Kriza u Crnoj Gori ne jenjava. Predsednik Crne Gore Milo Đukanović dao je intervju Tanjugu, što je prvi put da se oglasio u poslednje tri nedelje i gde je, između ostalog, kazao da neće biti povlačenja spornog zakona. Za Mitropoliju crnogorsko-primorsku jedino bi povlačenje Zakona predstavljalo prihvatljivo rešenje.
O Crnoj Gori danas, o onome što predstoji, o tome zašto je nazvao režim Mila Đukanovića kleronacionalističkim i kako se oporavljaju podeljena društva, razgovaramo sa politikologom dr Vladimirom Pavićevićem, nekadašnjim docentom na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i poslanikom u Parlamentu Republike Srbije, sada predsednikom Crnogorske stranke. Razgovor je najvećim delom vođen pismenim putem.
Počinjemo od toga zašto je do krize došlo.
VLADIMIR PAVIĆEVIĆ: DPS je katapultirao u javnost i u Skupštinu Zakon o slobodi veroispovesti kako bi sprečio usvajanje novih izbornih pravila kojima bi se garantovali prvi potpuno slobodni i pošteni izbori u istoriji Crne Gore. Pokušavaju da dodatno radikalizuju političke procese i tako politički profitiraju. Međutim, danas je podrška građana Vladi Crne Gore i DPS-u na istorijskom minimumu. DPS i Vlada Crne Gore imaju jako loše ocene od svih relevantnih evropskih zvaničnika, a nema nijednog vidljivog rezultata za život građana. Vlada se suočava sa krizom legitimiteta – podsećam da su čitavu prošlu godinu obeležili protesti crnogorskih građana, afera „Koverta“ u kojoj je visoki DPS-ov funkcioner snimljen kako prima mito od 100.000 evra, ali i brojne druge afere. Na lokalnim izborima koje smo imali u prethodnom periodu, DPS je pretrpeo nekoliko teških poraza. Dakle, interes vlasti je bio da se nađe tema koja će kod građana raspaliti strasti i baciti u drugi plan sve ove relevantne teme i vratiti nas korak nazad u nove podele. Da se ponovo izjašnjavamo o tome ko je za, a ko protiv Crne Gore, da propitujemo ko je neprijatelj, a ko je naš, ko je sa nama, a ko protiv nas. U tim podelama lako se zaboravi suština i na tu kartu se igra. DPS se ovaj put preigrao.
„VREME„: Kada se sve podvuče, vidite li Zakon o slobodi veroispovesti kao pretežno političko, ekonomsko, versko i/ili identitetsko pitanje?
Sporni zakon je i političko i identitetsko i ekonomsko i versko pitanje. Rekao bih da je pre svega instrumentalističko, zato što ovim zakonom DPS beži od sveobuhvatnih izbornih reformi na kojima insistira Evropska unija. Ovaj zakon je lansiran u samom finišu pregovora o izbornim uslovima koji su vođeni u okviru posebnog parlamentarnog odbora nekoliko meseci unazad. I tako je u izbornoj godini ovaj zakon postao ključna politička tema. Sporni zakon je identitetsko pitanje zato što se njime dele ljudi na vere i nacije, što je izgleda osnovni smisao trajanja DPS-a. Naravno, Zakon ima i svojinski aspekt jer se njime narušava Ustavom definisana kategorija neprikosnovenosti svojine. Otkrivaju se naravno i drugi aspekti i motivi – pojavila su se u javnosti nagađanja da DPS i ljudi bliski vlasti u crkvenoj imovini vide ogromno bogatstvo koje žele da upotrebe za dalje lično bogaćenje. I konačno, to je i versko pitanje, zato što se ovim zakonom crkve i verske zajednice pokušavaju svesti u granice jedne nacije, a crkva i verske zajednice su šire od toga.
Režim Mila Đukanovića ste nazvali kleronacionalističkim. Možete li da to bliže objasnite?
