Vašari su, kako knjige vele, narodni oblik okupljanja, za vreme praznika. Na vašare narod išao da bi bio viđen, da se provede, ali i da bi pazario, snabdeo se raznim potrepštinama. Jedan od čuvenijih vašara u Srbiji je šabački, pada na Malu Gospojinu, 21. septembra, i traje nekoliko dana. Reporter krenuo vidi i to čudo, ali, bolje da nije, vašar je napredovao do narodnog rijalitija, to je, mada je „sve iz Nemačke“, veliki otpad, na stranjskom rečeno, sekund hend od sekund henda.
TRI BRATA I TATA: Kako se uđe na vašar, koji na desetak hektara, zastava Srbije na motki, a dalje, tezge, čadori i šatre sa ekskluzivnom robom. Šeširi, zavese, bunde, kaputi, sedla za bicikle, termo-helanke, donji deo pidžame… Sve po 50 dinara, „tri za 200“, pretura se po gomilama nabacane robe. Ima umetnost, slika devojčice, sa šeširom, ispod snežnih planinskih vrhova, do nje roleri, mobilni telefoni, muzički uređaji, svuda „akcija“, „povoljna roba iz Nemačke“, žena stala kod gomile ženskih cipela sa štiklama, ‘će kupi detetu, da bude estradna zvezda.
Niz šatora, nedaleko Save, narod prebira, proba, domunđava se. Burgije, ureznice, mehanizacija, strugarski noževi, nakit od hirurškog čelika, nađe se i poneke knjiga, Šarlota Bronte, Robinskon Kruso, Frankeštajn… pa nošene zgužvane košulje, pa „markirane“ košulje, totalna rasprodaja, dve za 500 dinara, gipsane figure, svećnjaci, metalne čaše, staklene čaše, pehari, satovi, obuća, veš mašine, nešto što liči na kompjutere, mikro-talasne pećnice, zvučnici, bicikli, još bicikli, ispred kojih literatura, „Svetlo ugaslih očiju“, „Dragulji i strasti“, Sidni Šeldon, patofne, vangla za mast, crkvene i duhovne pesme, dugmići, lopate i ašovi, sve kod firme „Tri brata i tata“.
U sve to šest šarenih i tri zelene lubenice, plus lubenice u metalnim kolicima, automobilske gume, plinske boce, tepih staze i stazice, u šatoru na kome velikim slovima piše „Dobro došli“, još toga, felne, sijalice, grejalice, ventilatori, dečja kolica, HTZ oprema, gajtani i štekeri, stone lampe, lusteri, šerpe i lonci, „Stil“ testere, sunđeri, kaiševi, cipele koje nisu nošene, oklagije, varjače, kuhinjske daske, vunene čarape…
Na red dođoše liciderska srca, alat, gumene čizme, svilene bombone, gumene bombone, „rej ban“ naočare, korita i kante, original mirisi, rasadnik sa zimzeleno rastinje, sa svakog štanda zavija muzika, kod poslastičarnice na otvorenom selfi toranj, izgiboše da se slikaju ozgo.
Tek zavija iz ogromnog luna-parka, vrteške, konjići, automobilčići sa zastavama Srbije, i Ferari zastavama, tu i leteći tepisi, ispred šatri dugačak red prasića i jaganjaca na ražnju, zemljani lonci sa svadbarskim kupusom, kod „Aca Popa“ plakat sa umetnici Aca Ilić, Biljana Jevtić, orkestar „Šumadinci“. Dalje, gađanje iz pištolja i puške, „uz obavezno nošenje naočara“, pucanje u limenke i patkice, gađanje krpenim loptama…
Svuda akcija i rasprodaja, ‘voliki i zlatni lanci, druge kajle i krstovi, sve suvo zlato, pribor za pecanje, zvučnici, burgije, motocangle, glinerice, tri pakovanja žileta za 100 dinara, ima i po 50 dinara, sve po 200, brushalteri, ekskluzivna šatra sa svilu i kadifu, tu se proba i navlači, preko glave i preko nogu.
