Ni Stanislav Binički, ni njegov Marš na Drinu, a na kraju krajeva ni heroji Cerske bitke kojima je kompozicija posvećena nemaju ama baš ništa sa raznim arkanima, tigrovima i ostalim veprovima koji su dali sve od sebe da ovu kulturu upljuju i okrvave. Zato nema nikakvog smisla ni pravde u tome da jedno od najznačajnijih dela ove male kulture bude predato njima
Sve što je naopako u ovim našim postjugoslovenskim kulturama, paradigmatski se sastavilo u slučaju izvođenja Marša na Drinu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, a na inicijativu njenog predsednika Vuka Jeremića. Počev od činjenice da se u Ujedinjenim nacijama dočekuje srpska Nova godina, preko suludih reakcija fantomskih udruženja, izvinjenja koje baš i nije izvinjenje Ban Ki Muna, do prenošenja čitave stvari na društvene mreže, teško je proceniti da li je to politički ili kulturni skandal ili pak samo još jedna afera velikog tabloidnog potencijala, ali bez ikakvog realnog značaja.
Počelo je 13. januara, kada je Jeremić u Velikom holu Generalne skupštine UN organizovao koncert povodom dočeka Nove godine po Julijanskom kalendaru. Tom prilikom, nastupio je beogradski hor Viva Vox, poznat po a capella obradama poznatih muzičkih numera. Na samom kraju koncerta izveden je Marš na Drinu Stanislava Biničkog. U prvom trenutku sve je bilo u redu, publika na koncertu, mahom službenici Ujedinjenih nacija, uključujući i predsedavajućeg Ban Ki Muna, veselo su cupkali i pljeskali. Međutim, koji dan kasnije oglasilo se udruženje za koje javnost ne samo u Srbiji već i u regionu jedva da je čula: Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike izdao je saopštenje u kom se oštro protivi izvođenju ove kompozicije, a još oštrije negoduje zbog aplaudiranja Ban Ki Muna. Najslikovitiji deo saopštenja glasi ovako: „Izvedba ove ultranacionalističke pjesme nije imala za namjeru promoviranje mira, kako tvrdi gospodin Jeremić, nego je korištena za promoviranje srpskog ultranacionalizma. Od Drugog svjetskog rata, ‘Marš na Drinu’ je bio simbol ekstremnog srpskog nacionalizma koji se koristio kao motivacija od strane fašističkog i nacističkog saradnika, Draže Mihailovića, za izvršavanje ratnih zločina u Bosni i Hercegovini. Genocid, silovanja, ubistva bosanskih civila su izvršavani od strane srpskih nacionalista, četnika, u mjestima i koncentracionim logorima širom Bosne i Hercegovine upravo uz tu pjesmu. Važno je napomenuti da je ova pjesma bila zabranjena od strane vlasti bivše Jugoslavije zbog podsticanja etničke mržnje, čak je i Srpski parlament službeno odbacio ovu zločinačku pjesmu kao svoju nacionalnu himnu zbog provokativnog sadržaja i historijskog konteksta.“
Saopštenje Kongresa Bošnjaka Sjeverne Amerike odjeknulo je poput bombe, a da gotovo nikome nije palo na pamet da proveri činjenice koje su u njemu iznete. Naprotiv, ono je uzeto zdravo za gotovo, iako Marš na Drinu nikada nije zabranjen, a pogotovo ga Parlament nikada nije odbacio „zbog provokativnog sadržaja“. Ubrzo su se protestima priključile i druge organizacije, poput Majki Srebrenice, Žena Srebrenice, Sekcija Društva za ugrožene narode u Sarajevu, bivši reis Mustafa Cerić, koji je uzgred predsednik Svjetskog bošnjačkog kongresa, osnovanog u decembru 2012. godine. Za sve njih izvođenje Marša na Drinu je apsolutno neprihvatljivo, jer su uz nju počinjeni najgnusniji ratni zločini srpskih snaga u ratovima devedesetih. Kompozicija je okarakterisana kao fašistička, zločinačka i nasilnička.
