik “Zvezdine revije”. Ovo drugo ističem da bih naglasio da je njegovo “sigrati se” tačan glagol, da on označava onu vrstu igre u kojoj zajedno učestvuju svi akteri, bez obzira da li je reč o klikerima na ulici ili vrhunskim sportskim nadmetanjima, gde je doživljaj važniji od ishoda, a rivalstvo samo učvršćuje međusobno poštovanje i prijateljstvo.
Igrali su poslednjeg četvrtka u maju Crvena zvezda i Partizan u finalu fudbalskog Kupa Srbije jednu utakmicu, ni bolju ni lošiju od nivoa ukupnih mogućnosti igračkog kadra u oba tabora, bilo je i lepih golova i propuštenih prilika, ali se sve događalo pred polupraznim tribinama “našeg najvećeg stadiona”. Finale kupa je neponovljivi Slava Vujović, legenda odavno ugašenog lista “Sport”, opisivao kao “dan za svečana odela”, ali to već dugo ovde nije nikakva svečanost, čak i kad igraju “naša dva najtrofejnija kluba”.
Vraćao sam se tog popodneva sa puta, pa sam u kolima slušao prenos utakmice i zapamtio komentare kolega iz Radio Beograda Milana Bigovića i Dejana Nikolića o razlozima više nego skromne posete, ali i opravdanu zamerku trenerima “večitih rivala” što makar svojim ličnim stajlingom nisu potvrdili značaj čitavog događaja. Oni su to izgovorili i pod utiskom prethodne večeri, kada smo gledali finale UEFA Lige konferencija, oba trenera u odelima, kao znak punog poštovanja i institucije finala, i protivnika, i sudija…
PRAVO NAVIJANJE JE UVEK “ZA”
A onda su svi koji su “praznik našeg fudbala” gledali na televiziji mogli da vide i čuju provalu prostakluka jednog od “učitelja”, i to samo zbog nekog nedosuđenog prekršaja, što je čitavu ovdašnju priču vratilo u mulj poremećenih vrednosti i još poremećenijih odnosa. Kakva odela, čuvaj živu glavu! Kao da su čitav ovdašnji sport i institucija derbija potonuli u pravila koja diktiraju “navijači”, kao da je biti njima po volji s vremenom postalo važnije i od samog sporta, kao da sportske pobede i uspesi imaju smisla samo kroz “navijanje protiv”.
To bi samo po sebi bilo oksimoron jer je u prirodi navijanja jedno veliko “za”, da ovde i sada nije reč o huliganizmu, o kome su govorili predstavnici KK Partizan, odbijajući da se još jednom, pod istim uslovima, sastanu sa “večitim rivalima” (u završnici prvenstva Srbije). Huliganizam više nije samo na tribinama, on je ovladao i terenom, i klupama, i klupskim strukturama. Kolega Kovačević mi je ispričao kako je pre izvesnog vremena najnovije izdanje sage o derbijima ponudio marketing direktoru jednog od ova dva kluba, a ovaj mu sasvim ozbiljno odgovorio: “Naš je stav da sa projektima u kojima se pominju i ONI nemamo ništa!”
Niko nije naivan, ima tu dosta toga i materijalnog. Posebno je u tom smislu bilo značajno ko će biti pobednik ABA lige, a pravi pakao nas tek očekuje u narednoj fudbalskoj sezoni, ako se potvrdi da će prvak Srbije imati direktno mesto u grupnoj fazi Lige šampiona za sezonu 2023/24. To će put do povratka derbiju i pravih vrednosti derbija učiniti još dužim, možda i zbog toga što niko neće imati živaca da čuje reči Zorana Moke Slavnića, neosporno velikog “zvezdaša” koji je ovdašnju karijeru završio u Partizanu: “Stalno me ljudi pitaju da li je tačno da sam rekao da više mrzim Partizan nego što volim Zvezdu. Nisam tako kazao, već otprilike ovako: ‘Ljubav prema Zvezdi mora biti veća nego mržnja prema Partizanu.’ To su pravi ‘zvezdaši’. I obrnuto!”
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
