Draško Gagović (1961-2001)

Radili smo u ovih tridesetak godina novinarstva sa desetinama fotoreportera. Bilo ih je – kao i svih nas ostalih – raznih vrsta: od magaraca koji pojma nemaju šta ili koga slikaju, niti ih zanima, pa do pametnica koji, pošto uslikaju mušteriju, postave i neka svoja pitanja tokom intervjua i sve razumeju. Draško Gagović bio je najpouzdaniji i najsmireniji fotograf s kojim smo ikada radili. Putovali smo zajedno na razna nehigijenska mesta kada su ovi ratovi počinjali 1991. Znao je tačno kada treba da se uplašimo, a kada ne; znao je da šarmira razne naoružane i uniformisane likove tako da mu poziraju po želji; znao je – kao što je to već neko u štampi pomenuo – da bude nevidljiv kad treba. Strpljivo je sa nama u mraku čekao u autu satima između neprijateljskih čekpointa da se otvori onih par minuta za siguran prolazak; malo fotografa ima taj talenat. Bio je jedan od poslednjih velikih umetnika crno-bele fotografije: od naših amaterski skromnih negativa pravio je remek-dela, satima ispravljajući naše greške. Podjednako strpljivo satima je čekao da u Skupštini neko složi facu ili učini pokret.

I za kraj: on je jedan od retkih ljudi koji je vozio 160 kilometara na sat, a čovek je mogao mirno da spava na susednom sedištu. Ako je Draško bio nešto – bio je pouzdan kolega i saputnik, savršen fotograf i čestit čovek.

Draško Gagović (1961-2001)