Država i njen jezik

Ovih dana završen je konkurs za lektore srpskog jezika na univerzitetima Sapijenca u Rimu, Lomonosov u Moskvi, Nacionalnom kapodistrijskom univerzitetu u Atini i Filozofskom fakultetu u Ljubljani, koji je raspisalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Pre toga, izmenom i dopunom Zakona o visokom obrazovanju stvoren je zakonski osnov da se sistematski i dugoročno započne uređenje ove oblasti. Posle mnogih godina, to su prvi potezi države da s reči pređe na delo i konkretno se, a ne samo deklarativno, pozabavi širenjem srpskog jezika po svetu.

Profesor Boško Suvajdžić, upravnik Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu i zamenik upravnika Međunarodnog slavističkog centra, ističe da su to lepe vesti i podseća da su prema rezultatima Izučavanja srpskog jezika na univerzitetima u svetu – aktuelno stanje, koje je 2009. godine sprovela Direkcija Ministarstva spoljnih poslova za međunarodnu kulturnu, prosvetnu, naučnu, tehnološku i sportsku saradnju, razlozi opadanja i gašenja lektorata za srpski jezik u svetu: nemogućnost stranih univerziteta da obezbede finansijska sredstva za izvođenje nastave, odsustvo finansijske podrške iz Srbije, kao i neadekvatno reagovanje nadležnih organa iz Srbije u trenutku kada je otvoreno pitanje daljeg postojanja lektorata tzv. BHS jezika (bosansko-hrvatsko-srpskog) na stranim univerzitetima.

UDVOJENI LEKTORATI

Od 47 lektorata srpskog jezika u svetu koliko ih je bilo 2000. godine, danas ih je ostalo desetak. Profesor Suvajdžić smatra da su tome doprineli opšte slabljenje interesovanja za slavističke studije, a posebno „raspad zajedničke države, gubljenje uticaja zemalja bivše Jugoslavije, kao i promene političkih interesovanja“, i navodi primere Italije i Francuske.

„Na negativan trend u Italiji uticala je pre svega činjenica da su lektorati vezani za postojanje nastavničkih mesta: gde njih nema, nema ni lektorata. To se desilo sa lektorskim mestom u Đenovi, koje je bilo honorarnog tipa, na određeno vreme, ali je postojalo sve dok je kao honorarni profesor radio Silvio Ferari. U Rimu su lektorati ‘udvojeni’, postoji hrvatski i srpski, posle smrti Lionela Kostantinija 1994, u vreme kada je kao redovni profesor na prestižnoj Sapijenci radio Predrag Matvejević. Od tada zvanično postoji lektorat za hrvatski jezik, koji finansira hrvatsko ministarstvo, dok je Ljiljana Bjelica pokrivala srpski, sve do svog odlaska u penziju. Otuda je važno u Rimu zadržati srpski lektorat. U Francuskoj, osim lektorata na Sorboni i u Strazburu, postoji još samo jedan lektorat, na Institutu za orijentalne jezike (Institut national des langues et civilisations orientales – INALCO). Izgubili smo lektorate u Lilu, Nansiju, Marseju. U Strazburu smo održali lektorat. Veoma je važno da na ovim katedrama postoji pored lektora i profesor, spreman da se založi za održavanje lektorata. Na Sorboni, gde naša katedra postoji od 1972. godine, glavni profesor je godinama bio Pol-Luj Toma. Veliku ulogu imao je lektor Sava Anđelković, koji je osnovao novi predmet, Atelje teatar na Sorboni koji je, njegovim odlaskom, morao biti ukinut. Veliki je značaj, dakle, ličnih inicijativa, i profesora koji su prijatelji naše kulture. U Hamburgu je to, recimo, prof. Robert Hodel, u Kelnu Jerg Šulte, u Poznanju Boguslav Zjelinjski i sl.“

Pre nekoliko godina mediji su objavili informaciju da se u Trstu, odlaskom profesorke Marije Mitrović u penziju, srpski jezik umesto pet izučava godinu dana, da je u Kaunasu nastava ugašena, da se u Beču izučava bosansko-hrvatsko-srpski jezik… Profesor Suvajdžić kaže da „kada se jednom ugasi neki lektorat srpskog jezika, veoma je teško ponovo ga uspostaviti. Otuda se mora učiniti sve kako bi se očuvala prisutnost. Imali smo jedan dobar zamah sa 16. Međunarodnim kongresom slavista, prvim posle Aleksandra Belića, sa preko 1000 učesnika, u Beogradu. To je bila velika afirmacija Filološkog fakulteta, Beograda, srpske nauke, države. Kao predsednik Međunarodnog komiteta slavista (2013–2018) u čijem mandatu je ovaj Kongres organizovan, ponosan sam na sve njegove rezultate. Ipak, nisam siguran da ćemo kapitalizovati svoj pojačani petogodišnji uticaj u svetu slavistike i izuzetan Kongres, po mišljenju njegovih učesnika iz inostranstva, na pravi način. Što se tiče proučavanja srpskog jezika u Beču, jasno je da se austrijskoj državi ne isplati da ima posebne studijske grupe za sve tri varijante jednog istog jezika. Po mom mišljenju, ne treba biti protiv ovakvih rešenja, jer drugačija mogu dovesti do ukidanja južne slavistike na nekim prestižnim univerzitetima. Ali se treba založiti da mesto i uloga srpskog jezika, proučavanje istorije i kulture srpskog naroda, budu što adekvatnije zastupljeni.“

PRIORITETI

Osim u Rimu, Moskvi, Atini i Ljubljani, najavljeno je otvaranje našeg lektorata i u Tirani. Da li to znači da su nam u tim mestima trenutno lektorati potrebniji nego na drugim?

