Drama u Bloku 45

Čovek u crnom BMW-u vozio je te noći donekle haotično po Novom Beogradu, pucajući usput iz pištolja u automobile oko sebe (nema povređenih) i udarajući u neke od njih. Naravno da su građani pozvali policiju, ali on je u međuvremenu ušao u soliter u Ulici Jurija Gagarina 241, gde ga je snimila nadzorna kamera. Policija je stigla na lice mesta i našla se u neprilici: 14 spratova, više od 90 stanova, a osumnjičeni se sakrio među njima.

IGLA U SENU: Ne treba policiji zamerati postupke iz te noći. Stavite se na njihovo mesto: treba pregledati 90 stanova, od kojih su neki prazni; treba računati sa veoma stvarnom mogućnošću da naoružani čovek u jednom od stanova drži taoce. Policija se okupila u popriličnom broju, opkolila soliter i počela pretragu krenuvši od podruma i zajedničkih prostorija pa onda od stana do stana – uz najveću opreznost. Tako je trajalo celu noć. Policija je u više stanova morala da probija ulazna vrata, jer su bili prazni (sezona je godišnjih odmora), ali to se nije moglo znati. U svaki stan morali su da ulaze sa uperenim oružjem i uz maksimalan oprez: poslednje što im je trebalo bile bi nepotrebne civilne žrtve.

Poseban problem bio je što nisu imali sliku niti lične podatke nepoznatog počinioca – osim da je bio u svetloj majici i naoružan, što se videlo na snimku kamere iz haustora. Tamo se lice nije videlo jasno. Automobil, crni BMW, ostao je pred zgradom i verovatno je kriminalistička tehnika iz njega izuzela otiske prstiju, biološke tragove itd., kao i podatke o tome na koga se vozilo vodi, ali te noći nije se na rezultate čekalo. Ovakva akcija neuobičajena je u policijskoj praksi, možda i prva u njoj, s obzirom na oskudne početne podatke. Nije se moglo nagađati ni zašto je čovek pobegao baš u tu zgradu, a ne neku drugu, made se moglo naslutiti da tu ima nekoga kod koga bi se mogao skloniti. Posle je ispalo baš tako.

Sutradan pre podne, kad je zgrada bila pročešljana, stanovi u koje je silom provaljeno zapečaćeni su, a svi stanari provereni, policija se – u tom trenutku – praznih ruku povukla i odvezla se uz odgovarajuću vidljivost. Uniformisana policija, to jest, u službenim vozilima. Jedan broj policajaca u civilu i sa civilnim vozilima, međutim, ostao je oko zgrade, strpljivo čekajući. Nisu morali dugo da čekaju: u jednom trenutku kroz prozor u visokom prizemlju zgrade iskočio je muškarac u tamnoj majici i šorcu i počeo da beži kroz travnjak. Mogao je i da izađe na glavna vrata, manje bi se istakao. Naravno da su ga opazili, pojurili i stigli na travnjaku. Oborili su ga na zemlju i stavili mu lisice, a dok su ga vodili do civilnog auta vikao je „Policija!“. Posle je saopšteno da je bio u posedu čak pet pištolja (dva u autu i tri na sebi, što ne deluje uverljivo; bio je u šorcu), što još nije potvrđeno.

MOMCI IZ BRAZILA: Kriminalistička i balistička veštačenja utvrdiće tačno ko je bio u autu, koliko je hitaca iz kojeg oružja ispaljeno itd. Kriminalistička obrada pokazala je da je reč o građaninu Saši Stojanoviću, od ranije poznatom organima, koga neki povezuju sa Kekinom grupom koja se odmakla u Brazil, odakle da je Stojanović nedavno doputovao. Navodno se ekipa u Brazilu bavi „belom linijom“. Po svemu sudeći, Stojanović se te večeri donekle razveselio i krenuo da se zabavlja u ne baš trezvenom i uračunljivom stanju, odbijajući se od raznih automobila i pucajući u druge. Posle se ispostavilo da se sklonio u soliteru u Jurija Gagarina 241, na izvesnom visokom spratu, u stanu čiji broj je poznat redakciji, kod izvesnog jataka koji je takođe lišen slobode zbog pomaganja izvršiocu krivičnog dela; obojici je određen pritvor od mesec dana. Očito je da se Stojanović presvukao u nečiju tamnu majicu kod nekoga. Može se pretpostaviti da je njegov jatak otvorio vrata policiji i objasnio da je kod njih sve u redu i da tu nema nikakvog sumnjivog lica. Za tako nešto trebalo je izgledati normalno i opušteno i imati podršku ukućana – ako ih je bilo još u stanu, što ne znamo.

U svakom slučaju, policija je došla do zaključka da brojnost i rad peške ne pomažu. Priteklo se lukavstvu koje je pomoglo. Bila je to igra strpljenja u kojoj je Saša Stojanović prvi izgubio živce, misleći da je policija digla ruke, što je bila greška. To je još jedan dokaz da se policijski posao radi pameću, a ne snagom i brojnošću. Bez obzira na sve, ponašanje policije te noći i tokom osamnaest sati opsade solitera, uz sve neprijatnosti po stanare – bilo je neophodno i opravdano. Stanari koji nisu bili kod kuće imaće dopunski problem da od države naplate provaljena vrata – ako uspeju.

Tako je završena drama na Novom Beogradu, na svu sreću sa minimalnom materijalnom štetom i bez povređenih.