Zakon o slobodi veroispovesti je odraz još jedne transformacije Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića. Da podsetim samo, to je partija koja je iz Saveza komunista Crne Gore prvo transformisana u socijalističku partiju, pa zatim u nacionalističku, a sudeći prema dokumentima sa poslednjeg kongresa danas je to jedna kleronacionalistička politička organizacija. Da dodam i budem precizan – kleronacionalizam je među opasnijim i štetnijim varijantama nacionalizma. I to je ključna stvar za razumevanje sadašnje krize u Crnoj Gori. DPS je nedavno usvojio politički program u kojem je zapisano da će ta partija da osniva svoju crkvu. Usvajanje neustavnog i nepravednog Zakona o slobodi veroispovesti je praktičan politički korak ka tom programskom cilju koji deli ljude na vere i nacije. Time je DPS kao trenutno vladajuća partija u Crnoj Gori direktno udario na crnogorski ustav, pa samim tim i na crnogorskog građanina, odnosno na ljude svih vera i nacija. Jasno je da političke transformacije DPS-a nisu suštinske, već kameleonske, usmerene samo ka jednom cilju – očuvanju vlasti, ličnih privilegija i daljem bogaćenju ljudi bliskih DPS-u.
Kažete da smatrate da se „DPS preigrao„. Na čemu se temelji taj vaš, da ga tako nazovemo, optimizam?
To je vidljivo svakome ko malo pažljivije prati šta se dešava u Crnoj Gori. Građani svih vera i nacija su ustali protiv tog zakona. Crkveni velikodostojnici predvode masovne litije. Okupljanja građana su nenasilna i opravdana i reč je o ogromnom broju nezadovoljnih ljudi. U litijama učestvuje veliki broj članova DPS-a koji ne mogu da podnesu nepravdu koja se potencijalno nanosi ovim zakonom. Crnogorski građanin se pobunio protiv nepravde i u tome vidim razlog za optimizam. Na ovu nepravdu reagovali su i barski nadbiskup i efendija hercegnovski. Crna Gora se ujedinila protiv spornog zakona i protiv pokvarene vlasti. A ono što je još značajnije jeste činjenica da je crnogorski građanin potpuno prozreo nameru DPS-a, ali i drugih kleronacionalističkih političkih formacija koje punih trideset godina veštački dele ljude u Crnoj Gori na vere i nacije i potpiruju dalje podele.
Ovih dana je i Aleksandar Vučić pokušao da se otvoreno meša u crkvena pitanja. Kako tumačite njegovu reakciju, a kako reakciju Mila Đukanovića?
Šta god da je bila reakcija Aleksandara Vučića, to nije ono što je raspirilo konflikt niti dovelo do krize u Crnoj Gori. Krizu je izazvala vlast DPS-a, i ovde to moramo jasno da kažemo. Mi se često izgubimo u komentarima komentara na suštinska pitanja. A suštinsko pitanje ovde je da je donesen loš zakon i da je za to odgovorna vlast u Crnoj Gori. Naravno, zvanični Beograd je od početka ove krize bio izložen pokušajima uticaja ili kritike sa dva suprotstavljena, ekstremna pola. Jedan pol se prepoznaje po potpisnicima Apela 88, od kojih su neki u međuvremenu i relativizovali sadržinu Apela. To je grupacija koja je neupućena u prilike u Crnoj Gori. Drugi ekstremni pol se prepoznaje po divljanju po beogradskim ulicama i neprimerenim performansima ispred crnogorske ambasade u Beogradu. Dobro je da zvanični Beograd nije potpao pod uticaj nijedne od ove dve ekstremne pozicije, mada je bilo neodmerenih izjava.
Kada je u pitanju gospodin Đukanović, poruke koje ovih dana šalje ne razlikuju se od poruka koje je slao devedesetih po uzoru na svoje nekadašnje kolege ili šefove. To je prevaziđena, anahrona i arhaična politika koja se graniči sa strahom od gubitka vlasti. Za mene je nedopustivo da predsednik jedne države u trenutku usijanja ovakve krize u svojoj zemlji ne bude sa svojim narodom i da ne pokušava da tu krizu razreši. To je samo pokazatelj da gospodina Đukanovića ne zanimaju ni Crna Gora, ni crnogorski građani, ni naša budućnost. On stvara podele i pokušava da na tim podelama opstane na vlasti.
Konačno, kako vam izgleda odgovor Mitropolije i Patrijaršije?