BINIČKI, RADECKI…: Na talasu ovih reakcija, ubrzo se napravila gužva i u Srbiji, pa smo mogli da čujemo svakojake reakcije. Da između poznavanja vlastite kulture i spremnosti da se o njoj ima stav postoji obrnuto proporcionalan odnos, a to najbolje pokazuje činjenica da su mnogi, čak i javno, bili spremni da poveruju u internet prevaru u vidu klipa sa Jutjuba u kom navodno Herbert fon Karajan diriguje Bečkom filharmonijom, koja na novogodišnjem koncertu 1987. izvodi Marš na Drinu. Reč je zapravo o očiglednoj montaži: Bečka filharmonija svira Radecki marš, a umontiran je tonski snimak Marša na Drinu. O tome da Marš na Drinu nije pesma, te da je tekst dobio tek pola veka nakon nastanka, da ne govorimo. Od čitave larme koja se u javnosti podigla oko koncerta u Ujedinjenim nacijama, mnogima je verovatno pao na pamet Ljuba Tadić koji u filmu igra majora Kursulu i čuvena replika „Drino, jebem ti…“ koju izgovara pogođen kuršumom, pre nego što se začuju prvi taktovi najpoznatijeg stava Marša na Drinu.
Pre nego što formiramo mišljenje o tome treba li ova kultura da se odrekne Marša na Drinu, trebalo bi postaviti nekoliko važnijih pitanja. Koliko značajnih dela klasične muzike ova kultura ima? Koliko je onih koji su potrčali da se odrede ovim povodom znalo do pre neki dan ko je, kada, zašto i zbog čega komponovao Marš na Drinu? Ili, koliko velikih pobeda ova zemlja ima i koja to zemlja na svetu svojim velikim i slavnim pobedama ne posvećuje umetnička dela?
Osim toga, valja preispitati i šta znači da su uz neku kompoziciju činjeni ratni zločini? Goran Marić, alijas Malkolm Muharem, nekadašnji menadžer Plavog orkestra i Elvisa J. Kurtovića, koji se tokom rata pridružio srpskim paravojnim formacijama, svojevremeno se hvalio kako su on i njegovi saučesnici opkoljavali bošnjačka sela po BiH puštajući sa razglasa, pored ostalog, i London’s Burning grupe Kleš. Pa?
Analogno, ni Stanislav Binički, ni njegov Marš na Drinu a, na kraju krajeva, ni tragični heroji Cerske bitke kojima je kompozicija posvećena, nemaju ama baš ništa sa raznim arkanima, tigrovima i ostalim veprovima koji su dali sve od sebe da ovu kulturu upljuju i okrvave. Zato nema nikakvog smisla ni pravde u tome da jedno od najznačajnijih dela jedne male kulture na Balkanu bude predato njima. Umetnička dela s vremenom dobijaju različita značenja i tumačenja, i tačno je da je tokom ratova u Jugoslaviji Marš na Drinu poprimio ružne konotacije. Ali, utoliko pre treba ga očistiti od takvih, gadnih značenja. Ovih dana, dnevna štampa, a pogotovo informativni sajtovi, svako malo izbacuju linkove sa Jutjuba gde Marš na Drinu izvode razni, od Radomira Mihajlovića Točka i Džonija Štulića do Šedousa i Četa Atkinsa. Činjenica da ova izvođenja postoje ne govori ništa posebno o nama ovakvima kakvi smo danas. I zato, koliko god povod za izvođenje ove kompozicije u Ujedinjenim nacijama bio beznačajan, važno je što se ono dogodilo, jer i ta kompozicija i ova kultura zaslužuju da im budu vraćeni dignitet i samopouzdanje.
Viva Vox
foto: zoran žestić / tanjug
Slika sa naslovne strane štampanog izdanja »Vremena«
Kadar iz filma »Marš na Drinu« Žike Mitrovića iz 1964. godine
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