Na red dođoše usisivači i creva za usisivače, metle, biciklovi, motorno ulje, akumulatori, silikon za tiplove, sredstvo za buđ, tovatna mast, rakija „Stomaklija“, čokolade, maslinovo ulje, mikrofoni, kaputi sa krzneni okovratnik, original „Nivea“, još originala, „Lahor“ osveživači rublja, šerpe, gajtani, mali plišani medved, veliki plišani medved, naočari, ženske hulahopke, torbe, plastične cipele, plastične patike, sve se proba i navlači, samo čuješ „Dođi ‘vamo“, male sekire, budaci, talandara, odžačarska sajla, ribarske čizme, lutke bez glave, kacige bez vizira, kacige sa vizirom, mini-linije, grejalice i ventilatori, mušeme i pegle, pokvareni gramofoni, slika mornara koji pije pivo, veš mašine koje izgledaju kao nove, frižideri koji izgledaju kao novi, „guči“ majice, putni koferi…
SVE IDE PO PLANU: Pa imamo, sobni bicikl, kutije sa „prvu pomoć“, šupljikave cipele, „kreka“ peć, usisivači, instrumenti sa dirkama, monitori, čaše i posuđe, pesma „Sada živiš sama sa tugom u srcu“, nalepnice „Policija“, bušilice, heftalice, lavanda u kesicama, lavanda u vrećicama, „krokodil“ štipaljke, kaiševi, još kaiševa, satovi na dasku sa likom Svetog Đorđa i likom Svetog Nikole, nazuvice, džemperi, novčanici, grudnjaci gaće „bokserice“, „slatki vafl“, narukvice, brojanice, šustikle, ikone u zlato i srebro, još ikona, lizalice, lulice, peškiri, plastični tanjiri, američke mini krofnice, CD-ovi, alva, tufahije, novi muzički hitovi, velike kese sa bombone, male kese sa karamele…
Nastupiše ratluci, rakija u čokanjčići, nanule, „končić sreće“, hitovi „Piromanca“, đezve, velike šerpe, papuče, drveni čekići, dvojnice i svirale, drvena tabla sa svetim rečima“Bože blagoslovi onoga ko ulazi u ovaj dom, zaštiti i sačuvaj onoga ko izlazi iz njega“, u potpisu vladika Nikolaj Velimirović. Nastaviše se vezeni prsluci, sita, posteljina, jastuci, oklagije i rendeta, čaršafi sa lastišem, „adidas“ trenerke u sve boje, original šortsevi, Putin na majici koji veli „Vse idjot po planu“, majica „Četnici Srema“, kožne klompe, bide majice, sarajevski ratluk, žele bombone, magneti za frižider, kaiševi, mobilni telefoni, sablje i mačevi, tezga sa lopte koje ko da su kožne, od nje udara numera, „Top, top, topčina, ja sam prava momčina, neka, neka, nek se zna da te volim ja“…
Bilo i slika kuca, slika konja, i slika ćurića, koje mogu da se urame, prsluka i kapa fantomki, štand sa muzikom „Legende pevaju uživo“, odvrnuta numera „Rogo, rogo, rogozi, sedi pa vozi“, bilo hemijske i upaljači, bilo da samo rsa “ Čep, čep u slavinu“, šatre sa pečenjem od 1300 do 1700 dinara, svadbarski kupus za 350, turski veš samo 49,99, WC kuglice, pa „odeljenje“ sa zavese, metalne vešalice, 40 komada 300 dinara, ćebad, sijalice, pletene stolice i stolovi, tocila i metalne četke, sandučići za poštu, igračke, mlatilice za muve zunzare…
Kako uveliko pao mrak, reporter uze vidi kako stoje stvari kod sa šatre sa muzikom, to tradicionalno arlijanje. „Kod Aca Popa“, gde plakat sa Aca Ilić i Biljana Jevtić, vele da nema muzike, nema ni u šatri gde na posteru Esad Plavi, novinar pred jednom od tih muzičkih radionica, gde okačen plakat od Mile Isaković Kaljin, opazi čoveka kako mota kablove, ovaj na pitanje, odgovori, Zakasnili ste, znate li vi kad je svetac, juče bio, juče je Era jašo Vendi!
Mrak se spusti načisto, ali, nije odujimalo, narod se razobado, u jednoj šatri uzeše razmeštaju stolove i stolice bez naslona, zastiru bele plastične mušeme, vele, biće muzike. Vašar je radio, svaka roba je imala kupca, čovek, sa rukama u džepovima, je kod jedne tezge govorio ženi: Ti nosi kol’o ‘oćeš, opterećavaj se. A ona potegla tečni „Arijel“ od deset kila, merači veliko pakovanje osveživača. Između tezgi taljiga, pune ruke pazara, sve firmirano, šećerna vuna u jednoj, tri jastuka u drugoj ruci, parovi sa sav taj prtljag stižu i da se pogrle, zastajkuju i napreduju. Od luna-parka je treslo, Samo večeras u vašem gradu…
U šatri u kojoj radi muzika, muzičar za organom, ispred njega za stolom dve pozamašne umetnice, krupan muškarac, kao jedini gost, digo ruke na pesmu, „A ja, seoski delija“… Još više raširi ruke na refren „Ja oženjen nisam, i ne znam šta čekam“… Gazda šatre u plavoj košulji izađe zalepi plakat na kome bila slika umetnika Ranka Glavatovića, sa naslov pesme „Bogatstvo imaš, ali nisi srećan“. Plakat spade, jedini gost u šatri je mlatio rukama uz numeru, „Ako te neko pita za mene“…
Ringišpil je bio na najjače, sa zvučnika je tukla Ceca, neka druga Džigi-bau, „Došlo vreme da živim“, narod krenuo u odlaženje, ko sa kesu sa deset sunđerčića, ko sa tri jastuka o rame, na izlazu se presabiraju, Jesmo li ovuda došli?
