Drugo ubijanje Zorana Đinđića

Čizmaški govor Velje Ilića, kapitalnog ministra u tek ustoličenoj Vladi Srbije, izaziva odobravajući smeh uvaženog parlamentarnog publikuma. Elem, po Iliću, ministar vojni mora biti muškarčina i vojničina, nikako seka Persa i baba Simana, dočim bi, po ovoj logici, sam Velja Ilić, ministar sa gotovo renesansnom sposobnošću da objedini četiri resora morao da zalepi Karićeve obrijane brkove kad god se bavi telekomunikacijama.

Toliko kao uvod u razmatranje lajtmotiva uspaljenih govorancija kako je smenjena najgora vlada u istoriji Srbije, a dobili smo vladu po volji građana Srbije, koji je, lajtmotiv, tačan koliko i ocena novog ministra policije da je neumesno pitati ga o onom obijenom kiosku na dan kad gori Hilandar.

U tom smenjivanju najgorih najboljima najveću cenu platio je pokojnik – Zoran Đinđić, a videće se kako vreme bude odmicalo da je napravljena i nenadoknadiva šteta pristojnosti, zdravom razumu i budućnosti ove zemlje.

U sitnom politikantskom kolu koje se igra na Đinđićevom grobu nema baš mnogo nevinih s obe strane političke barijere; nema nevinih ni među onima koji ga posthumno napadaju, niti među onima koji su ga svojatali, ali dok ovi drugi ispadaju danas tek glupi u duštvu, ovi prvi postaju opasni promovišući govor mržnje kao legitimno sredstvo javne komunikacije.

Kad Vladimir Popović, zvani Beba, na pitanje novinara magazina „Plejboj“ o tome šta mu je imponovalo na Đinđiću odgovori: „To što je izgledao kao ja, što je govorio kao ja, to što je imao prema gotovo svim životnim stvarima isti odnos kakav sam i sam imao“, to je tek dokaz da pokojni premijer nije umeo da bira saradnike. Kad Čedomir Jovanović usklikne da su mu ruke prljave ali mu je savest mirna, onda je to dokaz da bi on pao na prijemnom ispitu za čekiste, jer se po doktrini tražilo da osim vrelog srca ovi imaju i čiste ruke i hladnu glavu.

Složićemo se lako, okruženje pokojnog premijera nije bilo baš uzorno ili recimo da on nije bio gadljiv na ruku koja svrab češe, da je bio sklon paktiranju i s polusvetom, jednako kao što je paktirao sa svetom, da je i on bio ljubitelj mačaka svih boja ukoliko love miševe i da je morao primetiti da su mu saradnici gizdavi u nesrazmeri s većinskom bedom. Dodajte ovome slobodno još… Vratolomije kroz život i politiku ostavile su debeo trag na biografiji ovog čoveka. No, to nikome nije davalo pravo da se koristi njegovim životom i slabostima, niti sada daje bilo kome slobodu da izvlači korist iz njegove smrti.

Kad Dušan Mihajlović, na oproštaju od funkcije ministra unutrašnjih poslova, odvali da mu osumnjičeni za povlačenje oroza puške koja je ubila Zorana Đinđića liči na Gavrila Principa i insinuira umešanost stranih obaveštajnih službi u to ubistvo, onda i on potpiruje vatru na kojoj sagoreva mogućnost da se o jednom od dramatičnih političkih trenutaka u zemlji razgovara i sudi racionalno.

On tako otvara prostor za nove teorije zavere koje ohrabruju protivnike svake modernizacije u Srbiji i pomeraju optiku rasuđivanja o učinku jedne vlade i jednog čoveka ka monstruoznim špekulacijama koje postaju okvir za politiku revanšizma, mržnje i niskih moralnih standarda.

Malo je nedostajalo da se pojavi naslov „Filip Moris ubio Đinđića“, jer se u jednim novinama s pozamašnom tradicijom pojavila i ta špekulacija na osnovu Mihajlovićeve izjave o umešanosti stranih službi i „kako-saznajemo-tvrdnje“ da je pokojnik bio protiv prodaje niške Duvanske industrije ovom koncernu.

Takvo grananje „slučaja Đinđić“ ne vodi ni racionalnom sudskom postupku da se na čistac istera makar sudska istina o atentatu; kao da je i u sudnici stvoreno iščekivanje da će se s novim programskim govorom novih snaga i ohrabrenih starih moćnika postići konsenzus da je Zoran Đinđić ubio sam sebe.

Za pokojnog premijera sigurno se može reći da mu je pragmatizam bio jača strana od principijelnosti. Iza sebe je kao politički testament ostavio najpre jasnu viziju jedne ubrzane i moderne Srbije i ogroman lični energetski potencijal, prema kome će se meriti svi njegovi naslednici, ali je učinio i niz pogrešnih poteza koji ga ni mrtvog ne izuzimaju iz ozbiljne političke kritike, tim pre što se neki od tih poteza vraćaju kao bumerang i pogađaju ga i mrtvog.

