Radio-televizija Studio B uskoro bi trebalo da bude privatizovan. Problem je, međutim, što je ta kuća jednom već kupljena: 86 zaposlenih otkupilo je deonice Studija B još 1992. godine, ali nikada nisu uspeli da "uđu u posed", a ni da dobiju svoju novac
Višegodišnja natezanja i javne prozivke u vezi s privatizacijom Studija B ušle su ovih dana u završnu fazu, mada se čini da je to, u stvari, tek početak jedne nove, još duže priče.
Agencija za privatizaciju objavila je 25. juna javni poziv za privatizaciju STB-a po početnoj ceni od 528.626 evra, što je ukupna procenjena vrednost kapitala, a čija će konačna cena biti formirana tokom javnog nadmetanja. Za dve sedmice, 27. jula, biće poznato ko se sve prijavio za učešće, kako će to nadmetanje da izgleda i kome je zapravo u interesu da pazari radio i televiziju koji su decenijama važili za jedan od simbola Beograda, da bi tokom poslednjih desetak godina – zahvaljujući uglavnom neskrivenom političkom dodvorištvu – prilično okrnjili sopstveni ugled.
Sve bi to, dakle, bilo divno i krasno, da nije onog famoznog „ALI“ bez kojeg i inače malo šta u ovoj državi može da se dogodi. U ovom slučaju, potencijalni kupac ne kupuje samo STB takav kakav je, već i njegova dugovanja: po nekim procenama, veća čak i od ukupne cene te medijske kuće.
Isti taj Studio B već je, naime, kupljen davne 1992, samo što njegovi nesuđeni vlasnici nikada nisu uspeli da „uđu u posed“. Već sedam godina, 51 deoničar (od ukupno 86) u sudskom je postupku protiv STB-a i zahteva isplatu uloženog novca. U tom postupku, ni u jednom trenutku nije postavljeno pitanje da li deoničari imaju pravo na naknadu – to je nesporno. Tema brojnih veštačenja i ročišta jeste samo – o kojoj je količini novca zapravo reč.
VLASNICI BEZ VLASNIŠTVA: U skladu sa tada važećim zakonom o privatizaciji, grupa od 86 zaposlenih u Studiju B odlučila je 1991. da otkupi svoju firmu: jedinstvo po pitanju te odluke najbolje ilustruje činjenica da je u tom trenutku bilo ukupno 90 zaposlenih, što znači da svega četvoro nije želelo da se priključi. Bio je to pametan i prilično „dalekovid“ potez, posebno imajući u vidu dalju sudbinu ne samo te kuće, već srpskih medija uopšte. Na početku, izgledalo je da će sve što su zamislili uspeti i da ostvare. Zakon poznat kao „zakon Ante Markovića“ pravio je razliku između upisanih i isplaćenih deonica – pravo upravljanja i odlučivanja sticalo se upisivanjem, a isplata nakon koje se ulazilo u punopravno vlasništvo mogla je da se obavi u čak 120 rata, odnosno za deset godina. Čitavih 15 meseci, deoničarima se rata za kupovinu deonica odbijala od plate i sve je bilo u najboljem redu.
A onda se desio susret posle kojeg je bilo jasno da to tako neće moći. „Tokom Vidovdanskog sabora 1992, sreo sam Radomana Božovića, tadašnjeg premijera, koji mi je objasnio kako će oni sada nas da zeznu i da promene zakon, pa će pravo upravljanja moći da se dobije samo na osnovu plaćenih deonica, a ne na osnovu upisanih“, priča Zoran Ostojić, jedan od deoničara, bivši novinar, urednik i direktor Studija B. „Odmah sam digao uzbunu u redakciji i mi smo u avgustu 1992. svi pozajmljivali pare i odmah isplatili preostalih 105 rata. Dakle, isplatili smo svih 120 rata, kako bismo bili spremni u slučaju te promene zakona. Platili smo sve, što je u zbiru svih nas 86 bilo oko 500.000 nemačkih maraka.“
No, posle toga počinju „godine raspleta“ koje će u slučaju Studija B biti i te kako opterećene politikom. Neki deoničari neće biti spremni da pristanu na prodaju udarnih termina Željku Ražnatoviću, na monopol koji je nad terminima u jednom trenutku imao Dragan Vasiljković, na priloge kojih se pristojan novinar stidi: udarna novinarsko-urednička ekipa odlaziće iz te kuće čak dva puta, 1993. i 1997. godine, da bi krajem devedesetih otišla zauvek.
Za vreme tih i takvih redakcijskih lomova, dogodio se i javnosti manje poznat sudski prevrat. Presudom Vrhovnog suda od 26. decembra poništena je vlasnička transformacija, tj. privatizacija, a tokom 1996. skupština grada Beograda donela je Odluku broj 020-60/96-XIII-01 kojom je STB organizovan kao Javno preduzeće. Ipak, čak ni u tom dokumentu, koji je presudno uticao na status deoničara, nisu osporena njihova prava. U članu 5 navodi se da imovinu preduzeća čini „imovina… po odbitku deoničkog kapitala“, kao i da će „Upravni odbor preduzeća doneti odluku o načinu i rokovima isplate novčane vrednosti“. Čitavih devet godina kasnije, dug i dalje nije bio vraćen, ali je Upravni odbor Studija B na sednici 23. juna 2005. ipak priznao potraživanje deoničara, navodeći da postoji obaveza isplate „odgovarajuće naknade prema fizičkim licima po osnovu njihovih uplata na ime otkupa deonica u postupku poništene vlasničke transformacije“.