Savremeni političari se ne mešaju u odlučivanje i strukture verskih zajednica. Nikada nisam komentarisao poruke crkvenih velikodostojnika. Kao građanin pohvaljujem stavove i postupanje Mitropolije crnogorsko-primorske od dana usvajanja ovog zakona do danas. To je odgovoran pristup jedne crkve koja se našla u teškom položaju i koja je jedino pozvana da brani svoj status i verska prava. Na nama kao građanima je odgovornost koja nam po Ustavu pripada – da ustanemo i mi sami u odbranu tih prava. Zato sam ja danas sa građanima i verskim velikodostojnicima na litijama.
Čuli smo nedavno poziv na dijalog koji je uputio predsednik Vlade Crne Gore. S druge strane, Crkva smatra da to i nije bio baš poziv na dijalog. Kako vama deluju dominantni glasovi u javnosti sada u Crnoj Gori?
Predsednik Vlade gospodin Marković je politički sledbenik Mila Đukanovića. To je čovek koji ne odlučuje i koji se ne pita. Njegovi stavovi su kao vreme u oktobru. Toliko promenljivi da danas niko u Crnoj Gori ne zna koji je zaista njegov stav. Gospodin Đukanović je sveo gospodina Markovića na neautonomnu političku ličnost. A sa ljudima koji nisu autonomni u odlučivanju nema smisla pregovarati, i tu je Mitropolija potpuno u pravu. Dakle, u DPS-u postoji samo jedan šef. To nije gospodin Marković.
Crna Gora i Srbija su podeljena društva. Kako takva društva zaceljuju?
Srbija i Crna Gora su samostalne i međunarodno priznate države. Sva pitanja od značaja za jednu ili drugu državu rešavaju se u toj državi. Građani obe države moraju da imaju neprikosnoveno pravo da se politički organizuju i deluju u skladu sa ustavom i zakonima svoje zemlje. Takve organizacije i političke formacije moraju biti oslobođene uticaja bilo kojih formalnih i neformalnih centara moći. Dok institucije moraju da rade svoj posao. Tako neće biti ni dužnih ni zaduženih. Ne sme da bude poturanja, sumnjičenja i stalnog zazora. Samo čisti računi garantuju dobre odnose. To je recept za dobre odnose Srbije i Crne Gore.
Koji je najverovatniji rasplet krize izazvane spornim zakonom i kako procenjujete da će izgledati predstojeći izbori i kampanje u CG?
Kriza se može rešiti samo razvlašćivanjem DPS-a. To je politička formacija koja na dnevnom nivou produkuje više kriza nego što Mercedes proizvodi vozila. Kada u jednom društvu imate formaciju koja konstantno proizvodi krize, onda je potpuno jasno gde je izvor, ali i gde je rešenje problema. Kada je reč o izborima, postoje tri moguća izborna scenarija – bojkot izbora, odlaganje izbora ili stvaranje uslova za fer i slobodne izbore. Šta će se od navedenog desiti, umnogome zavisi od stava Evropske unije i relevantnih aktera međunarodne zajednice. Ja uvek navijam za fer izborne utakmice.
Konačno, nedavno ste dali intervju beogradskom tabloidu „Alo„, koji je jedan od predvodnika u broju kršenja Kodeksa, kao i vođenju zaista besomučnih kampanja protiv pojedinaca i institucija koji kritikuju vlast, ali ima i drugih primera njegovog neetičkog izveštavanja. Da li ste imali ikakvu dilemu da odgovorite na njihov poziv na intervju ili smatrate da nije važno kakve vrednosti (ne) zastupa medij?
Uvek sam bio i uvek ću biti otvoren za pitanja novinara. Ja sam političar i poštujem novinare i nezavisnost štampe. Sam sam bio nebrojeno puta na udaru novinara, kolumnista i analitičara. To je njihov posao. Moj je da dam odgovore na postavljena pitanja. Sve ostalo procenjuju i konačan sud daju čitaoci koji dobijaju informacije iz navedenih medija. Možda vas je moj intervju dnevnom listu „Alo“ iznenadio, ali verujem i da vas je podsetio da sam tu. Dobro je što očigledno i vi smatrate da taj intervju nije prepreka da i nas dvoje danas razgovaramo za „Vreme“.
