Država – to smo mi sami

„Iskreno mrzim svoju zemlju jer ona iskreno mrzi mene i moju porodicu“, napisao je izvesni gospodin Janjić, opisujući svoje iskustvo sa zdravstvenim sistemom Srbije i pustio ga da kola internetom. Na prvi pogled zaključuje se da to mora biti strašno iskustvo. G. Janjić je svoju bebu od tri meseca sa temperaturom od 38,5 odveo u toku noći u Institut za majku i dete, gde je na red čekao čitav sat, nakon čega su bebi uradili laboratorijske analize, konstatovali urinarnu infekciju i bebu zadržali u bolnici. Majka je ostala sa bebom, gde nije mogla da dobije posebnu sobu, ni krevet, a otac je morao od kuće da donese sapun, toalet-papir, mleko… jer u bolnici, kaže, nema ništa. „Zašto mi plaćamo socijalno državno osiguranje?“, pita se otac, “ i zašto uopšte plaćamo porez?“. Koliko on zna, “ u SAD i većem delu evropskih zemalja svaki čovek ima pravo na lečenje u državnoj bolnici, imaš poseban tretman kada si sa detetom, a verovatno i tata dobije krevet“. Nezamislivo je, smatra on, da bebi od tri meseca, sa urinarnom infekcijom, tek nakon četiri sata daju antibiotik i zato on iskreno mrzi svoju zemlju.

Pokušaj razbijanja stereotipa uvek je pomalo Sizifov posao, a naročito stereotipa da je samo u Srbiji loše, a da čim pređemo granicu sve postaje besprekorno, humano i po meri čoveka.

Ipak, zamolila sam prijatelje i poznanike koji žive u inostranstvu da opišu svoja iskustva sa zdravstvenim sistemima zemalja u kojima žive. B.A. iz Kanade, bila je u sličnoj situaciji kao g. Janjić. Njena bebica od 20 meseci dobila je urinarnu infekciju, tako da je počela da vrišti, a ne da plače. Majka je pozvala porodičnog lekara da zakaže pregled „jer ne možeš ovde da se ušetaš kod njega, kao što je moja majka u Srbiji radila sa mnom“, kaže ona. U ordinaciji čeka pored nekog čoveka od 70 godina, koji ko zna od čega boluje. Lekar ih uputi u hitnu pomoć, jer jedino oni mogu da urade analize urina odmah. U hitnoj pomoći čekaju osam sati, pored njih čovek od tridesetak godina povraća. Konačno urade analize, dobiju antibiotik i odu kući. Za tri nedelje infekcija se vrati i opet porodični lekar, opet u hitnu pomoć, opet analize i antibiotici. Tek kada je dete peti put dobilo infekciju, porodični lekar je napisao uput za specijalistu. Sa drugom bebom, koja je dobila žuticu nakon otpusta iz bolnice, B.A. je čekala deset sati na ponovni prijem u bolnicu. Mama je spavala na stolici, hrana za nju je morala da se donosi, a parking ispred bolnice se plaćao četiri dolara po ulasku.

Ovakvih primera ima mnogo i mogu se naći na internet sajtovima iz celog sveta. Ali niko od njih nije napisao da mrzi svoju zemlju.

U Americi 46 miliona ljudi (17 odsto stanovništva) nema zdravstveno osiguranje. Oni ne mogu da očekuju nikakvu zdravstvenu zaštitu – ni vakcine za bebe ni insulin za dijabetičare. U bolnicu mogu biti primljeni bez zdravstvenog osiguranja kao hitan slučaj, ali će im bolnica za to lečenje ispostaviti račun i isti naplatiti do zadnjeg dolara, ako poseduju bilo kakvu imovinu (kola, stan …). Pritom Amerikanci za zdravstvo izdvajaju 16 odsto svog BDP-a ili 7000 dolara po glavi stanovnika (od čega 15 odsto odlazi na nepotrebne analize i snimanja skupim aparatima, 10 odsto na komplikacije nastale pogrešnim lečenjem, a 25 odsto na administrativne troškove).

Američki, tržišni, dominantno privatni model zdravstvenog osiguranja, ubedljivo je najskuplji, ali po efikasnosti i kvalitetu usluga tek na 37 mestu (prema listi Svetske zdravstvene organizacije), iza većine evropskih zemalja. Pritom, 17 odsto stanovništva nema zdravstveno osiguranje, a više od polovine stanovništva u nekom periodu života dođe u situaciju da ostane bez zdravstvenog osiguranja. A bez zdravstvenog osiguranja u Americi nema lečenja. Zato se predsednik Obama danas zalaže za centralizaciju zdravstva i dostupnost svim građanima, smatrajući da je Americi potreban humaniji sistem. Univerzalno pokriće, kakvo Obama želi, upravo znači da svi izdvajaju prema mogućnostima, a troše prema potrebama, za razliku od postojećeg sistema u kome samo bogati imaju mogućnost lečenja.