U međuvremenu, 51 deoničar pokrenuo je sudski spor, a do sada je bilo nekoliko veštačenja o visini sume koja mora da se nadoknadi – iznosi su se drastično razlikovali, u zavisnosti od toga ko je obavljao veštačenje i po kom principu. Prema prvoj proceni, ukupna obaveza prema deoničarima iznosila je nešto više od pet, a prema drugoj nešto više od tri miliona dinara. Veštak kojeg su angažovali tužioci 2011. godine, obračunao je dug u četiri varijante – od 311 do 55 miliona, u zavisnosti od metode obračuna. Iduće godine, veštak kojeg je angažovao sud procenjuje obavezu na 12 miliona i 196.000 dinara, da bi prema poslednjem veštačenju ekspertkinje koju je takođe angažovao sud, dugovanje bilo procenjeno na 38.692.649 dinara ili približno 320.000 evra. Pošto se ovaj iznos odnosi samo na obaveze 51 deoničara, može se pretpostaviti da bi ukupan iznos obaveza STB-a prema svih 86 nesuđenih vlasnika bio približan ukupno procenjenoj vrednosti te kuće – oko pola miliona evra.
PUJ–PIKE, NE VAŽI: Iako to nije glavni predmet spora, ovde je diskutabilno i poništenje privatizacije iz 1996. Formalno-pravno, tadašnji privredni sud tu je odluku obrazložio činjenicom da je Studio B (bio) javno preduzeće i da zato nije mogao da bude privatizovan. Ali, u trenutku privatizacije, 1991. i 1992. godine, to nije bio slučaj – osnivački akt kojim je STB postao javno preduzeće donet je, kao što je već navedeno, tek 1996, čitavih pet godina nakon upisa deonica. „U trenutku kada smo se mi privatizovali, Studio B nije bio javno, već društveno radio-difuzno preduzeće. U to vreme, medij je morao da ima osnivača, a naš osnivač je bio Socijalistički savez radnog naroda Beograda, poznatiji kao Soc-savez. Studio B je zapravo osnovala ‘Borba’ kao savezno glasilo, ali pošto je zaključeno da ta kuća ne može da ima i radio-stanicu, formalni osnivač je posle nekoliko godina postao taj Soc-savez. A Soc-savez je zajedno sa Savezom komunista u leto 1990. napravio Socijalističku partiju Srbije. Tada, dakle, Studio B nije imao nikakve veze sa Skupštinom grada. Pre bi SPS mogao da kaže da je vlasnik Studija B, jer je Soc-savez ušao u sastav SPS-a“, objašnjava Zoran Ostojić.
Šta god stajalo iza ovakvih, u najmanju ruku čudnih sudskih odluka, činjenica je da danas – dve sedmice pre početka javnog nadmetanja – teško može da se očekuje neka kosmička pravda. Iako postoje dokumenta, iako postoje svedoci koji tvrde da je presuda o poništenju vlasničke transformacije doneta bukvalno „preko noći“, čini se da deoničari u najboljem slučaju mogu da se nadaju samo onome što jeste osnovni predmet spora – novac.
Ipak, Lila Radonjić, nekadašnja urednica Studija B i deoničarka, još i pre javnog poziva Agencije za privatizaciju rekla je da neće novac. „Spadam među one deoničare koji smatraju da postoji način da se obnovi ceo postupak, jer je Studio B praktično nacionalizovan. Mi smo ga po zakonu koji je tada važio kupili, dali sopstveni novac, otkupili vlasništvo. Onaj ko je to poništio, neka brine o tome zašto i kako. Imovina je nacionalizovana i 1945, pa se evo danas vraća. Postoje sudovi, postoje papiri koji dokazuju da privatizacija nije smela da bude poništena.“ Neki od deoničara s kojima je „Vreme“ još stupilo u kontakt nisu želeli da se opredeljuju, ističući da mora da se sačeka kraj prodaje i kraj sudskog procesa, da bi se o bilo čemu uopšte moglo razgovarati.
Kako bilo, onaj ko odluči da kupi Studio B nikako neće moći da izbegne dugovanja te kuće – bila ona u formi XY novčanog iznosa ili nečeg drugog. Osim dugova, taj neko kupiće i opremu koja nije najnovijeg datuma i ne vredi mnogo, kao i zemljište u okolini Beograda na kojem se nalaze predajnici Studija B – u Borči, Kumodražu, na Kosmaju itd. Prostorije u Palati Beograd u kojima STB radi, nisu u vlasništvu preduzeća, već Skupštine grada Beograda. Iz svega toga proizlazi da je najveća vrednost Studija B ono što su stvarale generacije zaposlenih u toj kući – imidž i ugled.
