Radili smo u ovih tridesetak godina novinarstva sa desetinama fotoreportera. Bilo ih je – kao i svih nas ostalih – raznih vrsta: od magaraca koji pojma nemaju šta ili koga slikaju, niti ih zanima, pa do pametnica koji, pošto uslikaju mušteriju, postave i neka svoja pitanja tokom intervjua i sve razumeju. Draško Gagović bio je najpouzdaniji i najsmireniji fotograf s kojim smo ikada radili. Putovali smo zajedno na razna nehigijenska mesta kada su ovi ratovi počinjali 1991. Znao je tačno kada treba da se uplašimo, a kada ne; znao je da šarmira razne naoružane i uniformisane likove tako da mu poziraju po želji; znao je – kao što je to već neko u štampi pomenuo – da bude nevidljiv kad treba. Strpljivo je sa nama u mraku čekao u autu satima između neprijateljskih čekpointa da se otvori onih par minuta za siguran prolazak; malo fotografa ima taj talenat. Bio je jedan od poslednjih velikih umetnika crno-bele fotografije: od naših amaterski skromnih negativa pravio je remek-dela, satima ispravljajući naše greške. Podjednako strpljivo satima je čekao da u Skupštini neko složi facu ili učini pokret.
I za kraj: on je jedan od retkih ljudi koji je vozio 160 kilometara na sat, a čovek je mogao mirno da spava na susednom sedištu. Ako je Draško bio nešto – bio je pouzdan kolega i saputnik, savršen fotograf i čestit čovek.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