Ali, Obama nailazi na žestoke otpore bogatih, privatnih osiguravajućih kompanija, koje, rukovođene isključivo željom za sopstvenim profitom, ograničavaju i uskraćuju osiguravajuće pokriće, stvarajući potrebu za sve skupljim osiguranjem. Osiguravajuće kompanije, koje posluju na tržišnom principu, logično ne žele siromašne i bolesne koji će više trošiti nego izdvajati, a njihova međusobna konkurencija nije dovela do sniženja cene osiguranja ili većeg pokrića, već do povećanog izdvajanja za marketing, usmeren prvenstveno prema zdravim i platežno sposobnim delovima društva.

S toga mnogi američki ekonomski analitičari smatraju da bi se centralizacijom osiguranja ostvarile uštede, koje bi omogućile da svi dobiju zdravstvenu sigurnost i navode primer Tajvana, gde je to učinjeno, pa se procenat pokrivenih osiguranjem povećao sa 57 na 97 odsto, uz nepromenjeni ukupan trošak.

Za razliku od njih, pojedini kritičari ovdašnjeg sistema zagovaraju decentralizaciju i privatizaciju kao rešenje. Naravno, može se doneti i takva politička odluka, samo treba dobro proceniti šta ona sa sobom nosi.

Gospodin Janjić se u svom pismu pita zašto mi uopšte plaćamo „socijalno osiguranje“. B.A. iz Kanade na kraju svog pisma poručuje: „Nemojte vi dole toliko da kukate, jer s obzirom koliko izdvajate za zdravstvo, dobro je da išta i funkcioniše.“

Možda bi zaista pravo pitanje bilo: koliko plaćamo zdravstveno osiguranje i šta je realno očekivati za te pare?

Prosečna zarada u Srbiji iznosi oko 30.000 dinara, što znači da je prosečno izdvajanje za zdravstveno osiguranje po zaposlenom 6000 din. mesečno, čime on pokriva zdravstveno osiguranje za sebe i članove svoje porodice. Prosečan zaposleni za ceo svoj radni vek izdvoji oko 2,5 miliona din. Ovaj iznos jedva pokriva troškove lečenja dijabeta, može da pokrije troškove za godinu dana dijalize ili pola godine lečenja od leukemije i drugih onkoloških oboljenja, a oboleli od hemofilije troškove svog lečenja ne bi mogao da pokrije za deset života. Ipak u Srbiji, za razliku od Amerike, niko nije ostao bez insulina, dijalize ili lekova za hemofiliju, a hitna pomoć nema pravo da ikoga odbije zato što nema zdravstveno osiguranje.

Prosecan Amerikanac zarađuje 1500 dolara. Za osnovni paket zdravstvenog osiguranja izdvaja 160 dolara, što ne pokriva i troškove zdravstvene zaštite članova porodice, niti pruža pokriće za ozbiljnija i skuplja oboljenja. Osiguranje koje pruža puno pokriće košta 1000 dolara mesečno i nije dostupno svima.

Prosecan Nemac zarađuje 2500 evra. Za zdravstveno osiguranje izdvaja oko 500 evra. Država pokriva zdravstvenu zaštitu za socijalne kategorije, ali u Nemačkoj samo sedam odsto radno sposobnog stanovništva ne radi.

U Srbiji 1.200.000 ljudi ne radi, ne ostvaruje prihode i ne plaća zdravstveno osiguranje, ali ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu iz zajedničke kase. U ovu kategoriju spadaju najosetljivije kategorije stanovništva, a ispostavljene fakture za njihovu zdravstvenu zaštitu koštale su RZZO prošle godine 24 milijarde dinara.

Možete u Srbiji kupiti i privatno osiguranje, koje pokriva mnogo veći komfor u korišćenju zdravstvene zaštite, upravo onakav kakav prosečni građanin Srbije smatra da treba da ima. Ali ovo osiguranje košta tri puta više nego što prosečan građanin izdvaja i imate ga samo dok ga plaćate.

Nije, naravno, poruka ovog teksta da je naš sistem savršen. Ima tu dosta neracionalnosti, lošeg rada, politizacije, pa ako hoćete i korupcije, uostalom kao i u svakom drugom segmentu našeg društva, ali ima i dobrih stvari, koje ne treba poništiti u sveopštoj želji za promenom.

Poruka je da za deset puta manje novca po glavi stanovnika od Slovenije i 30 puta manje od Kanade ili Francuske ne možemo očekivati vrhunski komfor. Gospodin Janjić je, kaže, morao da donese toalet-papir i sapun. A da razmislimo o tome da li je to zbog naših navika, ili je zbog zdravstvenog sistema. Ne događa li vam se i na radnom mestu da neko uvek pokupi toalet-papir i sapun i stavi ga u svoju fioku? Gospodin Janjić je, kaže, morao da donese mleko i grejač za vodu za bebu. Pa ne koristi li to beba i kod kuće. Zašto je to razlog da mrzimo svoju zemlju, u kojoj, i ako je siromašna, često brže stignemo do zdravstvene zaštite nego u onim bogatim. Ko ima platu 30.000 mesečno, ne može voziti „mercedes“, a ko za zdravstvo izdvaja manje nego za cigare, ne može očekivati vrhunski komfor. Ova država – to smo mi sami, ne može biti ni bolja ni bogatija od nas.