„Studio B ima znak, logo i imidž, ali i to možemo da gledamo u kontekstu uređivačkih politika u poslednjih nekoliko godina, pa samim tim i gledanosti koja je u neku ruku zanemarljiva. Sve to marketinški malo vredi“, ocenjuje Zoran Ostojić, ističući da ni politička moć Studija B svakako nije onakva kakva je bila ranije. Po njegovom mišljenju, interes da kupi takav medij ima neko ko želi „nekakav kanal komunikacije koji sada nema“ ili neko ko „može da kupi jeftino, pa ga onda skuplje proda nekom drugom.“
Da je Srbija država kakva nije, Studio B bio bi najpoželjniji mogući kapital svakog ko ima milionče evra u džepu (a takvih ovde ima, i te kako). Ugled legendarne gradske radio-stanice kroz koju su prošla najveća novinarska imena, kao i marketinški potencijal televizije tog profila, zapravo bi vredeo mnogo više. No, pošto ovde ne važe pravila razumljiva ostatku normalnog sveta, nije zaista nikakvo čudo što se nekadašnji simbol Beograda prodaje po ceni malo većeg i luksuznijeg stana u centru grada, što je ugled te kuće toliko ofucan da nije jasno kome je zapravo uopšte i potrebna, pa ni to što će novi vlasnik biti prinuđen da vraća dugove stare četvrt veka. Priča o vlasnicima čija prava grad i sudovi ignorišu već 25 godina, „stilski“ uopšte ne odskače: ona je zapravo samo jedan od elemenata koji situaciju u kojoj se Studio B trenutno nalazi čini toliko bizarnom i tužnom kakva već jeste.
Prethodne sedmice, mnogo pažnje privukao je Plan B – inicijativa petoro Beograđana da građani sami, udruženi u zadrugu, otkupe Studio B. „Cilj je da Studio B pripada Beograđanima i da kvalitetno radi u njihovom interesu oslobođen bilo kakvog privatnog uticaja. Svako zainteresovan može postati član zadruge uz članarinu od 1000 dinara što je ujedno i pojedinačni ulog u sakupljanju sredstava za učestvovanje u javnom nadmetanju povodom privatizacije Studija B. Model zadruge je odabran u konsultaciji sa pravnicima jer taj model garantuje ravnopravnost svih zadrugara. Svaki član zadruge ima podjednak uticaj i pravo glasa. Zadruga ima skupštinu i nadzorni odbor. Moguće je i davanje donacija, s tim da donator ne može ostvariti veći uticaj u zadruzi ako je dao više novca od ostalih“, navodi se u tekstu koji je vrlo brzo „osvojio“ društvene mreže.
Ideja je više nego zanimljiva, posebno imajući u vidu ono u šta se STB pretvorio u poslednjih nekoliko godina. Ipak, već se sad neminovno postavlja pitanje uređivačke politike i kadrovsko-tehničkih rešenja u toj „građanskoj“ medijskoj kući. Po rečima Aleksandra Aćimovića, jednog od inicijatora, presudnu ulogu u tom delu procesa imaće stručnjaci koji su im se već pridružili: „Mi smo pre svega pokušali da pokažemo ljudima da je ovaj model moguć. Najviše nas je zanimalo da se stvar pokrene, očekujući da ćemo tom idejom, za koju verujemo da je dobra, pokrenuti stručnjake, novinare i ljude svih drugih profila. To se već desilo. Očekujemo tu i respektabilne advokatske timove, ekonomiste, i iz tog nekog kruga ljudi formiraće se stručni savet koji će se pozabaviti problemima koji brinu sve građane“. Aćimović u razgovoru za „Vreme“ ističe da je za sada prvi cilj učestvovanje u nadmetanju. „U tom procesu nije garantovano ni ko će se pojaviti, ni ko će sedeti preko puta nas, ni ko će se nadmetati. Mi ne znamo ni s kojom cifrom raspolažemo. Ali, ovde je pre svega bitno da se pokaže model putem kojeg ljudi mogu da učestvuju u privatizaciji medija u svojim sredinama.“ Odgovarajući na pitanje o deoničarima Studija B, on kaže da Plan B podržavaju neki od njih i da je to jedan od problema koji će se rešavati nakon privatizacije.
„Nakon otkupljivanja dokumentacije, imaćemo bolji uvid u trenutno stanje i šta još treba da se uradi. Do tada, moramo da što više širimo priču, da prikupimo novac i da ovu stvar učinimo transparentnom, da svakom ko ima nedoumice pokažemo da smo obični i otvoreni građani koji nemaju nikakvih drugih pretenzija, nego da pokrenemo ovu akciju i uspemo zajedno. Nikakve veze ovo nema s dnevnom politikom. Iako se mnoge stvari ukrštaju, iako je to medij koji je jak, mislim da građani zaslužuju medij na koji mogu da utiču sami i da se više ne plaše ko će uticati na njega“, ističe Aćimović.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