„Razume se da se saradnja uspostavlja sa državama sa kojima imamo potpisane bilateralne (međudržavne, međuuniverzitetske ili međufakultetske) ugovore, ali se na osnovu potreba moraju precizirati prioriteti kulturne i obrazovne saradnje“, smatra profesor Suvajdžić. „Po mom mišljenju, prioritet bi trebalo da imaju ze­mlje u okruženju, ali i važni slavistički centri u Evropi i svetu. U konkretnom slučaju, mislim da ima osnova za ovako uspostaljvljene prioritete, u dugogodišnjoj obrazovnoj strategiji. Lektorat u Moskvi nam je, doista, nasušno potreban, lektorat u Tirani je važan u kompleksu vrlo složenih državnih, ekonomskih i političkih odnosa u okruženju. Rim je važan centar slavistike, Grčka bitna prijateljska zemlja u okruženju. Ljubljana mi se čini prirodan izbor, možda i najvažniji, uz Moskvu. To ne znači da nije potrebno pospešiti i ohrabriti postojeće lektorate u Hamburgu, Kelnu, u Poljskoj, u Češkoj, u Ukrajini. Nastava srpskog jezika u Skoplju u velikoj meri svedena je na ličnu inicijativu. Mislim da se kao država moramo snažnije založiti za prisustvo srpskog jezika i srpske kulture u Severnoj Makedoniji. U afirmisanju maternjeg jezika u inostranstvu nije dovoljna samo spremnost da se finansiraju lektorati, mora se raditi na razvijanju i negovanju jezika na svim nivoima, počev od predškolskog uzrasta pa do visokoškolske nastave. Neophodno je aktivno prisustvo države preko konzularnih predstavnika na kulturnim i književnim manifestacijama. Mora postojati adekvatna ‘kulturna propaganda’, opskrbljivanje lektorata što bogatijom literaturom. Briga o lektoratima je postojala i do sada, ali vrlo često kao izolovana inicijativa pojedinaca i/ili institucija kao što su Narodna biblioteka (pre svega inicijativa Ivane Nikolić), Univerzitetska biblioteka u Beogradu, Biblioteka Matice srpske, kao što su aktivnosti Međunarodnog slavističkog centra, ali i Centra za srpski kao strani na Filološkom fakultetu u Beogradu, zatim stipendije koje studentima na osnovnim, magistarskim i doktorskim studijama redovno dodeljuju MSC, Filozofski fakultet u Novom Sadu i Ministarstvo prosvete Republike Srbije.“

Kao jedan od načina pospešivanja širenja jezika istaknuta je ideja osnivanja kulturnih centara, koji bi predstavljali središte kulturnog života u određenoj sredini, i koji bi stvarali pozitivnu sliku o narodu i državi u svetu. Profesor Suvajdžić smatra da je posebno važno uspostavljanje Srpskog kulturnog centra u Beču, koji bi nosio ime Vuka Karadžića. Pojavili su se i stavovi da su kulturni centri delotvorniji način širenja srpskog jezika, da su lektorati skupi… „Lektorati su nesumnjivo skupi, ali još je skuplje njihovo ukidanje. Lektorati su neka vrsta legitimacije jedne kulture u svetu. Oni su nezamenljivi. Nikakvi prevodi naše književnosti, ma koliko bili dragoceni, ni prevodioci, ti izuzetni posrednici među ljudima i kulturama, ne mogu zameniti sistematično izučavanje jednog jezika i upoznavanje sa kulturom nekog naroda. Interes svakog naroda i svake države, ma koliko ona mala ili velika bila, jeste da ima što snažnije lektorate u svetskim centrima radi afirmisanja sopstvenih kulturnih vrednosti, svoga jezika, književnosti i kulture, ali i ekonomskih i državnih interesa. Veoma su važne i kulturne ustanove i njihovi ogranci. Kao što imamo Geteov institut, Britanski savet, Francuski kulturni centar, Ruski dom i slično, bilo bi važno da podržimo aktivnosti Matice srpske, Vukove zadužbine i drugih kulturnih ustanova koje umrežavaju Srbe u matici i rasejanju, i svojim ograncima doprinose afirmaciji kulturnih vrednosti naše države u svetu. Čini mi se da oni nisu dovoljno, a ni na pravi način iskorišćeni. Međunarodni slavistički centar, koji ove godine slavi 50 godina postojanja, ima izdavačku delatnost, dva prestižna skupa, tradiciju, stručnost, ljude. Treba to iskoristiti.“