Najgore je to što je iza sebe ostavio institucionalnu prazninu, koju su prvi ovlašćeni i neovlašćeni naslednici „lika i dela“ svesno ili nesvesno produbili raznim marifetlucima, a ta praznina predstavlja ključnu opasnost po opstanak društva i održava loš društveni poredak. Nije bio uspostavljen kontinuitet društevnih ustanova, ma koliko one bile loše u prethodnom periodu, tako da su grupni interesi, pa i grupni interesi vlade i grupa bliskih vladi, nadvladali šire interese.

Ali, izgleda da je novokritičarima srpskog reformskog kursa najmanje stalo do ozbiljne analize i izvlačenja pouka pa koriste slobodu od svake odgovornosti da tabloidnim učine i pitanja života i smrti. Ukidanje granica pristojnosti ukida i svaku mogućnost relevantnog političkog dijaloga a to je, bojim se, postao cilj većine političkih aktera na sceni.

Otuda na sasvim banalno pitanje da li tipičan primer govora mržnje predstavlja spisak uvreda na račun otišlog ministra kulture Branislava Lečića, koje je na njega iz noćnog suda izručio Aleksandar Tijanić, došli ministar kulture Dragan Kojadinović izbegava odgovor: „Pa, znate, to je Tijanić…“, ne usuđujući se, u prošlonedeljnom „Utisku nedelje“, da okvalifukuje stvari sve verujući da je Tijanić trbuhozborac onih snaga koje su njega dovele na vlast, pa da se ne zameri…

A doprinos, Tijanićev, nije mali. Ima kod Ive Andrića u Travničkoj hronici opis Mehmed-pašine, vezirske zebnje od čaršijskog poniženja kad stigne tatarin s fermanom da je vezir smenjen: „Jer vezir dobro zna kako izgleda po turskim varošima taj dan kad stigne ulak sa carskim fermanom o smenjivanju dotadašnjeg i postavljanju novog vezira. On kao da gleda drskog i plaćenog tatarina, koji živi od takvih vesti i od nezdravog ljubopitstva čaršije i nižeg sveta; živi od njih i uživa u njima. Kao da ga gleda i sluša kako upada u varoš, jureći na konju, pucajući bičem, i viče iz sveg grla imena smenjenog i novoimenovanog vezira.

– Mahzul Mehmed-paša, mahzul! Hazul Sulejman – paša, hazul!

Svetina ga gleda s ljubopitstvom i udivljenjem, raspravlja o carskoj odluci, raduje se, oduševljava, buni. Ponajčešće grde onoga ko odlazi i hvale onoga koji treba da dođe. To je trenutak kad se dokonom i prostom svetu baca, kao gladnim psima mrcina, ime smenjenog paše da ga nekažnjeno prljaju, da se neukusno šale i da se jevtino i olako isprsavaju i junače. Mali ljudi koji glave nisu smeli da podignu kad paša projaše, iskrsnu odjednom kao grlati osvetnici, iako im taj paša lično nije ništa nažao učinio, ni znao za njihovo postojanje. I često se u takvim prilikama čuje i vidi poneki nedoučen softa ili propao trgovac kako pri rakiji gromko drži sud nad oborenim vezirom, kao da je taj pao u borbi s njim, i kako se bije u prsa:

– E, volim što sam ovo doživeo nego da mi ko da pola Bosne.“

U času anatomije nad tada već politički amputiranom Ljiljom Nedeljković, Tijanić se izruguje pretpostavljenoj posesivnosti gospođe, pa, parafraziram, piše, pre par meseci, da bi Koštuničin sanduk da ovaj pogine u nekom atentatu nosila sama Ljilja Nedeljković. Kako je Tijanić krenuo, morao bi u istoj prilici da iznosi sam sebe. Osim ukoliko bi se Kojadinović ponudio. A ne zna se šta je gora kazna.

Valjalo bi, otuda, makar na dan Đinđićeve smrti zastati u toj podosta varvarskoj navadi da se čovekov grob zapišava i podsetiti se na dan tuge i bola kada je ista ova Srbija instinktivno osetila da je izgubila nešto dragoceno i odala poštu čoveku satkanom, kao i svi ljudi, od vrlina i mana, uspeha i neuspeha, dobrih poteza i grešaka… Ili će biti da tatari fermanom u skladu s novim običajima džipom protutnje kroz varoš i oglase da je famozni Beba i to organizovao.

Ukoliko ova nova vlada zbilja želi da bude bolja od prethodne, što barem teorijski nije mnogo teško, ona bi morala da shvati da se na „slučaju Đinđić“ prelamaju krupna pitanja budućnosti i da ne umanjuju njegov doprinos šansi koja im se ukazala, niti da se busaju u grudi manjinske kako su oni izraz neke posebne narodne volje. One Andrićeve nedoučene softe već ih merkaju, a o radikalima i da ne govorimo.